Zloslutni broj

Zloslutni broj Pisac: Milovan Glišić

Baš uoči samih belih poklada, 25. februara hiljadu osam stotina sedamdeset neke godine, bio je u Smederevu u novoj gazda-Nikolinoj kafani kao neki bal - šta li je... Tu vam se behu iskupili svi odabraniji gosti i od muškog i od ženskog smederevskog sveta - i iz trgovačkog i iz činovničkog reda. Tu je sam gazda od kafane Nikola Jović, ponajbogatiji u Smederevu, sa svojom familijom: ženom i ćerkom jedinicom na glasu i u Smederevu i u okolini. I doista, otkako se Savka Nikolina zadevojči, odonda uze cela bećarija smederevska nositi crne kicoške haljine i fine rukavice. A praktikantski svet iz sviju mogućih smederevskih kancelarija tako se goropadno proakontira, kako već dotle nijedan kaznačej zapamtio nije. Mirišljave vodice i pomade, kragnovi i mašlije, narukvice i fina dugmeta trošila su se što nikad nisu otkako je Smedereva... Jednom reči, sve se živo od bećarije dalo na kicošenje! - Osim Nikole s familijom, tu je na balu i Branko Nebranović, advokat i prvi prijatelj i poznanik gazda-Nikolin, Nikola ga ne razdvaja gotovo od svoje rodbine. On ga zastupa, on mu daje savete, on mu nabavlja za kuću što zatreba, fino i odabrano. To vam je jedan okretan, razborit, dosetljiv i vrlo druževan čovek. Prema poštenima pošten je, a, bogme, nepoštenima vrlo je vešt da udari dobru podvalu. Ostalo su vam drugi gosti. Svi su spremljeni kako valja za bal, i kako su neki viđali, a neki čuli da se sprema po beogradskim balovima. Muškarci, što su namerni da igraju, svi u finim salonskim haljinama; a ženskinje, opet, sve - u belo! Ele, bal, ni uzmi ni ostavi, kao u kakvom beogradskom hotelu! Pa da bi još naličniji bio na beogradski, štampane su čak u Beogradu ulaznice. Istina, muzikanti su "prosti" Kad ih slušaš, misliš da gnjave punu vreću mačaka, ali tek opet mogu podneti. - Odmah se tu poče svirka, igra, razgovor. Gazda Nikola, opet, odvojio se u pobočnu sobu sa svojim ljudima pa uz čašu lepa vina bistre politiku, oglašujući da je svaki "buntovnik, izdajica, izrod" itd koji bi što zaustio da primeni na "status quo"

Utom se užurbaše nešto u sali za igranje. Spolja se čuje potanak razvučen glas:

- Ama, evo ulaznice. Pustite me!

- Šta je tamo? - upita Nikola advokata, koji u taj mah uđe kod njega u sobu.

- Hoće jedan, vele, unutra, a nije pristojno obučen.

- Je li ovdašnji?

- Čini mi se nije, kako momci kažu.

- Pa nek uđe - reče Nikola i nastavi svoj politički razgovor.

Advokat iziđe u salu i mahnuv rukom na jednog momka na vratima, reče.

- Pustite ga!

Vrata se otvoriše i uđe jedan čovek u turskim haljinama. Osrednjeg rasta, male glave, kosti nad očima izišle napred, čelo malo, dopola čupavo, obrve se sastavile nad nosom, oči male i udubljene - nisu najživlje, brkovi mali a retki, nos mu prilično zakovrčen naviše i šiljast, usta velika - skoro do ušiju Ako mu bude 29 godina, više nema. Nego čekajte da vas nešto upitam!

