Zvezda
Ne pustismo suza, ridanje ne grmi,
Ali ne što naša otupeše čula,
No što znamo mreti rad' dedovskih kula
Iz kojih su oni, u zlatu i srmi,
Izlazili mirno — radi pogubljenja.
Otupeli nismo. Krv jauk razume.
Ali mi smo mirni, bez maske i glume,
Mi velika deca sjajnih pokolenja.
Jer to je mirnoća svesti koja shvata,
Mi smo život, ali život časti jasne.
Stog' nam je svejedno kada oko gasne,
Za nas nema više ni oca ni brata.
Svi smo rod i nikom niko svojta nije,
Svak je svet za sebe, svi svet jedan skupa.
Zajednička nam je getsimanska kupa.
Ista je gorčina nafore ma čije.
Zato ma koliko kada bi nas palo,
Ipak ćemo biti svi skupa na meti
I stubama istim na Hramu se peti;
Zato nam je malo do grobova stalo.
Svi smo jedno, a svak znači život ceo,
Svi zvezda vodilja, što večito plama,
I ona je cela u svakom, u nama,
I svako je od nas jedan njezin deo.
1915