Звезда
Не пустисмо суза, ридање не грми,
Али не што наша отупеше чула,
Но што знамо мрети рад' дедовских кула
Из којих су они, у злату и срми,
Излазили мирно — ради погубљења.
Отупели нисмо. Крв јаук разуме.
Али ми смо мирни, без маске и глуме,
Ми велика деца сјајних поколења.
Јер то је мирноћа свести која схвата,
Ми смо живот, али живот части јасне.
Стог' нам је свеједно када око гасне,
За нас нема више ни оца ни брата.
Сви смо род и ником нико својта није,
Свак је свет за себе, сви свет један скупа.
Заједничка нам је гетсиманска купа.
Иста је горчина нафоре ма чије.
Зато ма колико када би нас пало,
Ипак ћемо бити сви скупа на мети
И стубама истим на Храму се пети;
Зато нам је мало до гробова стало.
Сви смо једно, а свак значи живот цео,
Сви звезда водиља, што вечито плама,
И она је цела у сваком, у нама,
И свако је од нас један њезин део.
1915
