Женидба са Змијања Рајка
Књигу пише са Змијања Рајко,
Те је шаље до Божуна града,
На кољено од Божуна бану:
»А чу ли ме, од Божуна бане!
Чуо јесам, а људи ми кажу, 5
Ђе си чудан бостан загојио,
У бостану цвијет одгојио,
Чудан цвијет питому Ружицу,
Ружица је данас за кићења,
Ја сам жудан закитит' се н>оме,
Молим ти се, закити ме њоме,
И другога закитити мораш,
Јал' горега, јали овакога,
Овакога немаш ни једнога,
У твојијех млого муштерија?«
Кад то виђе од Божуна бане,
Н>ему бане другу отписује:
»Бе не лудуј, са Змијања Рајко!
Ев' имаду четири године,
Како киту ишту муштерије,
Ал' се нико закитит' не смије,
Јер имаду ту планине двије:
Једно Пролом, а друго Острога,
А на њима двије ћесеџије,
На Пролому дивски старјешина,
И са њиме седам браћенаца;
На Острози црни Арапине,
А код њега дванест чадорова,
Под свакијем стотину Арапа,
А Арапу сједи уз кољено
Све његово дванест братучеда,
Што му вино и ракију служе,
Да друмови и богази туже,
Туда нико наљећи не смије,
Ја камо ли провести ђевојку,
Да ти пођеш по моју ђевојку,
Ти Арапе куд обићи немаш,
Веће туда ти наљећи мораш,
Ако туда наведеш сватове,
Чудиће се и гора и трава,
Кад удари јунак на јунака,
На војводе диви и Арапи !«
Кад то зачу са Змијања Рајко,
Ону гледа, другу отписује,
Те је шаље до Божуна града,
А на руке од Божуна бану,
Те овако бану одговара:
»Чу ли мене, од Божуна бане!
Поклони ми Ружицу ђевојку,
Какве имам Србе витезове,
К'о на грани сиве соколове,
Сваки ће ми у сватове попи,
Кад поведем свате соколове,
Ја ћу лако туда пролазити,
И душманску силу погазити,
Што су моје по реду војводе,
Сваког ћу ти по имену казат' :
Ево првог Краљевића Марка,
Когано је одгојила мајка,
За јуначког најпрвог барјака;
Ево другог Обилић Милоша,
Кад он коња кроз планину јаше,
Пријеча га и тамо и амо,
Кад му сабља по калдрми звечи,
Сва планина и горица јечи;
Ево трећег Змај-Огњеног Вука,
Све он коња бакрачлијом туче,
Топузину на вранчићу вуче,
Оштро гледа кајно горски вуче,
Топузином Арапију туче;
А четвртог Бановић Секула,
Што обара покрај мора куле,
Разваљује скеле и паланке,
И отима робље од Турака;
Ево петог Љутице Богдана,
Љута змаја за дуга мејдана,
Који здрави све српске здравице,
А дозива српске поглавице;
Ево шестог Реље Бошњанина,
Који храни у раменим крила,
Низ бедру му игра сабља крива,
Ништа њему побјећи не море,
Што не лети небу под облаке;
Када пије црвенику вино,
Вино пије, науснице смије,
Нико њему на мејдан не смије.
А што ми је Топлица Милане,
Кад развије крстата барјака,
Дивота је погледат' јунака,
Барјак мује од сухога злата,
Нема таког у другог барјака,
Кад се здраве сватовске здравице,
Винце пије, а барјак се вије,
То гледају из планине виле,
И сив соко са јелове гране,
Све гледају Србе изабране,
А ко неће погледати на н>их,
Погледати момке изабране?