Da li vi poznajete počem nekog Mojsija Pupavca? Jamačno ga ne znate? Vidite, bila je u selu Jasikovcu, čak gore negde oko Ivice ili Bukova, jedna velika i Jaka zadruga, koja je od vajkada još nosila ime Pupavci. Ele, iz tog velikog gnjezda, te zadruge jake, izletali su mnogi i mnogi Pupavci, koji su se tako po imenu zvali, a, međutim, bilo ih je i valjanih i otresitih da su i u sokole pristati mogli. - U toku vremena opadala je i ta velika zadruga, te naposletku spala na jednog Mitra Pupavca, poštenog i dobrog čoveka, koji u svoje vreme sklopi mirno oči, a ostavi na ovom svetu poslednji izdanak od svog velikog kolena - sinčića od svojih dvanaest godina, Mojsila Pupavca, sa nešto malo baštine. Ono nešto imanja dođe pod masu. Tutori savijaše k sebi malog sirotog Pupavca, ali ne mogoše ništa od njega učiniti. Naposletku, odvedoše ga u Beograd i dadoše na zanat kod jednog od onih "boltadžija" što su im bolte obično na Terazijama pa Stambol-Kapijom pošav velikoj pijaci, u kojima se drži i prodaje sama ona roba i ruvo što ga troši seoski svet bolte, pred kojima po vas dugi dan drežde skoro proizvedene kalfe pa se deru za svakim seljakom i seljankom što prođe: "'Odi, snašo, 'odi! 'Odi da pazarimo: pamuka, vunice, marama lepih! 'Odi, prijatelju, ruva lepa!..." A siromah seljak prolazi kao kroz šibu. - Ele, u taku jednu boltu stade na zanat taj mali Mojsilo Pupavac. Imao je gazdu vešta oko mušterije i umešna u svom poslu. Gazda mu je bio nekako osobit u ponašanju. Kad se prvi put sastane s čovekom, osobito sa kakvim činovnikom on vam onda sve bira i namešta reči da mu razgovor bude finiji i po knjiški; obično se tad snebiva, sleže ramenima i uspija usnama, gradeći bez traga skromnu minu. Kad se već upozna s čovekom, onda govori odrešitije i ne pazi toliko na finoću i da bude po knjiški, ne snebiva se niti gradi skroman. A kad se naljuti, onda je opet suviše lud, bezobziran i jezičan; navrze se na čoveka, pa ga se ne možeš lako otresti. Imao je još i tu osobinu da veruje u snove, vradžbine, čini i predskazivanja, rašta je uvek kad se probudi čitao "Sanovnik"; da posti, ide svakog praznika u crkvu i prilaže, da se umiljava ako vlasti i da joj u svakoj prilici viče: "Hvala!" da mrzi na sve što je novo; da izgoni od jedne pare tri i da tako samo grabi, a ništa od sebe... Mojsilo se tako ugledao na svog gazdu i primio sve i sva od njega da je čak i samo ponašanje, i narav, i govor doterao sasvim na kalup gazde njegova. Za godinu-dve dana izučio je zanat "boltadžijski" i postao kalfa i već je umeo bolje od sviju njegovih komšija dovikivati: "'Odi da pazarimo! 'Odi lepa ruva, snašo, prijatelju, strina, brale, ujna, sejo, teto!..." i već što god ima mogućih termina u svojti čovekovoj - znao je sve napamet!

Malo-pomalo pa i Mojsilo zaveza neku krajcaru, ode u jednu malu palanku, otvori dućan za se. Utom je već bio i punoletan te primio u svoje šake ono malo baštine, što mu od oca ostalo i usitnio u novac. Počeo je davati novce pod interes, i ta mu se špekulacija tako osladila da je naumio samo nju terati - samo interesirati i od interesa živeti. Jednako mu se vrzlo po glavi i izmišljao je svakojake planove kako bi došao do velikog kapitala, pa da ga rasturi pod interes. Mnoge je planove kazivao svojim poznanicima i prijateljima i pitao ih za savet. Ali između mnogih skrojio je jedan, koji mu se činio najlepši i najudesniji, a nije ga kazivao svakome osim najprisnijim svojim. Tako je Mojsilo radio nekoliko godina u toj palanci, nekoliko je obližnjih seoskih kuća što mu behu dužnici upropastio, pa tek o jednom Đurđevdne prodade ispod ruke robu i ustupi dućan drugome, pokupi novce što ih beše razdao pod interes i - ode nekuda! Okolina samo reče: "Hvala bogu, kad ga odnese đavo!" Niko nije znao ni kud će ni kako će... Čak posle viđali su ga ljudi čas u jednoj, čas čak u devetoj palanci. Sve nešto putuje... Eto, taki vam je taj Mojsilo Pupavac! I to je on što ga maločas pustiše na bal u gazda-Nikolinu kafanu.

