Жорж Данден/12
ПОЈАВА III
Клитандар, Анжелика, Жорж Данден.
КЛИТАНДАР:
(За себе, у дну позорнице). Ах, ево ње; али и муж је с њом.
ДАНДЕН:
(Не примећујући Клитандра). Кроз сва ваша пренемагања, уверио сам се у истинитост оног што су ми рекли и увидео колико мало поштовања имате према вези која нас спаја. (Клитандар и Анжелика клањају се једно другом). Побогу, оставите се тог вашег клањања, ја вам не говорим о таквом поштовању и ви немате чему да се ругате.
АНЖЕЛИКА:
Ја да се ругам? Не пада ми напамет.
ДАНДЕН:
Знам шта мислите у себи и познато ми је....(Клитандар и Анжелика се опет клањају једно другом). Опет? Та оставите се једном тог вашег ругања! Разумео сам ја да ме ви због свог племенитог порекла држите за нешто много ниже од себе, и ја вам не говорим о поштовању према мојој особи. Мислио сам на поштовање које дугујете тако часној вези као што је брачна. (Анжелика даје знак Клитандру). Не трба слегати раменима. Ја не говорим никакве глупости.
АНЖЕЛИКА:
Ко помишља да слеже раменима?
ДАНДЕН:
Али ја знам добро и ваше презирање ми је познато. Ако нисам рођен племић, ипак сам од породице којој нема шта да се замери. Породица Данденових....
КЛИТАНДАР:
(Иза леђа Анжеликиних, не примећен од Дандена). Само на две речи.
ДАНДЕН:
(Не опазивши Клитандра). Како?
АНЖЕЛИКА:
Шта? Не кажем ништа.
ДАНДЕН:
(Обиђе око своје жене, а Клитандар се повуче полако, пошто је учинио дубок поклон Дандену). Ево где је опет дошао да се врти око вас.
АНЖЕЛИКА:
Па шта сам ја крива за то? Шта ја ту могу да радим?
ДАНДЕН:
Можете да радите оно што ради жена која жели да се свиђа само свом мужу. Може се рећи шта се хоће, али удварачи налећу само онда када се то и жели. Постоји неки умиљати израз који их привлачи, као мед муве. Пристијне жене умеју да их држањем одмах отерају.
АНЖЕЛИКА:
Да их отерам? А зашто? Мене не вређа кад неко налази да сам лепа. Мени је то мило.
ДАНДЕН:
Добро. А какву улогу да игра муж за време тог облетања?
АНЖЕЛИКА:
Улогу лепо васпитаног човека коме је мило што на његову жену обраћају пажњу.
ДАНДЕН:
Слуга понизан! То није моје мишљење, и Данденови се нису свикли на ту моду.
АНЖЕЛИКА:
О, Данденови ће се свикнути, ако само хоће. Што се мене тиче, ја вам изјављујем да ми није намера да се одрекнем света и да се жива сахраним са једним мужем. Шта? Зар зато што је неком пало на памет да се ожени нама, треба одмах свему да буде крај за нас и да прекинемо свако општење са живим људима? Ја налазим да је то и одвише од господе мужева кад траже да будемо као мртве за сва задовољства и да живимо само за њих. Ја за то нећу да знам и нећу да умрем овако млада.
ДАНДЕН:
Тако ви испуњавате заклетву на верност коју сте ми дали пред свима?
АНЖЕЛИКА:
Ја? Ја вам је нисам дала радо, ви сте ми је силом отели. Јесте ли ви пре свадбе тражили мој пристанак и питали да ли вас ја заиста хоћу? Ви сте за то питали само мог оца и мајку; ви сте се стварно њима оженили, и зато бисте добро учинили да се увек њима жалите на неправде које вам се понекад нанесу. Ја, са своје стране, нисам вам никад рекла да ме узмете за жену, и ви сте ме узели не распитујући се за моја осећања, па тврдим зато да нисам нимало обавезна да се као робиња покоравам вашој ћуди. Ја хоћу, ако не замерите, да уживам у оном малом броју лепих дана које ми даје младост, да се послужим драгим слободама које ми остављају моје године, да се дружим мало с лепим светом, да осетим сласт ласкавих речи које ми говоре. Будите на то приправни, себи за казну, и захвалите Богу што нисам способна за нешто горе.
ДАНДЕН:
А, тако ви узимате ствар? Ја сам ваш муж и велим вам да ја за то нећу да знам.
АНЖЕЛИКА:
Ја сам ваша жена и велим вам да хоћу да знам.
ДАНДЕН:
(За себе). Дошло ми је да јој лице добро измесим и тако је дотерам да се више никад у животу не свиди брбљивим ласкавцима. Ах, остави се, Жорже Дандене; не бих се више уздржао, па је боље да бежим одавде.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Жан Баптист Поклен Молијер, умро 1673, пре 351 година.
|