А што ми је Косанчић Иване,
Све дозива Србе изабране:
Напите се, моја браћо драга,
Ова кита свакоме је драга,
Све напријед иде пред сватима!«
А што ми је Бановић Страхило,
Он напријед иде пред сватима,
Ђе је страшив у планини кланац,
Страхило га никад обић неће,
Ни од шта се препа'нути неће,
Већ уходи друме и богазе,
А све гледа и тамо и амо,
Неће л' ђе год опазити кога,
Опазити душманина свога;
А што су ми два Војиновића,
Оба брата одједне матере,
Они ће ми бити ђеверови,
Јесу љепши од сваке ђевојке
Све су српске зачинили момке;
А што имам осталих војвода,
На мејдану то је ватра жива;
Већ ми подај Ружицу ђевојку.«
Кад је так у књигу направио,
Направио, пак је отправио,
Књигу гледа од Божуна бане,
Ону гледа, другу ситну пише
Пак је шаље на Змијање равно,
На кољено са Змијања Рајку:
»О мој зете, са Змијања Рајко,
Купи свате, хајде по ђевојку.«
Кад то зачу са Змијања Рајко,
Књигу гледа, а смије се на њу,
Ону шаље, другу ситну пише,
Пак је шаље до Прилипа града,
На кољено од Прилипа Марку:
»Побратиме, Краљевићу Марко
Да си брже до Змијања мога,
Ево ти се женим у добри час,
Далеко сам цуру запросио,
У Божуну граду бијеломе.«
Све му каза што је и како је. .
Све је редом књиге растурио,
Сакупио киту и сватове,
Све по реду дванајест војвода:
Старог свата од Сибиња Јанка,
Мила кума Љутицу Богдана,
А прикумка Змај-Огњеног Вука,
А војводу Обилић Милоша,
А чауша Бановић Секулу,
Два ђевера два Војиновића,
Ђевербашу Краљевића Марка,
А првљенца Косанчић Ивана,
Калауза Бановић Страхила,
Што уходи друме и богазе,
Кроз планине, куд свати пролазе;
Барјактара Топлицу Милана,
Конакџију Рељу Бошњанина,
Што дијели тајин сватовима,
Што им коље краве и волове,
И бијеле овце јаловице,
И што плаћа вино и ракију,
Када Рајко свате искупио,
Саставио дванајест војвода,
И за њима хиљаду сватова,
Све сватова сиви соколова,
Сваком Реља одговоре даје,
Док дођоше до Божуна града,
И тамо их добро дочекаше,
Коње воде у топле подруме,
А сватове на росну ливаду,
А војводе на бијелу-кулу,
Ђеверове лијепој ђевојци,
Кад сједоше на кули војводе,
Међу њима Сибињанин Јанко,
Јанко здрави све српске здравице,
Сваки њему погледа у лице,
Кад ујутру јутро освануло,
Освануло и сунце грануло,
Завикаше кићени чауши:
»Браћо моја, кићени сватови,
Ко је коњик, притежи колане,
Ко је пјешак, на ноге опанке,
Ђеверови, спремајте ђевојку,
Да ранимо, да не одоцнимо,
Туђа земља пратиоца нема,
Туђи људи, не знамо им ћуди.«
У то доба коње опремише,
Док завика од Божуна бане:
»Лако мало, кићени сватови! .
Док изиђе ручак и дарови.«
Иза тога ручак излазио,
Иза ручка госпо'ски дарови,
Дароваше што за ког бијаше,
Неком јаглук, а неком бошчалук,
Неком коња, а неком сокола,
Старом свату коња и сокола,
А Милошу токе колалије,
А чаушу чавлену батину,
Краљевићу криву ћемерлију
У којој су два камена драга.
Ваљају му два царева града,
Кад кићане свате дароваше, 200
Полазише кићени сватови,
Поведоше Ружицу ђевојку,
Кад су били на Пролом планину,
Дочека их дивски старјешина,
Пак завика грлом бијелијем, 205
Те дозива седам браћенаца:
»На ноге се, моји соколови,
Да отмемо лијепу ђевојку,
И да китне свате повежемо,
На планини за јелово грање!« 210
То рекоше, на ноге скочише
Ухватише Бановић Страхила,
Од јелике жилу истргоше,
Па му б'јеле руке савезаше,
Свезаше га за јелу зелену, 21 5
Док наљегу кићени сватови,
Ја какви су диви соколови,
Кад прихвате јелу под гранама,
Ишчупају јелу са жилама,
Умећу се њоме под облаке, 220
И разгоне тице сиротице,
Камо ли ће пролазит' сватови,
И проводит' кићене ђевојке?