Kad se Pupavac vide u tako finom društvu, u kakom nije gotovo nikad bio, on ti se onda splete. Onako spleten, pruži ulaznicu jednom od gostiju, našto se neki nasmejaše i zgledaše, a ta ga još više zbuni, te obori oči i smotri na ulaznici "broj 25". I nehotice ote mu se neka zloslutna misao: "Eto opet 25!" pa pođe malo napred među goste, a sve se snebiva.

- A gle Pupavca! - uzviknu jedan mladić odvojivši se od gostiju i stupivši preda nj. Na taj uzvik mnogi se glasno nasmejaše. - Gde si, Pupavče, bolan? Oho, ko bi se tebi nadao?!... - Siromah Mojsilo ode pitati se za zdravlje sa svojim starim poznanikom, koji je još u Beogradu na zanatu s njim drugovao.

- Pa kako, kako?... - poče poznanik dalje raspitivati. - Hej, hej, ala lepo beše živeti u Beogradu!... A znaš da se udala šćer onog tvog komšije? - Tu Mojsilo hoćaše da nešto progovori ne bi li razgovor okrenuo na nešto drugo, jer mu ne beše toliko, po volji što poznanik poče i to da podire. Ali poznanik zaopucao kazivati, a sve viče: Znaš, kako si svu noć kuvao onu papuču njezinu u loncu da ti dođe?... He, moj Pupavče!... Velim ja: "Nemoj, 'more, to su bapske gatke!" Ajak! Moj Pupavac svu noć sedi kraj ognjišta i stiče vatru oko lonca, a papuča se samo prevrće na ključaloj vodi... - Gosti se opet uzeše smejati. Siromah Mojsilo da u zemlju potone od bruke.

Dok priđe advokat:

- Aha, gazda Mojo, otkud vi? - Mojsilu čisto svanu kad vide advokata. - A kad ste vi iz Požege?

- Odavno, gospodine Branko - okuraži se sad malo Pupavac i progovori, ali još se vidi na njemu zabuna. Poznanik njegov ode u drugi kraj da hvata "damu za igru."

- Izvol'te ovamo! - ponudi advokat Mojsila pokazav mu rukom u pobočnu sobu.

- Hvala, gospodin-Branko, Ja volim ovde - odgovori on kao opržen kad ugleda tamo odabrane starije ljude.

I tako ostade s advokatom u sali. Stali su ukraj i razgovaraju se. Baš se tada igrao neki kadril, jedan dugajlija dere se komandujući: "durdeme! šunegle!" U lesi prema njima igrala je i Savka Nikolina. Baš začinila lepotom sve društvo. Advokat gurnu Mojsila prstom i šapnu mu preko ramena:

- Vidite onu devojku! Kako vam se dopada?

- Lepa! - odgovori Pupavac snebivajući se i upijajući usnama na to.

To je ona devojka što sam vam u Požezi napominjao, ako se sećate... Pa sad, kad ste tu gledaćemo... - I opet nastaviše razgovor. Pupavac se nikako i ne odvaja od advokata, nego sve za nj. Tako je veselje trajalo do neko doba noći pa se raziđoše.

Sutradan sedeli su oko podne u gostionici "Kod jablana" advokat i Mojsilo Pupavac.

Mojsilo mu nešto veoma poverljivo kazuje, a on sluša, sluša, pa samo reče:

- Vi se samo oslonite na mene, a ja ću to već izraditi.

- Ama molimo, da li će hteti roditelji?

- To je već moja briga. Hteće, a da šta će?... Samo da gledamo da vas devojka zamiluje i da njezinu naklonost zadobijete...

. - Jes', jes', pravo imate - potvrđuje Pupavac. - Vi ćete me već i u tome poučavati kako da se vladam.

- S drage volje... Dobro bi bilo da joj najpre ponudite kakav poklon, tako, kakav dobar prsten ili iglu dijamantsku...

- Hoću... Nego kako bi se to nabavilo po gustu njezinom? - upita Pupavac.

- Ostavite vi to meni. Ja imam jednog poznatog zlatara u Pešti, pa ću vam ja to nabaviti i izabrati, em jevtino, em lepo, što baš vredi da se ne postidite.

