Злата са Гласинца
Загледао са Загорја Хасо
Л’јепу Злату паше од Гласинца,
Гледали се три године дана.
Кад четврта настала година,
Запроси је са Загорја Хасо, 5
Запросио, па је испросио —
Прстен даде, свадбу уговара,
Да је води до петнаест дана.
Не прођоше ни три б'јела дана
Од како је бјеше испросио, 10
Док му стиже књига жаловита,
Од Златије са Гласинца равна.
У књизи му 'вако говораше:
„Срце, душо, са Загорја Хасо!
Кад ускупиш киту и сватове, 15
Ти не води туђина дјевера,
Ни туђинку младу јенђи-булу,
Већ поведи кога од родбине,
Ја ли мајку, ја ли своју секу,
Ја ли тету, материну секу. 20
У мог бабе десет робињица,
Девет их је младих поудао
Све на име једине Златије,
Десету је теби оставио.
Ако теби, са Загорја Хасо, 25
Мјесто мене робињицу даде,
Живој ће ми моје срце пући!
Да ти кажем, са Загорја Хасо,
По чем’ ће је јенђа познавати:
Младеж јој је на десном образу, 30
А раница на лијевој руци."
Кад је Хасо књигу разумио,
Смрче му се, ништа не виђаше;
Шћаше пролит сузе од очију.
Осабури, јер га стид бијаше 35
Од сестрице, која га гледаше.
Кад му сека тугу опазила,
Овако му млада проговара:
„Мили брате, од мајке рођени,
Каква те је обузела туга, 40
Оклен књига, ватром изгорјела,
Те је тако пуста, жаловита?"
Говори јој са Загорја Хасо:
„Не питај ме, моја мила секо,
Ова књига од моје Златије, 45
Л’јепе кћери паше са Гласинца.
Ево слушај шта ми Злата пише."
Па јој Хусо књигу проучио.
„Вид’ невјере, паше са Гласинца,
Што ћу сада од живота свога? 50
Немам мајке, ни мајкине секе,
Имам тебе, ал' си неудата,
Не могу те послат’ за јенђију,
Јер се бојим хиле на Гласинцу!"
Кад га сестра л'јепо саслушала, 55
Она њему тихо проговара:
„Не брини се, мој брате једини,
Не брини се за ме неудату —
Ја ћу теби у јенђилук поћи.
Не бој ми се, што сам неудата, 60
Неће мене лако преварити,
Ја ћу њиха свију надмудрити."
Кад то чуо са Загорја Хасо,
Проли сузе, сестру загрлио,
Загрлио, па је пољубио: 65
„Благо мени од сад до вијека!
Кад те имам да ми сад помогнеш."
Стаде купит’ киту и сватове,
Купи свате, шаље по дјевојку.
Ја да видиш лијепе Фатиме, 70
Миле секе са Загорја Хасе,
Како се је млада опремила!
Обукла се што љепше могаше,
На се метла бисер и дукате,
А обукла дибу и кадифу — 75
Она води четири робиње
Да јој носе скуте и рукаве.
Кад дођоше паши на Гласинцу,
Све сватове л’јепо дочеикаше,
Понајбоље Фатиму дјевојку: 80
На рукам' је у двор унесоше,
На меко је шиљте посадише,
Велики јој ићрам учинише.
Сви мишљаху да је цура луда,
Па да ће је моћи преварити; 85
Гледала је пашина ханума,
Гледала је из друге одаје,
Гледајућ' је на њој опазила
Да је цура мудра и разумна,
Не би рек'о да је са Загорја, 90
Већ би рак’о да је из Стамбола.
Кад то виђе пашина ханума,
Ни мало јој мило не бијаше,
Па дозива Кумрију робињу:
„Кумријице, по богу сестрице, 95
Јенђа нам је одвише разумна,
Она ће нас свију надмудрити,
Хоће нашу одвести Златију.
Хајде мути медена шербета,
У њег’ бацај многе бенђелуке, 100
Неш ли како обенђијат јенђу,
Да је младу резил учинимо,
А и њена брата са Загорја."
У млађега поговора нема:
Она оде мутит шербе хладно, 105
У њег’ сипа многе бенђелуке,
Па га носи Фатими дјевојци.
Проговара Фатима дјевојка:
„Хвала теби, Кумрија робињо,
Како сам се од мајке родила, 110
Шербета се нисам окусила."
