Zbogom!
| Zbogom! Pisac: Đura Jakšić |
| pesma je napisana 1861. godine[1]; tekst se ovde navodi prema Živanović (1931)[2] |
- Zbogom!
Zbogom, goro i dubravo,
Tvrdi klanci, mrko stenje,
Samo jedno utešenje
Ucveljene duše moje!
Oh, tamo se jošte pruža
U ravnome nedogledu
Niz hrapavih, čarnih gora
U sumornom svome redu!
Onde Rtanj ledom svojim
Plamenite munje para;
A Malinik groznim smehom
Gromovima odgovara.
Iz daljine huči pena,
Sa biserom hladnih grudi
Mrko stenje prskajući;
Rikom lava, ili zvukom
Ratoborne trube, Timok
U šareno ravno pada.
A kad pogled s Gamzigrada
U ravnicu nemu prne,
Čini mu se zmija bleda
Od sumornog stenja preda.
Tude putnik vrele kapi
Sa bledoga čela tare
I u senci prošlih dana
Zaboravlja groznu javu.
A kome je svet nepravdom,
Jedom, zlobom i otrovom,
Očajano srce vređ'o —
Taj u tami mrkog stenja
Srcu traži utešenja.
Glas umire na usnama,
Samo mračne misli blude
Po pustošnim planinama,
Jed i otrov skupljajući
Sa dna duše uvređene;
Pa kad gnevom lava grmne:
»Haram mleko materino!«
— Haram! Haram! — stokratno mu
Pusto stenje odgovara.
Ili čelo usijano
O sumornu stenu lupa,
Plače, kune — il', već proklet,
Iz nedara život čupa.
Zbogom, zbogom, stara slavo,
Mračna goro i dubravo,
Gorki dani očajanja!...
Ja se nadam!... Zbogom! Zbogom!
|