- Baš ja bih vas molio da učinite to... a ja ću vam već... eh! - Tu Pupavac samo mahnu raširenim rukama i sleže ramenima, ne mogući da iskaže već šta beše zaustio. - U onom "eh!" iskazao je svu svoju blagodarnost i koliko je obavezan advokatu.

- Tako, tako... - poče opet advokat. - Ja ću sutra već pisati, pa kad mi javi za cenu... kazaću vam. Pa kad nabavimo, onda ćemo zajedno otići da se poznate i da je darujete...

Mojsilo poče i tu opet da se snebiva, pa češkajući se iza vrata reče:

- Neka, bolje da vi sami to izradite, a ja da idem tamo - neće biti možda u redu...

- Kaka hoćete - veli advokat. - A ja ću vam već to nabaviti.

- Ja ću, već koliko bude, dati vam para...

- Da, da. Po tome videćete da li vas devojka doista vole i da li će poneti vaš poklon... A ja ću joj kazati već od koga je. Ono bi valjalo da joj vi sami to predate. Ali kad i vi velite, onda je bolje da ja tu posredujem, kao poznanik.

- Jes', jes'... - prekide ga Pupavac. - Pravo velite - bolje vi tamo, kao što ste već poznati... A koliko rekoste, juče, ima miraza?

- Mislim hiljadu dukata u gotovom novcu, osim nameštaja i ostale spreme...

Pupavac samo užagri očima kad advokat pomenu toliki miraz. I na tom se razgovor prekide.

Nije, vala, prošao ni dobar sahat, a već je advokat sedio u kući Nikolinoj i uveliko se razgovarao o balu, o ženskinjama, o nakitu, pa tek reče:

- Baš bi dobro bilo da i našoj Savci kupimo jednu iglu dijamantsku. Devojka je od ovakve kuće - neka ima nakita.

- Pa ne branim - reći će Nikola. - Ti već umeš da biraš nakite. To nek bude tvoj posao da nabaviš.

I tako nije prošlo ni desetak dana, a advokat je već nabavio iglu iz Beograda. Odneo Pupavcu i pokazao mu da vidi kako se "u Pešti fino izrađuje" nakit. Pupavac samo reče: "Vrlo fino!" i upita advokata šta košta? - "25 dukata!" odgovori mu on. "A što baš 25?" reče Mojsilo, počeša se iza vrata i opet ga spopade neka slutnja od tog broja. Izbroji advokatu pare i zamoli ga da joj s pozdravom preda. Advokat metnu pare u špag, pa odnese Nikoli iglu, uze i od njega naravno kao za nabavku, 25 dukata. Devojka pridenu iglu u kosu i nosi je - kao svoj nakit kupljen za svoje rođene pare. Advokat u zgodnoj prilici pokaza Mojsilu da je devojka doista primila i nosi njegov poklon. Pupavac vidi i topi se u radosti.

Vreme je prolazilo. Osim one dijamantske igle Mojsilo je Savci poklonio za Cveti nekaki zlatan broš i zlatne minđuše; za Vaskrs haljinu od teške svile, osim drugih sitnijih poklona. I sve je to advokat nabavljao onako isto kao i onu dijamantsku iglu. Jedne iste stvari nabavljao je otac Savkin i u isti mah Pupavac je, opet, mislio da je to njegov poklon. Advokat je kašto donosio po neke čarape ili peškir odnekud, te davao Pupavcu kao uzdarje od devojke.

Poče već Mojsilo navaljivati na advokata da jedanput pomene roditeljima, jer se zucka da se ističu i neki prosci i ištu je. Advokat ga stišava.

Tako je Pupavac dočekao u Smederevu i 25. maj. Niko ne zna šta će tu i šta čeka. Znadu samo da mu je ime Pupavac i viđaju ga kašto s advokatom. Pitaju advokata, a on veli:

- To je neki trgovčić, malo udaren obojkom. Upoznao se sa mnom lane još u Požezi, pa se jednako lepi uza me kad me vidi.

Došlo je već krajnje vreme. Pupavcu ostalo vrlo malo para u kesi. Sve ode na poklone i potroši se sedeći toliko badava. Baš nije najprijatnije. Napala ga opet nekakva slutnja. Što god isplati - sve se kao za pakost podesi ili 25 groša, ili 25 dukata, ili 25 čaša piva... Tek uvek taj zloslutni broj, to 25!

