Ženidba sa Zmijanja Rajka

* * *


Ženidba sa Zmijanja Rajka

Knjigu piše sa Zmijanja Rajko,
Te je šalje do Božuna grada,
Na koljeno od Božuna banu:
»A ču li me, od Božuna bane!
Čuo jesam, a ljudi mi kažu, 5
Đe si čudan bostan zagojio,
U bostanu cvijet odgojio,
Čudan cvijet pitomu Ružicu,
Ružica je danas za kićenja,
Ja sam žudan zakitit' se n>ome,
Molim ti se, zakiti me njome,
I drugoga zakititi moraš,
Jal' gorega, jali ovakoga,
Ovakoga nemaš ni jednoga,
U tvojijeh mlogo mušterija?«
Kad to viđe od Božuna bane,
N>emu bane drugu otpisuje:
»Be ne luduj, sa Zmijanja Rajko!
Ev' imadu četiri godine,
Kako kitu ištu mušterije,
Al' se niko zakitit' ne smije,
Jer imadu tu planine dvije:
Jedno Prolom, a drugo Ostroga,
A na njima dvije ćesedžije,
Na Prolomu divski starješina,
I sa njime sedam braćenaca;
Na Ostrozi crni Arapine,
A kod njega dvanest čadorova,
Pod svakijem stotinu Arapa,
A Arapu sjedi uz koljeno
Sve njegovo dvanest bratučeda,
Što mu vino i rakiju služe,
Da drumovi i bogazi tuže,
Tuda niko naljeći ne smije,
Ja kamo li provesti đevojku,
Da ti pođeš po moju đevojku,
Ti Arape kud obići nemaš,
Veće tuda ti naljeći moraš,
Ako tuda navedeš svatove,
Čudiće se i gora i trava,
Kad udari junak na junaka,
Na vojvode divi i Arapi !«
Kad to začu sa Zmijanja Rajko,
Onu gleda, drugu otpisuje,
Te je šalje do Božuna grada,
A na ruke od Božuna banu,
Te ovako banu odgovara:
»Ču li mene, od Božuna bane!
Pokloni mi Ružicu đevojku,
Kakve imam Srbe vitezove,
K'o na grani sive sokolove,
Svaki će mi u svatove popi,
Kad povedem svate sokolove,
Ja ću lako tuda prolaziti,
I dušmansku silu pogaziti,
Što su moje po redu vojvode,
Svakog ću ti po imenu kazat' :
Evo prvog Kraljevića Marka,
Kogano je odgojila majka,
Za junačkog najprvog barjaka;
Evo drugog Obilić Miloša,
Kad on konja kroz planinu jaše,
Priječa ga i tamo i amo,
Kad mu sablja po kaldrmi zveči,
Sva planina i gorica ječi;
Evo trećeg Zmaj-Ognjenog Vuka,
Sve on konja bakračlijom tuče,
Topuzinu na vrančiću vuče,
Oštro gleda kajno gorski vuče,
Topuzinom Arapiju tuče;
A četvrtog Banović Sekula,
Što obara pokraj mora kule,
Razvaljuje skele i palanke,
I otima roblje od Turaka;
Evo petog Ljutice Bogdana,
Ljuta zmaja za duga mejdana,
Koji zdravi sve srpske zdravice,
A doziva srpske poglavice;
Evo šestog Relje Bošnjanina,
Koji hrani u ramenim krila,
Niz bedru mu igra sablja kriva,
Ništa njemu pobjeći ne more,
Što ne leti nebu pod oblake;
Kada pije crveniku vino,
Vino pije, nausnice smije,
Niko njemu na mejdan ne smije.
A što mi je Toplica Milane,
Kad razvije krstata barjaka,
Divota je pogledat' junaka,
Barjak muje od suhoga zlata,
Nema takog u drugog barjaka,
Kad se zdrave svatovske zdravice,
Vince pije, a barjak se vije,
To gledaju iz planine vile,
I siv soko sa jelove grane,
Sve gledaju Srbe izabrane,
A ko neće pogledati na n>ih,
Pogledati momke izabrane?
