Отворите главни мени
Завет
Писац: Милорад Поповић Шапчанин


SapcaninMilorad.jpg

Завет


Нашто да ми свет се руга,
Нашто да се кварим сам;
Нећу пити — нећу више
Да на вољу срцу дам.

Тол'ко благо, тол'ку земљу
Страћио сам, болан ја!
Свак' на мене пружа прстом,
Да сам лола свако зна.

То је тако до сад било,
Свој несрећи крив сам сам
Нећу пити — а шта ј' прошло
Нећу више ни да знам;

Бог је оведок мом завету,
Бог је велик, Бог је свет,
Ако чашу једну узмем —
Нек' сам хуља, нек' сам клет!

Тако се је клео Васо
Поправљајућ' живот свој,
П'онда сврн'о у механу
Те осветл'о завет свој.

НапоменеУреди

  • Ова песма је први пут објављена у збирци Песме, 1863 стр. 33

ИзвориУреди

  • Милорад П. Шапчанин: Целокупна дела, Књига прва, страна 42-43. Библиотека српских писаца, Народна просвета.


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 124 године.