Tako jedan dan sedi Pupavac zamišljen u kavani "Kod jablana" i misli o svom planu, o kapitalu, o svojoj špekulaciji. Dok uđe u kafanu jedan stranac. Priđe te sede za Mojsilov sto. Mojsilo se već. stade snebivati i udešavati, ako što reče da ispadne fino. Stranac, pošto sede, upita Pupavca ko je i šta je.

- Ja sam molim... - poče Pupavac udešavajući fino, i po čaršijski - ako smemo služiti, Mojsilo, znate, Pupavac, trgovac...

- Milo mi je osobito! - reče stranac gledajući ga nekako važno, pa mu i on kaza svoje ime i prezime i da je putnik.

- Zafaljujem na vašem časnom imenu - veli Pupavac fino, pa pita: - A odakle putujete? Ako smemo pitati, ljubopitni smo znati...

- Sa suve granice sad, a bio sam svud po narodu. Ja spisujem narodni život... - I tu već razveze putnik pričati: kako je putovao, kako je on tome poslu vešt, kako je to jedan veoma važan, al' težak posao. Siromah Pupavac čisto se razgali malo od one brige svoje, pa sluša putnika s najvećom skromnošću. Utom se postavi i ručak. Ručaju njih dvoje zajedno, a putnik samo priča.

- O, da znate samo kako je to krasota ispisivati običaje narodne! - priča on. - Šta vam čovek neće videti kupeći običaje. Na primer, kakav Uroš Mrčikur pojuri na svom alatu, ali on umesto napred, on u plot, ili na ovaj, pa ti se izmakne, a čiča Mrčikur ostane ili gdegod na trnju ili na plotu, ili ako ni jedno ni drugo, a on pod ovim...

- O, vi'te molim vas! - skromno se čudi Pupavac, a putnik još oduševljenije nastavlja:

- Ili, na primer, kakav čiča Nikola Poprda umesto da pritegne samaricu na krnja, on ti je odreši sasvim. Pa čim metne noge u ona uža, a on ti se otisne te na zemlju - ćup! a samar po njemu - klop; konj nadigne rep, pa kad vide taj skandal, otisne niza stranu te se u kakav trnić sakrije...

O, vi'te molim vas! - skromno se čudi Pupavac opet.

A putnik.

- Tako potrčao jedan na čilašu uz brežuljak. Ostaju mu glogovi i divlje kruške tako brzo, kao da kakvim čudom sve promiče pokraj njega! E to je besan konj, a besnija je još sila na njemu. Eto ti pokora, puče kolan, sedlo se samo sroza niza čilaša i na sedlu jezdač. A to beše naš Mrkša Ispijalo! Eno ga de mu se sedlo ustavilo na trnju, a on ti povrh trnja.

- O, vi'te, molim vas! - još se čudi Pupavac.

- Pa da vidite, kad gađaju u nišan - nastavlja putnik. - Smešna je to stvar kad čiča Tašan istegne svoj veliki, negda alevi i sa plavom kićankom, a sad ugasito mrk, od mnoge maščure i prošlih godina, fes, pa ga metne na kolac da ga drugovi gađaju. Sevnu vatre, pokažu se dimovi i pokraj njega cijuknu kuršumi, kao zmije kad sa stene skaču na prolazeće, a fes se drži gordo. Dogodi li se nesreća da lupi koji kuršum čudo u obliku fesa, tada mu i gazda pokunji nos kao ćuran kljun, a fes se zapuši no ne plane, jer to ne dopuštaju milioni znojeva, koji su zajedno sa mašću od čvaraka ili slanine, kojom su čiča-Tašanu ćeri i snaje mazale perčin prosedi, te kroz ovoj prolazili milionima puta i to tako da se ne zna upravo koje će se ime tom obliku fesa dati, fes ili smese miliona znojeva sa mašću itd. On ne plane, jer to te smese ne dopuštaju. On samo cvrkne, pa ostavi na sebi rupu, koja naliči više na onu kulu od srpskih glava u niškoj nahiji u staroj Srbiji i na ona u Africi, na ostrvu Serbi od španskih glava, nego na običnu rupu.