A što mi je Kosančić Ivane,
Sve doziva Srbe izabrane:
Napite se, moja braćo draga,
Ova kita svakome je draga,
Sve naprijed ide pred svatima!«
A što mi je Banović Strahilo,
On naprijed ide pred svatima,
Đe je strašiv u planini klanac,
Strahilo ga nikad obić neće,
Ni od šta se prepa'nuti neće,
Već uhodi drume i bogaze,
A sve gleda i tamo i amo,
Neće l' đe god opaziti koga,
Opaziti dušmanina svoga;
A što su mi dva Vojinovića,
Oba brata odjedne matere,
Oni će mi biti đeverovi,
Jesu ljepši od svake đevojke
Sve su srpske začinili momke;
A što imam ostalih vojvoda,
Na mejdanu to je vatra živa;
Već mi podaj Ružicu đevojku.«
Kad je tak u knjigu napravio,
Napravio, pak je otpravio,
Knjigu gleda od Božuna bane,
Onu gleda, drugu sitnu piše
Pak je šalje na Zmijanje ravno,
Na koljeno sa Zmijanja Rajku:
»O moj zete, sa Zmijanja Rajko,
Kupi svate, hajde po đevojku.«
Kad to začu sa Zmijanja Rajko,
Knjigu gleda, a smije se na nju,
Onu šalje, drugu sitnu piše,
Pak je šalje do Prilipa grada,
Na koljeno od Prilipa Marku:
»Pobratime, Kraljeviću Marko
Da si brže do Zmijanja moga,
Evo ti se ženim u dobri čas,
Daleko sam curu zaprosio,
U Božunu gradu bijelome.«
Sve mu kaza što je i kako je. .
Sve je redom knjige rasturio,
Sakupio kitu i svatove,
Sve po redu dvanajest vojvoda:
Starog svata od Sibinja Janka,
Mila kuma Ljuticu Bogdana,
A prikumka Zmaj-Ognjenog Vuka,
A vojvodu Obilić Miloša,
A čauša Banović Sekulu,
Dva đevera dva Vojinovića,
Đeverbašu Kraljevića Marka,
A prvljenca Kosančić Ivana,
Kalauza Banović Strahila,
Što uhodi drume i bogaze,
Kroz planine, kud svati prolaze;
Barjaktara Toplicu Milana,
Konakdžiju Relju Bošnjanina,
Što dijeli tajin svatovima,
Što im kolje krave i volove,
I bijele ovce jalovice,
I što plaća vino i rakiju,
Kada Rajko svate iskupio,
Sastavio dvanajest vojvoda,
I za njima hiljadu svatova,
Sve svatova sivi sokolova,
Svakom Relja odgovore daje,
Dok dođoše do Božuna grada,
I tamo ih dobro dočekaše,
Konje vode u tople podrume,
A svatove na rosnu livadu,
A vojvode na bijelu-kulu,
Đeverove lijepoj đevojci,
Kad sjedoše na kuli vojvode,
Među njima Sibinjanin Janko,
Janko zdravi sve srpske zdravice,
Svaki njemu pogleda u lice,
Kad ujutru jutro osvanulo,
Osvanulo i sunce granulo,
Zavikaše kićeni čauši:
»Braćo moja, kićeni svatovi,
Ko je konjik, priteži kolane,
Ko je pješak, na noge opanke,
Đeverovi, spremajte đevojku,
Da ranimo, da ne odocnimo,
Tuđa zemlja pratioca nema,
Tuđi ljudi, ne znamo im ćudi.«
U to doba konje opremiše,
Dok zavika od Božuna bane:
»Lako malo, kićeni svatovi! .
Dok iziđe ručak i darovi.«
Iza toga ručak izlazio,
Iza ručka gospo'ski darovi,
Darovaše što za kog bijaše,
Nekom jagluk, a nekom boščaluk,
Nekom konja, a nekom sokola,
Starom svatu konja i sokola,
A Milošu toke kolalije,
A čaušu čavlenu batinu,
Kraljeviću krivu ćemerliju
U kojoj su dva kamena draga.
