Zvonimir/11

Zvonimir
Pisac: Jovan Subotić
DRUGI PRIZOR

DRUGI PRIZOR

Polje
Ban Petar, Mutimir

BAN PETAR:
Dovdie dobro sreća nas donese.
Svaki korak druga nam dovede,
Gdie noćismo stotinu dobismo.
Zvonimire, hoćeš zadrhtati.
Oni misle, stari lav umire,
Kad iz svoje špilje neizlazi,
Al' on dobro motri, šta se radi,
Pa izlieće, kad sgodu dočeka.
(na polju čuje se)
Živio kralj! Živio kralj!
MUTIMIR:
Kako kralja svietina pozdravlja!
BAN PETAR:
A sutra će i većma vikati.
Danas ćemo pasti u Biograd,
Sutra ćemo kralja izvikati,
I krunu mu na glavu metnuti. —
A šta kažu za bana glasnici?
MUTIMIR:
Kad je kralja liepo pokopao,
U sabor je vlastelu pozvao,
Da im kaže zaviet Krešimirov,
Pa sad siedi i čeka vlastelu,
Al' je neće, boji s', dočekati.
BAN PETAR:
Hoće, kneže, no koju nečeka.
A nekupi vojsku ni odkuda?
MUTIMIR:
Niko o tom ni rieči nereče.
BAN PETAR:
A baš bi mu slabo i pomogla.
Žao mi je kralja Krešimira,
Što nemogu volju izpunit' mu.
Meni, kneže, sve bi jedno bilo,
Il' nosio Stiepan il' Slaviša
Zlatnu krunu od zemlje Hrvatske;
Obojica Držislavići su,
Obojica u jednih godinah,
Onaj mekan, ovaj lake misli,
Ni s jednim se proslavit' nećemo.
Ali nedam onom starom lisu
Da kraljuje uz mlada Stiepana.
On je tako to i namiestio.
Krešimiru s' znade udvoriti,
Pa kraljeva petnajest godina;
Natiera me tražiti samoću,
I počini, što mu bi ugodno.
Stiepana je veće naučio
Iz dietinjstva na njega gledati,
I činiti, što mu on naloži,
Pa sad misli opet kraljevati
Uz Stiepana do kraja života.
Al' tu smo se, bane, prievarili!
Ja pogrieših onda, kad u srdcu,
Što kralj primi moga dušmanina,
Odmah odoh iz dvora kraljeva,
Te dan po dan zaboraviše me.
Ali sad se ti prievari, bane,
Što s' držao, da je već u zemlji,
Kog' neviđe u kraljevu dvoru,
Što s' mislio, da ban Petar može
Onu ranu kadgod prebolieti.
MUTIMIR:
Ali da se na odpor nesprema?
BAN PETAR:
A s kime će? S dva tri prijatelja?
Kad kralj umirie, i ljubimac pada.
Taj odpada, što na njega mrzi,
Drugima je, što pade, povoljno,
Svi ostali ćute, pa čekaju,
Hoće l' vriedit' što kod nova kralja.
Sad huk uđe u sviet i u ljude,
Da Slaviši valja kraljevati,
Pa sad ko će tome na put stati?
I ko stane, može l' postojati?
Zato sada Zvonimir miruje;
Al' kad danas ćuti, neće uviek.
S toga ćemo s njime narediti,
Da nemože ni sad nit' ikada.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 138 godina.