- O, vi'te molimo vas! - čudi se još pomalo Pupavac, a već mu otišla pamet za Savkom, poklonima, kapitalom i onim zloslutnim brojem što ga se vezao, pa da bi i on što rekao upita:

- Koji li je danas, gospodine, molimo?

- Dvadeset peti! - odgovori putnik.

Mojsilo ućuta, a opet ga obuze neka sumnja. Utom uđe advokat. Upita se s putnikom i Pupavcem. Odmah putnik poče i advokatu pričati kako on putuje i rašta putuje. Kako je već obišao po varoši i našao u groblju tu jedan grob, ima mu, vele, više od dve hiljade godina, kaka hoće da ga nosi... itd. Advokat se gdešto jedva uzdržavao od smeha, a Pupavac se samo čudio. Putnik ruča i ode da istražuje starine po varoši.

Mojsilo se još porazgovara sa advokatom o svom poslu, navaljivao na nj da već pomene jedanput, jer prose devojku drugi. Advokat ga uveri da će on to kao prijatelj sve pokvariti ako se i učini kaka proševina, pa ode.

Pupavac iziđe da se prošeta, prođe pored Nikoline kuće. Savka beše na prozoru. On duboko uzdahnu, ona se podrugljivo nasmeja.

Tako je još prošlo dosta vremena. Bilo je nekako po Ilijinudne. Advokat otputovao svojim poslom čak u Čačak. Pupavac izišao da se šeta malo po varoši i da prođe koji put - onom ulicom. Zabrinut onako udari naokolo prekom -ulicom pa pored groblja. Kad tamo, a oko jednog groba njih dva-tri nešta zaviruju. Jedne prazne taljige priterane plotu. Dvojica drže budak i ćuskiju, kao hoće da kopaju. Mojsilo zagleda bolje, kad al' odnekud onaj putnik što mu je pričao 25. maja onako mnogo kako se jašu konji i gađa u nišan. Dok eto ti trče tri-četiri čoveka ozdo iz čaršije, hitaju pravo groblju. Jedan izmače i stiže pre ostalih, pa onom putniku:

- Ama šta ćete vi od toga groba?

- Da nosim ovu ploču.

- Kaku ploču, gospodine? Okan'te se vi ćorava posla!... Ne dirajte taj grob!

- O ja ću to da nosim - to je starina.

- Ama batalite vi tu vašu starinu! - povikaše oni ostali, pristignuvši i oni. - Nećete vi to pomaći odatle!

- A šta vi znate?... To je retka starina... Ja znam najbolje od sviju te stvari. Ima toj ploči dve hiljade godina! - Oni ljudi izbečiše se samo od čuda na nj.

- Kakih dve hiljade godina! Jeste li vi pri sebi, gospodine? To je grob moga oca... - reče jedan između njih.

- Ne znate vi to, to je moja stvar... Ja ću da nosim.

- Ama to je grob pokojnog Marjana Đukića, ćurčije - reći će jedan od onih opet. - Ja sam ga baš sahranio pre deset godina tu sa ovim mojim prijateljima - bog da ga prosti!

- Ama što je starina, ja ću da nosim! - upeo se putnik.

- Nećete vi to ni dirnuti - podviknu na nj sin pokojnog Marjana - dok sam ja živ! Vi mislite što je god od sige da je staro. Putnik se okunji pa pođe, a preti:

- Neka, neka, daćete vi to. O, kako lepo! Samo dok ja naredim ozgo.

-Hajde, hajde, putuj ti samo! - povikaše oni za njim. Utom se beše počelo da oblači - sprema se kiša. Pupavac okrete onom ulicom te nekoliko puta - mnogo puta prošeta ispred Savkine kuće i tamo i amo i svaki put pogleda na prozor i pusti po jedan uzdah. "Šta li taj ludak švrlja jednako tuda?" upita Savka svoje drugarice koje behu došle kod nje na čestitanje i poselo, pa s njom zajedno izvirile na prozor. Pupavac se obazre i kad ih vide, pomisli: "Gle, došle joj drugarice da me vide... Vidiš, mora da im se hvalila, a znadu da ću proći!... " Kiša poče jače. Grmljavina i sevanje sustiže jedno drugo. Mojsilo prođe još jednom, pa opuči svom stanu. Mrak se već spustio, po kafanama se popalile lampe i sveće. On prilično okisao uđe u kafanu "Kod jablana" i sede za jedan sto. Zovnu gostioničarskog slugu da mu isplati današnji trošak i upita ga: "Koliko"?

