Звонимир/7

Звонимир
Писац: Јован Суботић
СЕДМИ ПРИЗОР

СЕДМИ ПРИЗОР

Звонимир и Лиепосава. (дођу)

Звонимир

О нетужи мила моја љубо,
Та води те љубов најсветија.
Прие ће пасти оно плаво небо,
И сунашце свој пут оставити,
Нег' што ће ми љубов ослабити,
И ја престат' за тебе живити.
Разведри се и буди весела,
А Бог све ће на добро извести.

Лиепосава

Немогу ти казат', Звонимире,
Како ми је у срдцу и глави.
Срдце ми је и пуно и празно,
Сад ми игра, сад ми опет сиева;
А у глави смиешала се свиетлост
С црним мраком, па нит' могу мислит',
Нит' одбити мисли насрћуће.

Звонимир

Два три часа, ето нас на броду,
Пак кад будеш на слободном мору,
На пучини оку непрегледној,
У наручјах безмиерне љубови,
Стишат ће ти с' бура у прсима,
Разићи се вриева у мислима,
Па ћеш видит' срећнију будућност
Као сјајну над морем звиездицу.

(Чује се шум)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.