Valjaju mu dva careva grada,
Kad kićane svate darovaše, 200
Polaziše kićeni svatovi,
Povedoše Ružicu đevojku,
Kad su bili na Prolom planinu,
Dočeka ih divski starješina,
Pak zavika grlom bijelijem, 205
Te doziva sedam braćenaca:
»Na noge se, moji sokolovi,
Da otmemo lijepu đevojku,
I da kitne svate povežemo,
Na planini za jelovo granje!« 210
To rekoše, na noge skočiše
Uhvatiše Banović Strahila,
Od jelike žilu istrgoše,
Pa mu b'jele ruke savezaše,
Svezaše ga za jelu zelenu, 21 5
Dok naljegu kićeni svatovi,
Ja kakvi su divi sokolovi,
Kad prihvate jelu pod granama,
Iščupaju jelu sa žilama,
Umeću se njome pod oblake, 220
I razgone tice sirotice,
Kamo li će prolazit' svatovi,
I provodit' kićene đevojke?
Dok evo ti Kosančić Ivana,
I sa njime ostali' svatova, 225
Dočekaše divi na planini,
Savezaše Kosančić Ivana,
Savezaše Sibinjanin Janka,
Savezaše Ljuticu Bogdana.
Sve jelove žile izguljuju, 230
Pak njihove ruke savezuju,
Dok evo ti četiri junaka,
Ko četiri zmaja ognjevita,
Na četiri konja vilovita,
Jedno mi je Kraljeviću Marko, 235
A drugo je Relja Bošnjanine,
A treće je Obilić Miloše,
A četvrto Banović Sekula,
Kad viđeše svate povezane,
Uporedo konje naćeraše,
Među sobom inad zaturiše,
Ko će prvi s divim zaratiti,
Ko li će im ruke savezati?
Marko veli: »Ja ću ratovati!«
Miloš veli: »Ja ću ratovati !«
Relja veli: »Ja ću sabljom sjeći!«
Sekul veli: »Ja ću savezati !«
Zamoliše Kraljevića Marka,
I onoga Relju Bošnjanina,
Zamoli ih Obilić Miloše:
»Vi puštite mene i Sekula,
Pa što kome Bog i sreća dade.«
Kad to viđe Kraljeviću Marko,
On zastavi pod sobom Šarina,
Relja svoga zastavi sivalja,
Tadaj Marko stade besjediti:
»Moj Miloše, mio pobratime!
Kad na dive juriš učinite,
Nemojte ih sabljom udarati,
Već vi njima savežite ruke,
Sramota je njihe pogubiti,
Nas hiljada, njihe sedmorica.«
Kad to začu Miloš i Sekula,
Tu na dive juriš učiniše,
Potegoše topuzine teške;
Dok evo ti Zmaj-Ognjenog Vuka,
Iz zuba mu sipa vatra živa,
Sva trojica jesu zmajovita,
Kada divi zmaje opaziše,
Od žive se vatre prepadoše,
Kroz planinu čistac učiniše,
Upuštiše u strahu junaštvo,
A vojvode njihe dostigoše,
Pohvataše, pa ih povezaše,
Za jelike tanke privezaše,
Privezaše, pa ih ostaviše,
A svatov'ma pute otvoriše,
Svezanijem ruke oprostiše,
I odoše zdravo i veselo,
Kad su bili na drugu planinu,
Na Ostrogu široku pol>anu,
Dočeka ih crni Arapine,
A zavika grlom bijelijem:
»Na noge se, moja braćo draga,
Ev' odovud kite i svatova,
Danas ćemo sreću okušati,
Britke sabl>e krvcom napojiti,
A ja ću se Ružom oženiti.«
To rekoše, na noge skočiše,
Pak debele konje pohvataše,
I kobile mrke bedevije,
Dok evo ti Banović Strahila,
S golom sabljom u desnici ruci,
On uhodi klance i bogaze,
A pod sobom propinje dorata,
Doratu mu griva do kopita,
A kad viđe crni Arapine,
Preda nj' spremi troje Arapčadi :
»Opkolite Banović Strahila,
Opkolite pa ga uhvatite.«
Dočeka ga troje Arapčadi,
U tijesnu klancu i bogazu,
Susretoše konja i junaka,
Opkoliše, da mu svežu ruke,
Al' se Strahil vezati ne dade,
Jal' brez rane, jal' brez mrtve glave.
Pak poteže sablju zakovanu,
Pak im sve tri odsiječe glave,
Pak pobježe natrag u svatove,
Kad to viđe Arapine crni,
To Arapu milo ne bijaše.
Pa Strahilu 'vako govoraše:
»Be neka te, crni Kaurine!
