DRUGI ČIN
◄   POJAVA II POJAVA III POJAVA IV   ►

POJAVA III
Klitandar, Anželika, Žorž Danden.

KLITANDAR:
(Za sebe, u dnu pozornice). Ah, evo nje; ali i muž je s njom.
DANDEN:
(Ne primećujući Klitandra). Kroz sva vaša prenemaganja, uverio sam se u istinitost onog što su mi rekli i uvideo koliko malo poštovanja imate prema vezi koja nas spaja. (Klitandar i Anželika klanjaju se jedno drugom). Pobogu, ostavite se tog vašeg klanjanja, ja vam ne govorim o takvom poštovanju i vi nemate čemu da se rugate.
ANŽELIKA:
Ja da se rugam? Ne pada mi napamet.
DANDEN:
Znam šta mislite u sebi i poznato mi je....(Klitandar i Anželika se opet klanjaju jedno drugom). Opet? Ta ostavite se jednom tog vašeg ruganja! Razumeo sam ja da me vi zbog svog plemenitog porekla držite za nešto mnogo niže od sebe, i ja vam ne govorim o poštovanju prema mojoj osobi. Mislio sam na poštovanje koje dugujete tako časnoj vezi kao što je bračna. (Anželika daje znak Klitandru). Ne trba slegati ramenima. Ja ne govorim nikakve gluposti.
ANŽELIKA:
Ko pomišlja da sleže ramenima?
DANDEN:
Ali ja znam dobro i vaše preziranje mi je poznato. Ako nisam rođen plemić, ipak sam od porodice kojoj nema šta da se zameri. Porodica Dandenovih....
KLITANDAR:
(Iza leđa Anželikinih, ne primećen od Dandena). Samo na dve reči.
DANDEN:
(Ne opazivši Klitandra). Kako?
ANŽELIKA:
Šta? Ne kažem ništa.
DANDEN:
(Obiđe oko svoje žene, a Klitandar se povuče polako, pošto je učinio dubok poklon Dandenu). Evo gde je opet došao da se vrti oko vas.
ANŽELIKA:
Pa šta sam ja kriva za to? Šta ja tu mogu da radim?
DANDEN:
Možete da radite ono što radi žena koja želi da se sviđa samo svom mužu. Može se reći šta se hoće, ali udvarači naleću samo onda kada se to i želi. Postoji neki umiljati izraz koji ih privlači, kao med muve. Pristijne žene umeju da ih držanjem odmah oteraju.
ANŽELIKA:
Da ih oteram? A zašto? Mene ne vređa kad neko nalazi da sam lepa. Meni je to milo.
DANDEN:
Dobro. A kakvu ulogu da igra muž za vreme tog obletanja?
ANŽELIKA:
Ulogu lepo vaspitanog čoveka kome je milo što na njegovu ženu obraćaju pažnju.
DANDEN:
Sluga ponizan! To nije moje mišljenje, i Dandenovi se nisu svikli na tu modu.
ANŽELIKA:
O, Dandenovi će se sviknuti, ako samo hoće. Što se mene tiče, ja vam izjavljujem da mi nije namera da se odreknem sveta i da se živa sahranim sa jednim mužem. Šta? Zar zato što je nekom palo na pamet da se oženi nama, treba odmah svemu da bude kraj za nas i da prekinemo svako opštenje sa živim ljudima? Ja nalazim da je to i odviše od gospode muževa kad traže da budemo kao mrtve za sva zadovoljstva i da živimo samo za njih. Ja za to neću da znam i neću da umrem ovako mlada.
DANDEN:
Tako vi ispunjavate zakletvu na vernost koju ste mi dali pred svima?
ANŽELIKA:
Ja? Ja vam je nisam dala rado, vi ste mi je silom oteli. Jeste li vi pre svadbe tražili moj pristanak i pitali da li vas ja zaista hoću? Vi ste za to pitali samo mog oca i majku; vi ste se stvarno njima oženili, i zato biste dobro učinili da se uvek njima žalite na nepravde koje vam se ponekad nanesu. Ja, sa svoje strane, nisam vam nikad rekla da me uzmete za ženu, i vi ste me uzeli ne raspitujući se za moja osećanja, pa tvrdim zato da nisam nimalo obavezna da se kao robinja pokoravam vašoj ćudi. Ja hoću, ako ne zamerite, da uživam u onom malom broju lepih dana koje mi daje mladost, da se poslužim dragim slobodama koje mi ostavljaju moje godine, da se družim malo s lepim svetom, da osetim slast laskavih reči koje mi govore. Budite na to pripravni, sebi za kaznu, i zahvalite Bogu što nisam sposobna za nešto gore.
DANDEN:
A, tako vi uzimate stvar? Ja sam vaš muž i velim vam da ja za to neću da znam.
ANŽELIKA:
Ja sam vaša žena i velim vam da hoću da znam.
DANDEN:
(Za sebe). Došlo mi je da joj lice dobro izmesim i tako je doteram da se više nikad u životu ne svidi brbljivim laskavcima. Ah, ostavi se, Žorže Dandene; ne bih se više uzdržao, pa je bolje da bežim odavde.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Žan Baptist Poklen Molijer, umro 1673, pre 351 godina.