Жеравица и Видо
0001 Вино пију до два побратима,
0002 е га пију на врх Косовога,
0003 једно ми је Војинов Милошу,
0004 а друго је Жеравица Видо,
0005 па када се понапили винца,
0006 е се Видо за брк доватио:
0007 "Десни брче, ђе чеш окапати?
0008 Оли остат стојну Цариграду,
0009 ал’ ћеш остат ође у Косово?"
0010 У ријечи коју бесјеђаше,
0011 погледао посред Косовога,
0012 он угледа пун барјак Тураках
0013 па својем их побратиму каже:
0014 "А ну виђи, мио побратиме!
0015 Погледај ми што сам угледао,
0016 ено Турак’ у наше Косово,
0017 да бјежимо утећ’ не моремо,
0018 да можемо не имамо када,
0019 да чекамо чекат не смијемо."
0020 Ал’ се коњах добријех дофате,
0021 поскочише пољем Косовијем,
0022 но их били Турци поћерали,
0023 а кад били насред Косовога,
0024 тако Виду лоша срећа била,
0025 коњиц му је ногу ишчашио,
0026 таде Турци облећеше Вида,
0027 но је Видо и одвише јунак,
0028 од појаса двије пушке трже,
0029 од образа живу ватру пали
0030 те обори два најбоља друга.
0031 Тада Вида уфатише Турци,
0032 не хоте га ни клати ни сјећи,
0033 но му вежу руке наопако
0034 и воде га својему везиру,
0035 кад га своме доведу везиру,
0036 ту је Виде и више копиле,
0037 овако је везиру зборио:
0038 "О везиру, драги господаре!
0039 Немој мене изгубити ође,
0040 по триш ћу ти измјерти се благом."
0041 На благо се везир слакомио,
0042 довати га за бијелу руку,
0043 и тиште га у ледну тавницу,
0044 те тамнова за неђељу данах,
0045 кад се пуна испуни неђеља,
0046 а то л’ иду неколико булах
0047 изгребле се и кукају: "Леле,
0048 ај помагај, честити везиру!
0049 Ај помагај на Вида крвника,
0050 е ни вражјег брата не остави,
0051 недавно их тридест изгубио!
0052 Ако л’ Вида изгубити нећеш,
0053 ми одосмо цару на дивана,
0054 казати му што је и како је,
0055 па, везире, чувај своју галву."
0056 Везир се је добро препануо,
0057 те он Вида вади из тавнице,
0058 а ка’ виђе Жеравица Видо
0059 е ће јадан сада погинути,
0060 он говори турскоме везиру:
0061 "Ој тако ти,честити везиру!
0062 Подај мене дивит и хартије
0063 е ћу писат лист књиге бијеле
0064 да га шиљем остаралој мајци,
0065 да јој кажем ђе је моје благо."
0066 Ово везир једва дочекао,
0067 доватио дивит и хартију,
0068 не писао чим се књиге пишу
0069 но из грла својом црном крвцом,
0070 па кад био књигу накитио,
0071 одиста га изгубит оћаше,
0072 но је Видо још више копиле,
0073 везирову ћорду докопао,
0074 а кад виђе честити везире,
0075 земљи паде, молит му се стаде:
0076 "Немој мене, Видо изгубити,
0077 право ћу ти судит у Тураках."
0078 За то Видо не обрће главе,
0079 махну ћордом главу му посјече
0080 па везирска зграбио једека,
0081 бјежи отле кроз сву турску војску,
0082 Видо бјежи земљом и градов’ма.
0083 Који би га изгубити мога,
0084 они Вида изгубит не оће,
0085 а ко ћаше они не могаше.
0086 Оде Видо здраво и весело,
0087 дома нађе Војинов Милоша,
0088 све му што је и колик’ је каже,
0089 пак се таде побре целиваше,
0090 и милога бога прославјаше."