Platićeš mi, jedan kopil>ane!
Kad navedeš svate i đevojku.«
A veli mu Banović Strahilo:
»Be neka te, Arapine crni!
Aako Bog da i sreća od Boga,
Kad navedem svate i đevojku,
I tvoju ću odsijeći glavu!«
Pak otalen povrati dorata,
Dok Strahilo u svatove siđe,
Pak im baci tri arapske glave:
»Eto, braćo, za svatova dara,
Evo lova iz planine nova,
Što čekaše jato sokolova,
Posjeko sam tri kokoši vrane,
Sve tri vrane izgubiše glave,
Umače mi gavran 'tica crna,
Gavran pjeva sa jelike ružno,
Valja i n>eg' darovati tužno,
Đe sretemo, da ga darujemo!«
Kad Strahilo tako govoraše,
Vojvodama to milo bijaše,
Uz poljanu konje naćeraše,
Priječaju i tamo i amo,
Niz bedrice sablje kucukaju,
Na prsima toke pozvekuju,
Sijevaju toke й >čelenke,
Kajno alem prema žarku suncu,
Jer se čudna kita sastavilag
Sokolova srpskijeh svatova,
Sve vojvode junačke slobode,
A gleda ih Arapine crni,
Kroz čadora durbin promolio,
Te pregleda kitu i svatove,
Pitaju ga arapski glavari:
»Gospodine, crni Arapine!
Jesu l' ono vlaške poglavice?
Svakoga nam po imenu kaži,
Smijemo li njihe dočekati?
Možemo li s njima ratovati?
Je li zgoda i je li sloboda?«
A veli im crni Arapine:
»Arapčadi, moja đeco draga!
Sve su ono vlaške poglavice,
Svakog ću vam po imenu kazat;
Strašivo je njihe dočekati,
A još gore s njima ratovati,
Ono su ti prve poglavice, 360
Od Srbije i Urumenlije,
Ljute, đeco, pod kamenom guje !
Ono što no prvi na doratu,
Što uhodi klance i bogaze,
Hitro gleda i tamo i amo, 365
Ono ti je Banović Strahilo;
Ono za njim na konju zekanu,
Ono ti je Kosančić Ivane.
Ono što je za n>im na đoginu,
Ono ti je Sibinjanin Janko, 370
Starješina vlaškijeh svatova:
Ono što no za njim na vrančiću,
A priječa i tamo i amo,
Ono ti je Ljutica Bogdane;
Ono što no drugi na vrančiću, 375
I on svoga propinje vrančića,
Golu sablju baca pod oblake,
U bijele dočekuje zube,
Iz zuba mu sipa vatra živa,
Njega sablja prevarit ne more, 380
A na topuz naslonio ruku,
Dobra konja bakračlijom tuče,
Ono ti je kaurski hajduče,
Nije lako s njime ratovati,
Ono ti je Zmaj Ognjeni Vuče; 385
Ono što no za njim na ždralinu,
Mrke masti, visoke odrasti,
Štrk na nogam, širok u plećima,
Što je ljepši od svake đevojke,
Što no svoga priječa ždralina, 390
Oko njega oblijeće đorda,
Ono ti je Obilić Miloše,
I ono je neka poglavica,
Niko njemu doskočit ne može,
A ja ću mu danas doskočiti; 395
Ono što no za n>im na vrančiću,
Što no nosi bubanj i batinu,
Ono ti je Banović Sekula,
I onoga na mejdanu hvale;
Ono što no za n>im na sivalju,
Mlado momče odviše lijepo,
Što no svoga priječa sivalja,
A puštio iz ramena krila,
Ono ti je Relja Bošnjanine,
Ni njemu se doskočit ne može:
Kad danas na mejdanu bude,
Kad pritužim Relji Bošnjanjinu,
Uteć' će mi nebu pod oblake;
Ono što no za njim na doratu,
Viš' nьega se krstat barjak vija,
Što je njega barjak poklopio,
Svega njega i konja dorata,
Ono ti je Toplica Milane,
I ono je neka poglavica;
Ono što je za njim na zekanu,
Na zekanu vas u suhu zlatu,
Mlado momče tanko i visoko,
Na glavi mu pera i čelenke,
Ono ti je curi đuvegija,
Po imenu sa Zmijanja Rajko,
Ni on cure upuštiti neće,
Dok je njemu na ramenu glave;
Ono što su za njim uporedo,
Na dva konja bijesna labuda,
Dvoje đece mlado neženjeno,
Ono su ti dva Vojinovića,
Dva đevera lijepe đevojke,
Među njima Ružica đevojka,
I oni su soja junačkoga,
Obadvoje vole poginuti,
Nego džaba curu upuštiti;
Meni će je danas upuštiti,
Il' će svoju glavu izgubiti;
A za njima oni na Šarinu,
Što je nisko objesio ćordu,
Sve mu sablja po kamenju zveči,
A Kaurin od ljutina' ječi,
A nagoni kalpak na obrve,
Ispod njega pogleduje vučki,
Obilazi drumove hajdučki,
Ono ti je Kraljeviću Marko!