Док ево ти Косанчић Ивана,
И са њиме остали' сватова, 225
Дочекаше диви на планини,
Савезаше Косанчић Ивана,
Савезаше Сибињанин Јанка,
Савезаше Љутицу Богдана.
Све јелове жиле изгуљују, 230
Пак њихове руке савезују,
Док ево ти четири јунака,
Ко четири змаја огњевита,
На четири коња виловита,
Једно ми је Краљевићу Марко, 235
А друго је Реља Бошњанине,
А треће је Обилић Милоше,
А четврто Бановић Секула,
Кад виђеше свате повезане,
Упоредо коње наћераше,
Међу собом инад затурише,
Ко ће први с дивим заратити,
Ко ли ће им руке савезати?
Марко вели: »Ја ћу ратовати!«
Милош вели: »Ја ћу ратовати !«
Реља вели: »Ја ћу сабљом сјећи!«
Секул вели: »Ја ћу савезати !«
Замолише Краљевића Марка,
И онога Рељу Бошњанина,
Замоли их Обилић Милоше:
»Ви пуштите мене и Секула,
Па што коме Бог и срећа даде.«
Кад то виђе Краљевићу Марко,
Он застави под собом Шарина,
Реља свога застави сиваља,
Тадај Марко стаде бесједити:
»Мој Милоше, мио побратиме!
Кад на диве јуриш учините,
Немојте их сабљом ударати,
Већ ви њима савежите руке,
Срамота је њихе погубити,
Нас хиљада, њихе седморица.«
Кад то зачу Милош и Секула,
Ту на диве јуриш учинише,
Потегоше топузине тешке;
Док ево ти Змај-Огњеног Вука,
Из зуба му сипа ватра жива,
Сва тројица јесу змајовита,
Када диви змаје опазише,
Од живе се ватре препадоше,
Кроз планину чистац учинише,
Упуштише у страху јунаштво,
А војводе њихе достигоше,
Похваташе, па их повезаше,
За јелике танке привезаше,
Привезаше, па их оставише,
А сватов'ма путе отворише,
Свезанијем руке опростише,
И одоше здраво и весело,
Кад су били на другу планину,
На Острогу широку пол>ану,
Дочека их црни Арапине,
А завика грлом бијелијем:
»На ноге се, моја браћо драга,
Ев' одовуд ките и сватова,
Данас ћемо срећу окушати,
Бритке сабл>е крвцом напојити,
А ја ћу се Ружом оженити.«
То рекоше, на ноге скочише,
Пак дебеле коње похваташе,
И кобиле мрке бедевије,
Док ево ти Бановић Страхила,
С голом сабљом у десници руци,
Он уходи кланце и богазе,
А под собом пропиње дората,
Дорату му грива до копита,
А кад виђе црни Арапине,
Преда њ' спреми троје Арапчади :
»Опколите Бановић Страхила,
Опколите па га ухватите.«
Дочека га троје Арапчади,
У тијесну кланцу и богазу,
Сусретоше коња и јунака,
Опколише, да му свежу руке,
Ал' се Страхил везати не даде,
Јал' брез ране, јал' брез мртве главе.
Пак потеже сабљу заковану,
Пак им све три одсијече главе,
Пак побјеже натраг у сватове,
Кад то виђе Арапине црни,
То Арапу мило не бијаше.
Па Страхилу 'вако говораше:
»Бе нека те, црни Каурине!
Платићеш ми, један копил>ане!
Кад наведеш свате и ђевојку.«
А вели му Бановић Страхило:
»Бе нека те, Арапине црни!
