Звонимир/11

Звонимир
Писац: Јован Суботић
ДРУГИ ПРИЗОР

ДРУГИ ПРИЗОР

Поље
Бан Петар, Мутимир

БАН ПЕТАР:
Довдие добро срећа нас донесе.
Сваки корак друга нам доведе,
Гдие ноћисмо стотину добисмо.
Звонимире, хоћеш задрхтати.
Они мисле, стари лав умире,
Кад из своје шпиље неизлази,
Ал' он добро мотри, шта се ради,
Па излиеће, кад сгоду дочека.
(на пољу чује се)
Живио краљ! Живио краљ!
МУТИМИР:
Како краља свиетина поздравља!
БАН ПЕТАР:
А сутра ће и већма викати.
Данас ћемо пасти у Биоград,
Сутра ћемо краља извикати,
И круну му на главу метнути. —
А шта кажу за бана гласници?
МУТИМИР:
Кад је краља лиепо покопао,
У сабор је властелу позвао,
Да им каже завиет Крешимиров,
Па сад сиеди и чека властелу,
Ал' је неће, боји с', дочекати.
БАН ПЕТАР:
Хоће, кнеже, но коју нечека.
А некупи војску ни одкуда?
МУТИМИР:
Нико о том ни риечи нерече.
БАН ПЕТАР:
А баш би му слабо и помогла.
Жао ми је краља Крешимира,
Што немогу вољу изпунит' му.
Мени, кнеже, све би једно било,
Ил' носио Стиепан ил' Славиша
Златну круну од земље Хрватске;
Обојица Држиславићи су,
Обојица у једних годинах,
Онај мекан, овај лаке мисли,
Ни с једним се прославит' нећемо.
Али недам оном старом лису
Да краљује уз млада Стиепана.
Он је тако то и намиестио.
Крешимиру с' знаде удворити,
Па краљева петнајест година;
Натиера ме тражити самоћу,
И почини, што му би угодно.
Стиепана је веће научио
Из диетињства на њега гледати,
И чинити, што му он наложи,
Па сад мисли опет краљевати
Уз Стиепана до краја живота.
Ал' ту смо се, бане, приеварили!
Ја погриеших онда, кад у срдцу,
Што краљ прими мога душманина,
Одмах одох из двора краљева,
Те дан по дан заборавише ме.
Али сад се ти приевари, бане,
Што с' држао, да је већ у земљи,
Ког' невиђе у краљеву двору,
Што с' мислио, да бан Петар може
Ону рану кадгод преболиети.
МУТИМИР:
Али да се на одпор неспрема?
БАН ПЕТАР:
А с киме ће? С два три пријатеља?
Кад краљ умирие, и љубимац пада.
Тај одпада, што на њега мрзи,
Другима је, што паде, повољно,
Сви остали ћуте, па чекају,
Хоће л' вриедит' што код нова краља.
Сад хук уђе у свиет и у људе,
Да Славиши ваља краљевати,
Па сад ко ће томе на пут стати?
И ко стане, може л' постојати?
Зато сада Звонимир мирује;
Ал' кад данас ћути, неће увиек.
С тога ћемо с њиме наредити,
Да неможе ни сад нит' икада.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.