Zečja interpelacija
Po planini glas se pronô, i to zbori ko god zine:
Da smo na smrt osuđeni kô nekakve štetočine;
Pa bude li ovo zbilja, a ne sprdnja, što se zbori,
Mi molimo, naš minister da sledeće odgovori:
Nek minister kaže prvo, da l' ste za to baš u pravu,
I je l' od vas to pošteno, i da li je po Ustavu:
Zar državu drugi krali, pa im stoji glava rusa,
A mi jadni da ginemo zbor lastara i kupusa?
To je prvo. A sad drugo: ko presudi tako zrelo,
Da nas može sve pronaći i potući pleme celo?
To je, znajte, nemoguće; rasudite sami strogo,
Jer imade nas zečeva po Srbiji vrlo mnogo.
I najposle još i ovo: ni najmanje lepo nije,
Da se pita, šta ko radi, i šta jede, i šta pije.
Možda jesmo štetočine, al' dođe li da se meri,
Recite nam, gospodine, šta su onda ministeri?
Glas naroda glas božiji, mi zečevi i to znamo,
Al' dozvol'te, da vam nešto prišapćemo uzgred samo:
Zečevi su divne zverke, o, ne dajte da vam ginu,
Ne trebite zečje pleme, trebaće vam za skupštinu.