Аако Бог да и срећа од Бога,
Кад наведем свате и ђевојку,
И твоју ћу одсијећи главу!«
Пак отален поврати дората,
Док Страхило у сватове сиђе,
Пак им баци три арапске главе:
»Ето, браћо, за сватова дара,
Ево лова из планине нова,
Што чекаше јато соколова,
Посјеко сам три кокоши вране,
Све три вране изгубише главе,
Умаче ми гавран 'тица црна,
Гавран пјева са јелике ружно,
Ваља и н>ег' даровати тужно,
Ђе сретемо, да га дарујемо!«
Кад Страхило тако говораше,
Војводама то мило бијаше,
Уз пољану коње наћераше,
Пријечају и тамо и амо,
Низ бедрице сабље куцукају,
На прсима токе позвекују,
Сијевају токе й >челенке,
Кајно алем према жарку сунцу,
Јер се чудна кита саставилаг
Соколова српскијех сватова,
Све војводе јуначке слободе,
А гледа их Арапине црни,
Кроз чадора дурбин промолио,
Те прегледа киту и сватове,
Питају га арапски главари:
»Господине, црни Арапине!
Јесу л' оно влашке поглавице?
Свакога нам по имену кажи,
Смијемо ли њихе дочекати?
Можемо ли с њима ратовати?
Је ли згода и је ли слобода?«
А вели им црни Арапине:
»Арапчади, моја ђецо драга!
Све су оно влашке поглавице,
Сваког ћу вам по имену казат;
Страшиво је њихе дочекати,
А још горе с њима ратовати,
Оно су ти прве поглавице, 360
Од Србије и Уруменлије,
Љуте, ђецо, под каменом гује !
Оно што но први на дорату,
Што уходи кланце и богазе,
Хитро гледа и тамо и амо, 365
Оно ти је Бановић Страхило;
Оно за њим на коњу зекану,
Оно ти је Косанчић Иване.
Оно што је за н>им на ђогину,
Оно ти је Сибињанин Јанко, 370
Старјешина влашкијех сватова:
Оно што но за њим на вранчићу,
А пријеча и тамо и амо,
Оно ти је Љутица Богдане;
Оно што но други на вранчићу, 375
И он свога пропиње вранчића,
Голу сабљу баца под облаке,
У бијеле дочекује зубе,
Из зуба му сипа ватра жива,
Њега сабља преварит не море, 380
А на топуз наслонио руку,
Добра коња бакрачлијом туче,
Оно ти је каурски хајдуче,
Није лако с њиме ратовати,
Оно ти је Змај Огњени Вуче; 385
Оно што но за њим на ждралину,
Мрке масти, високе одрасти,
Штрк на ногам, широк у плећима,
Што је љепши од сваке ђевојке,
Што но свога пријеча ждралина, 390
Око њега облијеће ђорда,
Оно ти је Обилић Милоше,
И оно је нека поглавица,
Нико њему доскочит не може,
А ја ћу му данас доскочити; 395
Оно што но за н>им на вранчићу,
Што но носи бубањ и батину,
Оно ти је Бановић Секула,
И онога на мејдану хвале;
Оно што но за н>им на сиваљу,
Младо момче одвише лијепо,
Што но свога пријеча сиваља,
А пуштио из рамена крила,
Оно ти је Реља Бошњанине,
Ни њему се доскочит не може:
Кад данас на мејдану буде,
Кад притужим Рељи Бошњањину,
Утећ' ће ми небу под облаке;
Оно што но за њим на дорату,
Виш' ньега се крстат барјак вија,
Што је њега барјак поклопио,
Свега њега и коња дората,
Оно ти је Топлица Милане,
И оно је нека поглавица;
Оно што је за њим на зекану,
На зекану вас у суху злату,
Младо момче танко и високо,
На глави му пера и челенке,
Оно ти је цури ђувегија,
По имену са Змијања Рајко,
Ни он цуре упуштити неће,
Док је њему на рамену главе;
Оно што су за њим упоредо,
На два коња бијесна лабуда,
Двоје ђеце младо нежењено,
Оно су ти два Војиновића,
Два ђевера лијепе ђевојке,
Међу њима Ружица ђевојка,
И они су соја јуначкога,
Обадвоје воле погинути,
Него џаба цуру упуштити;
Мени ће је данас упуштити,
Ил' ће своју главу изгубити;
А за њима они на Шарину,
Што је ниско објесио ћорду,
Све му сабља по камењу звечи,
А Каурин од љутина' јечи,
А нагони калпак на обрве,
Испод њега погледује вучки,
Обилази друмове хајдучки,
Оно ти је Краљевићу Марко!