- Dvadeset pet groša! - odgovori sluga.

- O, kako to, zar opet dvadeset pet? - upita Mojsilo kao sluteći nešto. Sluga mu poče ređati šta je potrošio i svede račun:

- Ravno dvadeset pet groša!

- To nije zbog plaćanja, nego kako se to trefilo uvek dvadeset pet!? - poče Mojsilo, dok ga iznebuha prekide jedan glas iza stola jednog prema njemu:

- Ama juče bio prsten i ispit Savci! Mojsilo se trže kao da ga nešto seknu.

- Kojoj Savci? - upita radoznalo jedan gost za istim stolom.

- Savci Nikolinoj... - Kad to reče, Mojsilu se okrete kafana unaokolo. - Isprosila se - nastavi onaj - za Momčila Perićeva. U nedelju sad biće svadba.

- Nek joj je srećno! - reče treći gost. - Krasan momak, a čuvaran.

Pupavac samo klonu kao ubijen. Izvadi iz džepa 25 groša, pa pruži kelneru i ne znajući šta radi.

- Platili ste maločas - odgovori ovaj.

- Eh, eh! - reče Mojsilo rasejano - dvadeset pet groša bi, je li?

- Jeste! - odgovori kelner.

Siromah Mojsilo diže se u svoju sobu. Zamišljen bijaše okrenuo u šupu, pa došav do vrata trže se i obazre da ga ko ne vidi, našto se kafedžijina sluškinja glasno zakikota. On se vrati, pa pođe uz basamake. "Prstenovana, svadba, 25 groša, darovi!" Sve mu se to zbrkalo u glavi i samo buči. Poče brojati ni zašto ni krošto basamake i nabroja na veliko svoje iznenađenje i tu 25! Pođe u sobu i pogleda numeru, koju se dosad nikad nije setio da pogleda, kad i tu № 25! Baš taj će mu broj dohakati najposle... Hoda siromah Pupavac po sobi, a i sam ne zna što hoda i kako hoda... Došlo mu teško, bože, teško - kao da je ubijen. Upali sveću i izvadi kesu pa prebroji pare - samo još 25 groša!... "Ružno, sve se istroši. Hej, Branko, Branko. Otkud sad baš da ode?!" poče Mojsilo glasno vikati, hodajući po sobi. "Da je barem on ovde, pa bi se možda moglo i pokvariti..." I tu se siromah Pupavac udubi u duboke misli... Između mnogih misli pade mu na um i to na um kako je večeras nekoliko puta prošao ispred Savkine kuće. "Aha! Zato li su onolike devojke bile kod nje?!" Dreknu i učini: "Huj!" Posle malo ćutanja poče: "Ček, koliko sam ono puta prošao?" Ustade i hoda po sobi, podbočio se rukama, a oborio glavu, pa broji u pameti... Najedanput pljesnu rukama: "Ih, opet dvadeset pet! Neće biti?" Broji opet. - "Jes' ja dvadeset pet puta! O, to prokleto dvadeset pet, što me se nalepilo... Nije ta dobro... " Tu Pupavac ućuta i zagleda se, misleći nešto, u jedan ugao sobni... Kiša pljušti kako bog hoće, čuje se gde čitavi potoci teku ulicom. "Hej, hej dvadeset pet!" poče opet Mojsilo, pa tek dreknu: "E, baš neće biti dvadeset pet!..." Brzo iziđe i zatvori vrata za sobom, pa hajd' onako u plitkim cipelama, te po najvećem pljusku pored Savkine kuće. Okisao kao miš, sve se cedi voda s njega. Mrak - jedva se vidi ići. Kašto sene munja. Gore sveće u sobi Savkinoj. Vide se još one njezine drugarice gde proviruju na prozor. Mojsilo pogleda neće li je videti, a utom se skliznu u jednu rupčagu punu vode, te zapliva do pojasa. U taj mah senu munja i kroz onoliku huku od kiše i vode ču se opet kikot kod Savke. "Juf! Eno onog ludaka još tu! Eno uvali se!... " Pupavac s teškom mukom izgambulja iz rupe. Ostade mu jedna cipela na dnu uglibljena. Onako mokar, bosonog i mrtav od teškog umora dogambulja kojekako do svog stana. Uđe unutra i poče hodati polako po sobi, niti je pristao da sedne ni da legne. Voda se cedi s njega i načiniše se čitave bare po sobi. U tom hodanju poče opet brojati u sebi koliko je puta prošao. Nekoliko puta prebrojava, pa tek dreknu: "Jaoh meni, pa tek je sad ravno dvadeset peti put!..." I doista, malopre sve je grešio, te nabrojavao više jedanput...