Sve su ljute pod kamenom guje,
A Marko je nesita aždaha,
Nikad njemu nije dosta vina,
Ni junačke proljevene krvce,
Ja ću njega napojiti vina,
Nahraniti mrkog Kaurina,
Sa mnom će mu biti svega dosta!«
To govori Arapine crni,
A ne veli Arap: »ako Bog da!«
Kajno što mu nikad ni dat' neće.
Kad to reče, na noge skočio,
Pohvataše mrke bedevije,
Podiže se sila ubojita,
Arapije dvanajest stotina,
Pred svatove u polje široko,
Dočekaše kićene svatove,
Kad to viđe Sibinjanin Janko,
On zavika grlom bijelijem:
»O vojvode, moja braćo draga!
Vidite li sile u Arapa?
Zastavite konje vitezove,
Zastavite, pak se isčekajte,
Dok nam stigne Marko na Šarinu,
Teška će se proljevati krvca.«
U to doba Marko na Šarinu,
Dok zavika Arapine crni,
Te doziva Kraljevića Marka:
»Kopiljane, Kraljeviću Marko!
Izidi mi na mejdan junački?
Tebe hvali Srpska i Kaurska,
A ni mene ne kudi Arapska,
Da vidimo, ko je junak bolji?
Kad ti danas posiječem glavu,
Namiriću u družinu tvoju.«
Tadaj Marko zastavi vojvode,
A mimo njih proćera Šarina,
Svatovima govorio Marko:
»Braćo moja, zastav'te paripe,
Dok s' Arapu na poljanu svratim,
Da mu danas čobaniju platim,
Što on čuva drume i bogaze;
Gavranu ću posijeći krila,
Da ne plaši 'tice prepelice,
Da ne ljubi mlade čobanice,
Ljuta će ga poljubiti guja,
Ako Bog da i sreća od Boga,
Te ja njemu posiječem glavu,
Vi debele konje naćerajte,
U Arape juriš učinite,
Evo naske dvanajest vojvoda,
Na svakoga stotinu Arapa,
Da njihove siječemo glave,
Jer su nama dodijali ljuto,
Й u gori 'tici kukavici.«
Kad to reče poćera Šarina,
Dočeka ga Arapine crni,
Potegoše koplja ubojita,
Ubojita koplja salomiše;
Potegoše teške topuzine,
Topuzima pera oblomiše.
A balčake u travu baciše;
Potegoše sablje zakovane,
Kud udara crni Arapine,
Tuda teška poljevaše krvca,
Kud udara Kraljeviću Marko,
Tuda vatra posipaše živa,
Na Arapu pancijer košulja,
Kad se viđe na nevolji Marko,
On poturi sablju darovnicu,
A poteže staru posjeklicu.
Zubom škri'nu dok mu sablja sijnu,
Na dvije ga pole prestavio,
Pa mu sve tri o'siječe glave.
Kad viđeše dvanajest vojvoda,
To vojvode jedva dočekaše,
U Arape [1] juriš učiniše,
Pak razgone Turke na buljuke,
Kajno vuci po planini ovce;
Kud prolazi Banović Sekula,
Dobra biše kola prolazila,
Kud prolazi Relja Bošnjanine,
Dvoja biše kola prolazila,
Kud prolazi Obilić Miloše,
Troja biše kola prolazila.
Nu, šta radi Zmaj-Ognjeni Vuče,
On Arape vatrom zapaljuje.
