Залуду ли се јадна удадох!
Узрасла је Јер јелика листа велика,
На њу сједи шарен тица пера шарена,
За листак се заклањала од зла бремена,
Као снаха за ђевером од худа војна,
Ђеверу се поплакала: „није за мене, 5
„Кој' преспава зимну ноћцу, не окрене се,
„А пресједи љетни данак, не насмије се;
„Окрени се, обрни се, студен камене!
„Загрли ме, пољуби ме, Бог те убио!
„А он мене преко брка, а расpди се: 10
„„Лезидоље, улегла се, зла ти година!
„„Ето тебе миле мајке, пољубиће те,
„„Ето тебе Ђурђев' данка, огријаће те.““
Наљути се, расpди се, у род утече,
Сусретеје мили ђевер, с војске иђаше: 15
„Врат' се натраг, милa снахо, караћу га ја.
„Богме нећу, мој ђевере, нек се кара сам.“
[Упореди 14, бр. 402]
