Зечја интерпелација
По планини глас се пронô, и то збори ко год зине:
Да смо на смрт осуђени кô некакве штеточине;
Па буде ли ово збиља, а не спрдња, што се збори,
Ми молимо, наш министер да следеће одговори:
Нек министер каже прво, да л' сте за то баш у праву,
И је л' од вас то поштено, и да ли је по Уставу:
Зар државу други крали, па им стоји глава руса,
А ми јадни да гинемо збор ластара и купуса?
То је прво. А сад друго: ко пресуди тако зрело,
Да нас може све пронаћи и потући племе цело?
То је, знајте, немогуће; расудите сами строго,
Јер имаде нас зечева по Србији врло много.
И најпосле још и ово: ни најмање лепо није,
Да се пита, шта ко ради, и шта једе, и шта пије.
Можда јесмо штеточине, ал' дође ли да се мери,
Реците нам, господине, шта су онда министери?
Глас народа глас божији, ми зечеви и то знамо,
Ал' дозвол'те, да вам нешто пришапћемо узгред само:
Зечеви су дивне зверке, о, не дајте да вам гину,
Не требите зечје племе, требаће вам за скупштину.