Tu Arape Srbi isjekoše,
Isjekoše dvanajest stotina.
Pak otalen svati polaziše,
Povedoše kićenu đevojku.
Tu se malo obranio Marko,
Obranio Marko i Sekula,
Al' je njihe izvidao Rajko;
Od svatova nešto izgubiše,
A vojvode zdravo ostadoše,
I đevojku kitnu odvedoše,
Oženiše sa Zmijanja Rajka,
Svadbovaše, svadbu rasturiše,
Svaki ole zavičaju svome,
Osta Rajko ljubeći đevojku.


Reference

  1. Mlogome će pasti u oči zašto naš narod toliko pjeva o Arapima, sa šta li se naši junaii s n>ima krve na suhu i moru. U narodnim umotvorinama svašta ima svog uzroka pa i to. Uzroci su tome ovi: Sultani i njihove paše, kad bi s kime rat vodi li, one junake koji bi na bojnom pol»u više junaštva pokazali, odlikovali su i nagrađivali zvijerskom slobodom, davali su im vlast, da mogu đegođ među zarobl>ene hrišpane zasjesti, globiti, sadirati i ubijati ih po volji, bez ikakve odgovornosti pred zakonom pravde. Take povlastice ponajviše dobivali su Arapi u Evropsko-Turskoj, kao neviđena strašila među skromnim hrišćanima. Srpsko Kosovo do tu skoro bilo je najžalosnija pozornica sileiiluka, kog činjahu ćesedžije Arapi, .ъubimci turskijeh careva i paša zarobljenim nevinim hrišpanima, u podne kao i u ponoći. Evo šta mi o tom kazaše braća Sarajlije: »Mi pamtimo prije 30 g. bile su carske ćeseiije na Kosovu, Arap bi razap'o čador na polju, uz put, koji vodi u Carigrad, pa kad bi tuda naljego koji putnik ugledan i pristojno ođeven, kao trgovac, i koji imućniji građanin, Arap s kopljem (đekoji zanešenjak tur ski i sad nosi koplje (sargiju) u runi ispane na put, ubije putnika, uzme mu novce i odijelo, ostavi lešinu, da je zvijerovi po polju razvlače, pa ubica niđe i pred nikim ni kriv ni dužan za razbojničko djelo. TJe ćeseiije ubijale su i poturice iz Bosne, one, koji nisu mogli, turskim jezikom dokazati da su pravi Turci. Ćeseiije tu su radile šta oće, i kako oće, sva odgovornost ograničavala se samo na to, što su godišnje neku izvjesnu svotu novaca davali paši, koji bi ih zastupao kod Porte protiv svakog tužitelja. Risto Šender, Srbin iz Sarajeva, kad je jednom prolazio preko Kosova su nekolikosarajevski je poturica, dobro naoružan i s kopljem u ruci, uvrati se Arapu pod čador, i tu ga Arap lijepo dočeka, počasti kavom i duvanom, dok poturice stranputice obilaziše Arapov čador, jer se bojahu Arapa kao očigledne smrti. Šender je zdravo ušo i iziiю ispod Arapova čadora, jer bщaše čovjek slobodan i umjetan, znao je turski kao i srpski, Arap ga je uzo za pravog Turčina i poštovatelja svoga razbojničkog zanata: a da ga je i poznao, Šender ga se ne bi prepo, jer se bio spremio da s njim junačku sreću okuša, ako se prodere na njega.« Osjem toga, u ratovima s Turcima Srbi su viđali Arape ljude neobične boje, lica i pogleda, pa je ta razlika čudnovat utisak činila na njih, neimajući pojma o zemljopisnim časovima, o uticaju žarkog i umjerenog sunčeva zraka na ljucku prirodu, spolja i iznutra, držali su Arape za divove prema sebi, dok-pojedini junaci ne okušaše s njima vojnu sreću i ne uvjeriše svoju braću djelom da su Arapi nejači od Srba. Eto u malo riječi za što naš narod o Arapima toliko pjeva, i s njima junačku sreću dijeli na suhu i moru.

Izvor

Srpske narodne pjesme iz Bosne i Hercegovine: Junačke pjesme starijeg vremena. Knjiga treća. Skupio Bogoljub Petranović. U Biogradu, u državnoj štampariji 1870., 514-542.