Врати шербе Кумрија робиња,
Шербе врати, а кахву прихвати,
У њу сасу многе бенђелуке.
И кахву јој тако повратила. 115
Мудра бјеше Загорка дјевојка,
Мудра бјеше па се досјетила,
Да ће бити хила у ићраму.
Иза тога много и не прође,
Док ево ти пашине хануме, 120
Пред њом Фата на ноге скочила,
Полећела пашинице руци.
Лијепо се прије погледале,
За л’јепо се упитале здравље.
Све је пита пашина ханума, 125
А Фатима мудро одговара.
Све Фатима по двору разгледа,
Не би л’ гдје год опазила Злату
Или ону младу робињицу,
Штоно су је намјенили Хаси. 130
Мало било, за дуго не било,
Док и акшам паде на земљицу,
Док ево ти господске вечере.
И ту Фата на опрези била,
Врло им је мало вечерала. 135
Вечерали и акшам клањали.
Кад је био вакат од починка,
Оде Фата у једну одају,
Закључа се сама у одају,
Скинула се, легла у душеке, 140
Покрај себе оштар нож метнула,
Ако би јој дошло до невоље,
Да се има чиме обранити.
Кад у јутро јутро освануло,
Освануло и сунце грануло, 145
Док завика лијепа дјевојка,
Говорила пашиној хануми:
„Хајд’ изведи Златију дјевојку,
Да је видим, да је прстенујем!"
Док ево ти двије робињице, 150
Оне воде на прстен дјевојку,
Завијену у б'јеле јашмаке
И фереџу од зелене чохе.
Кад то виђе Загорка дјевојка,
Одмах се је јаду досјетила, 155
Скочи млада, к'о да не сјеђаше,
Па прилази пашиној хануми,
Овако јој млада говорила:
„Чудан адет у вас на Гласинцу,
Да дјевојку завијену дате 160
Прстеноват и адет провести!"
Проговара пашина ханума:
„Ваки адет у нас на Гласинцу,
Да с’ дјевојка ником не открива
Док не дође ђувегину двору." 165
Осмјехну се Загорка дјевојка,
Преко смјеха тихо говорила:
„У нас опет адет на Загорју —
Добро виђет што ћемо узети,
Што ли ћемо у свој двор довести!" 170
Онда приђе млађаној дјевојци,
Згули јашмак са бијела лица,
А узгрну уз руке рукаве:
Кад јој младеж на десном образу,
А раница на лијевој руци, 175
По том позна да није Златија,
Већ робиња давно обљубљена.
Кад је виђе Фатима дјевојка,
Шкрипну зубом, а подвикну гласом:
„Стид те било, пашина ханумо! 180
Што ми шћаше хилу учинити,
Да мој братац хоће робињица,
У двору их до девет имаде,
Изабрат' би мого коју хоће."
Она трчи уз бијелу кулу, 185
Размахну се тражити Златију —
У девет је соба улазила,
Ни у једној не нађе Златију:
Пред десету собу долазила,
Али соба бјеше закључана. 190
За њом трчи пашина ханума;
Завика јој Фатима дјевојка:
„Отвор’ врата од ове одаје!"
Пашиница њојзи говорила:
„Ја ти не см’јем отворити врата, 195
Ни ја овдје никад не улазим,
Није туди Златија дјевојка,
Већ је туди мога паше благо."
Разљути се Загорка дјевојка,
У врата је ногом ударила, 200
Попустила брава дубровачка,
Одлетјела са баглама врата!
Ту улази јенђија дјевојка,
На велико чудо ударила:
Туди нађе Златију дјевојку, 205
Сузе лије, а себе проклиње!
Ја каква је, жалосна јој мајка,
Тужнија је од сваке робиње.
Кад је виђе Фатима дјевојка,
Према њој се млада расплакала! 210
И узима за бијелу руку,
Одведе је у своју одају,
Па је брзо туди опремила,
Прстен метла, дуваком покрила.
Све то гледа пашина ханума, 215
Ал' не смије ни уста отворит’,
Јер је љута Загорка дјевојка:
На сватове срклет учинила,
Спремише се кићени сватови,
Под дјевојке коње потурише, 220
Па кренуше на Загорје равно.
Расташе се двије нове прије,
Да се више никад не састану.
Одведоше лијепу Златију
А њоме се Хасо оженио 225
И с њоме је пород изродио.
