Збогом!
| Збогом! Писац: Ђура Јакшић |
| песма је написана 1861. године[1]; текст се овде наводи према Живановић (1931)[2] |
- Збогом!
Збогом, горо и дубраво,
Тврди кланци, мрко стење,
Само једно утешење
Уцвељене душе моје!
Ох, тамо се јоште пружа
У равноме недогледу
Низ храпавих, чарних гора
У суморном своме реду!
Онде Ртањ ледом својим
Пламените муње пара;
А Малиник грозним смехом
Громовима одговара.
Из даљине хучи пена,
Са бисером хладних груди
Мрко стење прскајући;
Риком лава, или звуком
Ратоборне трубе, Тимок
У шарено равно пада.
А кад поглед с Гамзиграда
У равницу нему прне,
Чини му се змија бледа
Од суморног стења преда.
Туде путник вреле капи
Са бледога чела таре
И у сенци прошлих дана
Заборавља грозну јаву.
А коме је свет неправдом,
Једом, злобом и отровом,
Очајано срце вређ'о —
Тај у тами мрког стења
Срцу тражи утешења.
Глас умире на уснама,
Само мрачне мисли блуде
По пустошним планинама,
Јед и отров скупљајући
Са дна душе увређене;
Па кад гневом лава грмне:
»Харам млеко материно!«
— Харам! Харам! — стократно му
Пусто стење одговара.
Или чело усијано
О суморну стену лупа,
Плаче, куне — ил', већ проклет,
Из недара живот чупа.
Збогом, збогом, стара славо,
Мрачна горо и дубраво,
Горки дани очајања!...
Ја се надам!... Збогом! Збогом!
|