Мило Јововић

Зашто пјевам пјесме миле,
Питају ме неки људи –
Мислећ радост и весеље
Може пјесму да побуди.

Мисле они да је пјесма,
Клик, одушка срца здрава
И да срце пјесниково
Прати ув'јек радост права.

Или можда и то мисле:
„Пјесник не зна горких јȃда;
„Памет му је занешена,
„Он се вазда добру нада“.

А не знаду да је пјесма
Зачињена често пута,
Самим јадом болна срца
Кога тишти рана љута.

А не знаду да се срце
Пјесниково снужди, гане;
Те и њему низа лице
Жалосница суза пане.

Та и славуљ прижељкујућ'
Више пута јавља тугу:
Да је гн'јездо порушено,
Или какву жалост другу.

Пјесник пјесмом весели се,
А ш њом истом и затужи;
Она му је мелем срцу,
Радост, жалост у њој дружи.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мило Јововић, умро 1916, пре 108 година.

Бар, Мило Јововић, „Босанска вила“, број 14., у Сарајеву, 30. јула 1895., стр. 214.