◄   ПОЈАВА VII ПОЈАВА VIII ПОЈАВА IX   ►

ПОЈАВА VIII
Данден, Анжелика, Клодина.

ДАНДЕН:
(Промоливши главиу кроз прозор). Колене, Колене? Аха, уловио сам вас дакле, госпођо моја жено! Хватате шумангелос док ја спавам. То ми је јако мило, као и што вас видим напољу у ово красно доба.
АНЖЕЛИКА:
Но, чега има тако рђавог што неко иађе ноћу на свеж ваздух?
ДАНДЕН:
Дабогме, дабогме! Заиста, нашли сте у које доба да изађете на свеж ваздух. Биће пре на врућину, госпођо неваљалице. Знамо ми све шта сте ви спетљали са стим састанком и с оним фићфирићем. Чули смо ваше љубавне приче и дивне славопојке мени у част и од вас и од њега. Али ме теши то што ће ваш отац и мати сад бити уверени у оправданост мојих жалби и у распуштеност вашег владања. Послао сам по њих и ево их овде за који тренутак.
АНЖЕЛИКА:
(За себе). Ах, Боже!
КЛОДИНА:
Ох, госпођо!
ДАНДЕН:
Оваквој се шали зацело нисте надали. Сад је дошла моја победа и сад могу да понизим вашу гордост и уништим ваше смицалице. До сад сте увек изигравали моје оптужбе, обмањивали своје родитеље и крили своје распуштено владање. Узалуд је било све што сам а видео и говорио, ваша препреденост је увек односила победу и над мојим разлогом и увек сте успевали да имате право. Али овог пута, слава Богу, све ће бити расветљено и ваша бестидност биће потпуно доказана.
АНЖЕЛИКА:
О, молим вас, реците да ми се отвори.
ДАНДЕН:
Не, не! Треба чекати на долазак оних по које сам послао. Хоћу да вас затекну напољу у ово доба ноћи. Док њих нема, покушајте да потражите у глави, ако хоћете, какву нову обману, да бисте се извуки из ове неприлике, да измислите средство и улепшате своје бекство из куће, да нађете какво згодно лукавство да заварате људе и направите се невиним, какав лепо нађен изговор за ноћно шетање, да се, например, нека пријатељица порађала па сте ишли да јој помогнете.
АНЖЕЛИКА:
Не. Моја намера није да нешто другачије представим пред вама. Не мислим да се браним ни да вам што порекнем, пошто ви све знате.
ДАНДЕН:
То је зато што су вам сви путеви пресечени и што у свему овоме не бисте умели наћи изговор који ја не бих лако побио.
АНЖЕЛИКА:
Да, признајем да сам крива и да имате разлога да се потужите. Али вас молим за доброту да ме не изложите љутњи мојих родитеља и да ми брзо отворите.
ДАНДЕН:
Љубим руке.
АНЖЕЛИКА:
О, мили мој мужићу, преклињем вас!
ДАНДЕН:
Ах, моли мој мужићу? Сад сам ваш мили мужић, јер осећате да сте ухваћени. То ми је врло мило, а пре се никад нисте сетили да ми тако слатко тепате.
АНЖЕЛИКА:
Ево, обећавам, да вам никад више нећу дати повода за незадовољство и да ћу.....
ДАНДЕН:
Све то не вреди. Нећу да испустим овакву прилику. Једном треба људима да буде потпуно јасна ваша распуштеност.
АНЖЕЛИКА:
Будите добри, пустите ме да вам кажем. Саслушајте ме за тренутак.
ДАНДЕН:
Па добро, шта хоћете?
АНЖЕЛИКА:
Истина је да сам погрешила, то вам признајем још једанпут, и да је ваша срџба оправдана. Употребила сам прилику док сте ви спавали, а тај је излазак значио састанак са особом о којој говорите. Али су то, најзад, ствари које морате опростити мом добу. То су необузданости младе жене која још ништа није видела и која тек што је коракнула у свет. То је слобода коју себи допуштано не мислећи ни на какво зло, и која у основи нема ничега....
ДАНДЕН:
Да, ви тако кажете, а блажен био ко у то верује.
АНЖЕЛИКА:
Ја нећу тиме да оправдам своју кривицу пред вама. Треба само да заборавите увреду, коју вас из овог срца молим да ми опростите, и да ме у овој неприлици поштедите од бола који могу нанети немили прекори мог оца и мајке. Ако ми племенито учините милост за коју вас молим, так пријатељски поступак, тадоброта коју будете показали према мени, задобиће ме потпуно. Дирнуће дубоко у моје срце и у њему ће се зачети за вас оно што сва власт родитеља ни брачне везе нису могле да усаде. Једном речју, оне ће бити узрок што ћу се одрећи свих љубавних пустоловина и што ћу само вас волети. Да, ја вам дајем реч да ћете одсад имати у мени најбољу жену на свету и да ћу вам показати толико љубави да морате бити задовољни.
ДАНДЕН:
Ах, крокодил који се улагује људима да их после прождере.
АНЖЕЛИКА:
Учините ми ту доброту.
ДАНДЕН:
Нема разговора. Ја сам неумољив.
АНЖЕЛИКА:
Покажите се великодушни.
ДАНДЕН:
Не.
АНЖЕЛИКА:
Ја вас молим.
ДАНДЕН:
Никад.
АНЖЕЛИКА:
Преклињем вас из свег срца.
ДАНДЕН:
Не, не , не! Хоћу да знају какви сте и да будете постиђени пред свима.
АНЖЕЛИКА:
Е па добро, ако ме натерате у очајање, опомињем вас да је жена у таквом стању способна за све и да ћу сад учинити нешто за шта ћете се кајати.
ДАНДЕН:
А шта ћете то учинити, молићу?
АНЖЕЛИКА:
Ја ћу се одлучити на крајност и овим ножем убићу се на месту.
ДАНДЕН:
Гле,гле! Ништа лакше.
АНЖЕЛИКА:
Не тако лепо као што ви себи замишљате. На све стране се зна за наше свађе и за незадовољство које ви непрестано гајите према мени. Кад ме буду нашли мртву, неће бити никог који ће се двоумити да ли сте ме ви убили, а моји родитељи нису од оних људи који ће оставити ту смрат некажњену и навући ће на вас казну коју им допушта судска оптужба и жестина њихове мржње. На тај начин ја ћу успети да вам се осветим, а нисам прва која је прибегла таквој освети и која се није устезала да себи зада смрт, како би довела до пропасти оне који су били тако свирепи да вас натерају на тај крајњи корак.
ДАНДЕН:
Другом ви то причајте. Нема више да се људи сами убијају, та је мода одавно прошла.
АНЖЕЛИКА:
У то можете бити уверени. Ако и даље одтанете при свом одбијању, ако ми не отворите, кунем вам се да ћу вам овог часа показати докле може да иде одлучност жене доведене до очајања.
ДАНДЕН:
Приче, приче! Хоћете само да ме плашите.
АНЖЕЛИКА:
Добро, кад то мора бити, ево шта ће нас задовољити обоје и показати да ли се шалим. (Претварајући се да се убија). Ах, свршено! Нека би Бог дао да моја смрт буде освећена како ја желим и да њен виновник искуси праведну казну за своју свирепост према мени.
ДАНДЕН:
Аох! Зар је таква злоћа да је себе убила само да мене отера на вешало? Узмимо парче свеће да видимо.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Жан Баптист Поклен Молијер, умро 1673, пре 351 година.