Женик слободе/ПОЈАВА IV/II

Женик слободе
Писац: Драгутин Илић
СЛИКА II - ПОЈАВА IV

ПОЈАВА IV

(Долази Дурмиторка, онако исто сетна и рушна)
ДУРМИТОРКА:
Равијојло, сејо, планинкињо мила,
Утарите сузе, не зледите рана,
Не лече се плачем саломљена крила,
Нит’ из гроба диже слава закопана.
Тако нам је досудила
Неумитна судба зла...
РАВИЈОЈЛА (загрли једног мртваца):
Авај, Срби, браћо мила,
Без витеза шта ћу ја?
ДУРМИТОРКА:
Над пепелом српске славе
Тужићемо век из век,
Горке дане и крваве
Разносиће песме јек.
И векови мрачни више гроба тога,
Дотичући крилма сасушену траву,
Завапиће с’ нама у свевишњег Бога
Ал роб неће дићи поникнулу главу!
Зазвечаће оков љути,
Зајецаће горки плач,
У крви ће огрезнути
Отмичара кивни мач.
У животу све што оста
Завидеће гробу том...
РАВИЈОЈЛА:
Дурмиторко, доста! доста!
То су ножи срцу мом!
ШАР-ПЛАНИНКА:
Стишајмо се, сестре миле,
За тугу се има кад;
Но што смо се искупиле,
Што смо амо дошле сад?
ДУРМИТОРКА:
Да Србину оковану
Нагревамо смрзлу груд.
ШАР-ПЛАНИНКА:
И мекшамо отровану
Страшне судбе дивљу ћуд.
ДУРМИТОРКА:
Како ћемо?
ШАР-ПЛАНИНКА:
Равијојла
Нек светује обе нас;
Зар нас овде не доведе
Јадиковке њезин глас?
РАВИЈОЈЛА:
Далеко, далеко, кроз векове мрачне
Прелетати што ће преко српских гора,
Успомена света на претке јуначне
Нек ми Срба свежи ко дажд одозгора!
Кроз јаук и писку робовања тешког
Увенчана прошлост наду нек му диже;
На слободу светлу и претка витешког,
Као бајка жељна нек се спомен ниже.
Издубићу гусле из јавора сува,
Одрезаћу косе, затегнућу струне,
Са Косова ветар кроз њих нека дува,
Обилића слави — Бранковића куне!
Мојих коса струне гласне
Снажиће их век из век,
Јаворове песме јасне
Окова ће зблажит век. (дигне са земље један мач)
Овим мачем витезова
Издубићу јавор сух,
Из гусала са Косова
Нек Милошев збори дух.
(Мачем дуби из дебла јаворовог гусле)
ШАР-ПЛАНИНКА и ДУРМИТОРКА:
Овим мачем витезова
Дуби, дуби јавор сух,
Из гусала са Косова
Нек Милошев збори дух!
РАВИЈОЈЛА (која је већ изрезала гусле):
Ево дара Србе, брате,
Из њег вије бол и над!
Сестре миле, струне дајте,
Режите ми косе сад!
(Обе вале узму мачеве и одрежу јој два прамена косе.)
РАВИЈОЈЛА:
(прима прамење и са вилама затеже струне на гуслама и тетиву на гудалу)
Одрезаних коса ви танани прамн,
Равијојла у вас сплета своје јаде;
Ко косовско звоно у робовској тами
Звон’те, звон’те звуком прошлости и наде!
Звонте тугом мученика
Ко осветног ножа јек!
Јасним звуком разнесите
Вапај, што га диже роб,
Ускликните, пробудите,
Српске славе мрачни гроб!
Одрезаних коса, ви, танахни прами,
Равијојла у вас сплета своје јаде;
Ко косовско звоно у робовској тами
Звон’те звон’те звуком, прошлости и наде!
(потмула грмљавина и шум; све три виле прену и пажљиво мотре низ Косово.)
ШАР-ПЛАНИНКА:
Ха, чусте л’ како шуми?
ДУРМИТОРКА:
То јуре дуси зли!
ШАР-ПЛАНИНКА:
Склон’мо се, сестре драге,
Сад пак’о бесом ври!
(Обе обгрле Равијојлу, која је од туге као саломљена, и полако одлазе. Кроз овај шум чује се поново песма мујезинова)
КАРА ЂОРЂЕ (мучи се у сну):
Које-куде, мач!
За мач. о, мртви!
(покушава да устане, али опет са дубоким уздахом клоне.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.