Ženik slobode/POJAVA IV/II
| ←POJAVA III | Ženik slobode Pisac: Dragutin Ilić SLIKA II - POJAVA IV |
POJAVA V→ |
(Dolazi Durmitorka, onako isto setna i rušna)
DURMITORKA:
Ravijojlo, sejo, planinkinjo mila,
Utarite suze, ne zledite rana,
Ne leče se plačem salomljena krila,
Nit’ iz groba diže slava zakopana.
Tako nam je dosudila
Neumitna sudba zla...
RAVIJOJLA (zagrli jednog mrtvaca):
Avaj, Srbi, braćo mila,
Bez viteza šta ću ja?
DURMITORKA:
Nad pepelom srpske slave
Tužićemo vek iz vek,
Gorke dane i krvave
Raznosiće pesme jek.
I vekovi mračni više groba toga,
Dotičući krilma sasušenu travu,
Zavapiće s’ nama u svevišnjeg Boga
Al rob neće dići poniknulu glavu!
Zazvečaće okov ljuti,
Zajecaće gorki plač,
U krvi će ogreznuti
Otmičara kivni mač.
U životu sve što osta
Zavideće grobu tom...
RAVIJOJLA:
Durmitorko, dosta! dosta!
To su noži srcu mom!
ŠAR-PLANINKA:
Stišajmo se, sestre mile,
Za tugu se ima kad;
No što smo se iskupile,
Što smo amo došle sad?
DURMITORKA:
Da Srbinu okovanu
Nagrevamo smrzlu grud.
ŠAR-PLANINKA:
I mekšamo otrovanu
Strašne sudbe divlju ćud.
DURMITORKA:
Kako ćemo?
ŠAR-PLANINKA:
Ravijojla
Nek svetuje obe nas;
Zar nas ovde ne dovede
Jadikovke njezin glas?
RAVIJOJLA:
Daleko, daleko, kroz vekove mračne
Preletati što će preko srpskih gora,
Uspomena sveta na pretke junačne
Nek mi Srba sveži ko dažd odozgora!
Kroz jauk i pisku robovanja teškog
Uvenčana prošlost nadu nek mu diže;
Na slobodu svetlu i pretka viteškog,
Kao bajka željna nek se spomen niže.
Izdubiću gusle iz javora suva,
Odrezaću kose, zategnuću strune,
Sa Kosova vetar kroz njih neka duva,
Obilića slavi — Brankovića kune!
Mojih kosa strune glasne
Snažiće ih vek iz vek,
Javorove pesme jasne
Okova će zblažit vek. (digne sa zemlje jedan mač)
Ovim mačem vitezova
Izdubiću javor suh,
Iz gusala sa Kosova
Nek Milošev zbori duh.
(Mačem dubi iz debla javorovog gusle)
ŠAR-PLANINKA i DURMITORKA:
Ovim mačem vitezova
Dubi, dubi javor suh,
Iz gusala sa Kosova
Nek Milošev zbori duh!
RAVIJOJLA (koja je već izrezala gusle):
Evo dara Srbe, brate,
Iz njeg vije bol i nad!
Sestre mile, strune dajte,
Režite mi kose sad!
(Obe vale uzmu mačeve i odrežu joj dva pramena kose.)
RAVIJOJLA:
(prima pramenje i sa vilama zateže strune na guslama i tetivu na gudalu)
Odrezanih kosa vi tanani pramn,
Ravijojla u vas spleta svoje jade;
Ko kosovsko zvono u robovskoj tami
Zvon’te, zvon’te zvukom prošlosti i nade!
Zvonte tugom mučenika
Ko osvetnog noža jek!
Jasnim zvukom raznesite
Vapaj, što ga diže rob,
Uskliknite, probudite,
Srpske slave mračni grob!
Odrezanih kosa, vi, tanahni prami,
Ravijojla u vas spleta svoje jade;
Ko kosovsko zvono u robovskoj tami
Zvon’te zvon’te zvukom, prošlosti i nade!
(potmula grmljavina i šum; sve tri vile prenu i pažljivo motre niz Kosovo.)
ŠAR-PLANINKA:
Ha, čuste l’ kako šumi?
DURMITORKA:
To jure dusi zli!
ŠAR-PLANINKA:
Sklon’mo se, sestre drage,
Sad pak’o besom vri!
(Obe obgrle Ravijojlu, koja je od tuge kao salomljena, i polako odlaze. Kroz ovaj šum čuje se ponovo pesma mujezinova)
KARA ĐORĐE (muči se u snu):
Koje-kude, mač!
Za mač. o, mrtvi!
(pokušava da ustane, ali opet sa dubokim uzdahom klone.)
|