[Засп’о Каракан на Каракановом брду]
Засп’о Каракан на Каракановом брду,
мало засп’о чудан сан уснио:
отуд иду триста опасаних
и пред њих триста припасаних,
а пред њима Тома господине, 5
те тонота виле и вјештице,
кроз петоножне ногавице,
да их спушта у Тоношну ријеку.
Тоношна је ријека мутна и крвава.
Оне њега сташе преклињати: 10
- Не, забога, Тома господине,
ми ћемо ти бити од помоћи,
од помоћи од потопна времена.
На то, Тома њима одговара:
Ид’ одатле, божја проклетнице, 15
нит' ћу вас, ни ваше помоћи;
но ћу ићи под највиши град,
да потражим брата Тонотлију,
и сестрицу Севетлију,
и мајчицу Деветлију. 20
Да ми донесу лука крекеља,
омана, дољана, петопрсне ђетелине,
да се мажем од вила и вјештица.
Кад пребројале:
на небо звијезде, 25
у море пијесак,
на пијесак капље,
на псу длаке,
на гори гране,
на гране лишће, 30
на лишће росу,
и под росом свакој живиници косу;
онда мене наудиле.
(56, с. 127)