To je bilo za nj i suviše.

Prući se onako mokar na krevet pa se čisto obeznani... Neko žestoko tištanje u jedno bedro probudi ga... Pogleda na prozor, već svanuće. "Ih, šta li me to tišti? Mora da sam se ubio negde sinoć." Ono tišti jednako. Pomače nogu, opazi nešto tvrdo pod sobom. Pridiže se te svuče čakšire, koje behu još prilično mokre. Kad ima šta videti. Nekakav grdan vranj upao mu kroz parmaču u čakšire, pa ga to žulji. Uze ga i pogleda koliki je, kad i na njemu odnekud piše: "25!" Ljutito i ozlojeđen, izbaci vranj kroz. prozor napolje.

Diže se, pa pošto je dugo i dugo mislio, hodao po sobi, lupao pesnicama glavu, vajkao se... buknu tek na jedan mah, pa ode kao besan. Jurio je ulicama ne gledajući nikog, pa hajd' pravo u kuću Nikolinu. Nikola sedi za doručkom sa svojom domaćicom i Savkom, i još tu beše neko od mlađih. Kad videše Pupavca na jedan mah - onako nepoznata i neobična - začudiše se. A Pupavac tek stade drekati:

- To je sramota!... Sram vas bilo! Zar ste vi trgovac!

- Ko ste vi? - skoči Nikola u čudu sa stolice.

- Ja toliko potrošio... - dere se Pupavac još žešće... - a vi me za nos vučete...

Savka i mati joj đipiše poplašene sa stolica.

- Vucite toga napolje? - viknu Nikola na sluge.

- Mene napolje? Sram vas bilo... - dreknu Pupavac već očajnički... - Ja toliko potrošio!... To je moja devojka!...

- Napolje!... - viknu Nikola i diže stolicu.

- Te igle... te haljine... sve je to moje!... - ciči Pupavac iz petnih žila. Savka udari u plač. Mati u dreku. Sluge se skleptaše. Pupavac se dere što ga grlo donosi i grdi najgrđe. Dotrčaše komšije, žene, šegrti, panduri... Načini se čitav urnebes. Povukoše Pupavca panduri u policiju, on se otima, dreči... Zgrca se tu cela čaršija. Puče bruka na sve strane. Dotrča i sam načelnik... I ta gužva odvalja se u načelstvo, a još se čuje dreka Pupavčeva:

Nećeš... lopove! Moja devojka!... Ne dam!...

Sutradan, dvadeset petog jula, zavodio je jedan praktikant u načelstvu u protokol akt s ovakvim natpisom: "Da se unutra imenovani zbog nasrtanja na mirne građane kazni telesno sa 25 udaraca i protera..." Međutim je išao pred pandurem pokunjen kroz čaršiju Mojsilo Pupavac.

Za njim pristala deca varoška, a graja se digla: "Iha! Dvadeset pet! Dvadeset pet! Pupupu! Dvadeset pet! Iha, uha, Pupavac! Pupupu!..." dok se već ne izgubi van varoši.

Ništa se više ne ču za Mojsila Pupavca - a dugo su o njemu razgovarali ljudi u dokolici svojoj. Kad se vratio advokat i njemu ispričaše, a on se baš nimalo ne začudi, nego hoćaše pući od smeha... Što se toliko smejao, bog bi ga znao!

Izvori

• Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milovan Glišić, umro 1908, pre 116 godina.