Све су љуте под каменом гује,
А Марко је несита аждаха,
Никад њему није доста вина,
Ни јуначке прољевене крвце,
Ја ћу њега напојити вина,
Нахранити мрког Каурина,
Са мном ће му бити свега доста!«
То говори Арапине црни,
А не вели Арап: »ако Бог да!«
Кајно што му никад ни дат' неће.
Кад то рече, на ноге скочио,
Похваташе мрке бедевије,
Подиже се сила убојита,
Арапије дванајест стотина,
Пред сватове у поље широко,
Дочекаше кићене сватове,
Кад то виђе Сибињанин Јанко,
Он завика грлом бијелијем:
»О војводе, моја браћо драга!
Видите ли силе у Арапа?
Заставите коње витезове,
Заставите, пак се исчекајте,
Док нам стигне Марко на Шарину,
Тешка ће се прољевати крвца.«
У то доба Марко на Шарину,
Док завика Арапине црни,
Те дозива Краљевића Марка:
»Копиљане, Краљевићу Марко!
Изиди ми на мејдан јуначки?
Тебе хвали Српска и Каурска,
А ни мене не куди Арапска,
Да видимо, ко је јунак бољи?
Кад ти данас посијечем главу,
Намирићу у дружину твоју.«
Тадај Марко застави војводе,
А мимо њих проћера Шарина,
Сватовима говорио Марко:
»Браћо моја, застав'те парипе,
Док с' Арапу на пољану свратим,
Да му данас чобанију платим,
Што он чува друме и богазе;
Гаврану ћу посијећи крила,
Да не плаши 'тице препелице,
Да не љуби младе чобанице,
Љута ће га пољубити гуја,
Ако Бог да и срећа од Бога,
Те ја њему посијечем главу,
Ви дебеле коње наћерајте,
У Арапе јуриш учините,
Ево наске дванајест војвода,
На свакога стотину Арапа,
Да њихове сијечемо главе,
Јер су нама додијали љуто,
Й у гори 'тици кукавици.«
Кад то рече поћера Шарина,
Дочека га Арапине црни,
Потегоше копља убојита,
Убојита копља саломише;
Потегоше тешке топузине,
Топузима пера обломише.
А балчаке у траву бацише;
Потегоше сабље заковане,
Куд удара црни Арапине,
Туда тешка пољеваше крвца,
Куд удара Краљевићу Марко,
Туда ватра посипаше жива,
На Арапу панцијер кошуља,
Кад се виђе на невољи Марко,
Он потури сабљу даровницу,
А потеже стару посјеклицу.
Зубом шкри'ну док му сабља сијну,
На двије га поле преставио,
Па му све три о'сијече главе.
Кад виђеше дванајест војвода,
То војводе једва дочекаше,
У Арапе [1] јуриш учинише,
Пак разгоне Турке на буљуке,
Кајно вуци по планини овце;
Куд пролази Бановић Секула,
Добра бише кола пролазила,
Куд пролази Реља Бошњанине,
Двоја бише кола пролазила,
Куд пролази Обилић Милоше,
Троја бише кола пролазила.
Ну, шта ради Змај-Огњени Вуче,
Он Арапе ватром запаљује.
Ту Арапе Срби исјекоше,
Исјекоше дванајест стотина.
Пак отален свати полазише,
Поведоше кићену ђевојку.
Ту се мало обранио Марко,
Обранио Марко и Секула,
Ал' је њихе извидао Рајко;
Од сватова нешто изгубише,
А војводе здраво остадоше,
И ђевојку китну одведоше,
Оженише са Змијања Рајка,
Свадбоваше, свадбу растурише,
Сваки оле завичају своме,
Оста Рајко љубећи ђевојку.
