Женидба од Бића Ал-аге
Запросио од Бића Ал-ага
Милу шћерцу од Босне везира
По имену младу Ефимију.
Але проси, везир се поноси;
Прстен дава, свадбу уговара:
"Да је свадба до године дана,
"Док поновим дворе и тимаре,
"Доклен удрим стакла на пенџере,
"И прострем је свилом и кадифом,
"Кад богата јесен се прикучи,
"И док скупим киту и сватове."
Отолен се Але подигао,
И отиде двору бијеломе.
Кулу гради, о весељу ради,
Нажикује што може наљеше,
Стаде збијат’ жито у житнице,
Сваког биља напуња амбаре.
Кад година близу пуна дође,
Књигу пише ђевојачка мајка:
"О мој зете, од Бића Ал-ага,
"Али не знаш, не знали те људи!
"Да си дао прстен на ђевојку,
"До године свадбу углавио,
"Ево брзо излеће година,
"Што не купиш свата неколико,
"Неколико но колико т’ драго,
"Ајде шњима, а води ђевојку,
"Узрасле су плећи за каваде,
"И бијеле руке за прстење,
"Узрасле су на поље јабуке,
"Што мирише, свак радо мирише,
"Пак се бојим големе срамоте,
"Више тебе него себе, Але."
Када Алу књига допанула,
Не била му мила николико,
Оћу, рече, у зли му час било,
Ал’ по њега, али по ђевојку,
Кад не чека пунану годину.
Стаде купит’ по Бићу јунаке,
Све сватове приђе нежењене,
Вране коње приђе неседлане,
Бритке сабље приђе непасане,
За ђевера брата Усејина.
Отоле се свати подигоше,
И одоше гором и планином.
Кад дођоше на дворе везиру,
Лијепо их везир дочекао,
За готовом софром поставио,
Износио сваке ђаконије,
Најпослије кафе и шећера,
Све сватове редом даривао.
Изведе им лијепу ђевојку,
Њу ми прате до дванаест була,
А каква је, три је јади било!
Засија се соба од ђевојке,
Од љепоте и силни кавада,
И од рука злаћена прстења.
Тад сватови на ноге усташе,
Лијепо их везир испратио,
И ђевера дивно даровао:
Врана коња приђе нејахана,
Бритку сабљу приђе невађену,
Невађену ни окрвављену,
И даде му од злата кошуљу,
И ђеверу тихо бесједио:
"Пријатељу, Усејине бане,
"Аманет ти моја Јефимија,
"Чувај ми је као своју главу."
Турчин бјеше, аманета прими,
Зададе му тврду божју вјеру,
Да јој ништа наудити неће.
Кад сватови из града пођоше,
Обрну се са коња ђевојка,
Превари се, ружно проговори:
"Остај с Богом, земљо Босно равна,
"И у Босни босанске делије,
"Љепо ли сам с вама уранила
"И веселе проводила дане,
"У тебе ми два осташе сина."
Она мисли нико је не чује,
Зачуо је ђевер Усејине,
И зачуо од Бића Ал-ага.
Усејину срце скамени се,
Грдну ријеч снахи проговори;
"Мучи, снахо, окаменила се!
"И никада среће не имала,
"Што говориш, да те Бог убије!
"Ал’ не видиш од Бића Ал-агу."
Онда Але ријеч проговара:
"Усејине, мој брате рођени,
"Штоно рече моја заручница?"
Тад се ђевер на невољи нађе,
Ал’ ће лагат’, али право казат’,
Ал’ му паде на ум божја вјера,
Што зададе оцу ђевојчину.
Брату лаже, јер право не каже:
"Што говори, од зла не говори,
"Него плаче за оцом и мајком,
"И кроз сузе тужно јадикује:
""Остај с Богом, земљо Босно равна,
""И у Босни босанске ђевојке,
""Љепо ли сам с вама уранила,
""И лијепи везак научила,
""Кроза башчу свако цв’јеће брала,
""Цв’јеће брала те га мирисала,
""Два пута ме забољела глава.""
И пођоше гором и планином,
Неко игра, неко попијева,
Неко пали свога џевердана,
Неко вране коње проиграва,
Неко сабљу у јајере баца,
Дочекује у десници руци,
Неко топуз тура до облака,
Дочекује у бијеле зубе,
Растроји се по гори сватови,
Неки боље, неки како може.
Ал’ ђевојка о свом јаду ради,
На ђевера погледује често,
Сузе рони, не смије да збори,
Ал’ кад дође зубља до ноката,
И кад до’ше под зеленом јелом,
Скочи млада са коња витеза,
Уфати се за јелове гране,
Виком врисну, и помаши д’јете,
Полумртва на земљи панула,
Како паде, на кољена клече,
Ђеверу се око нога свија:
"Богом брате, Усејине бане,
"Не води ме живу брату твоме,
"Него ужди у ме џевердана,
"Нека лако душом се раставим."
Турчин бјаше, за Бога хајаше,
Стиште своје срце и притеже,
Стаде буцат’ свилене кошуље,
И повија оно чедо лудо,
Остави га под зелену јелу,
У недра му даре оставио,
Оставио стотину дуката,
На дијете писмо оставио:
"Који нађе ово чедо лудо,
"Нека носи д’јете и дукате,
"Алај њему злаћени дукати,
"Ако д’јете срани и подрани;
"А који би благо одузео,
"А дијете не би одранио,
"Не имао од срца порода."
Пак дофати младу Ефимију,
И меће је за се на коњица,
Увежује свиленијем пасом,
И одоше трагом за сватима.
Кад дођоше на дворе бијеле,
Ал’ говори од Бића Ал-ага:
"Богом брате, мој ручни ђевере,
"Што си ми се тако затрајао,
"Што је мени зловољна ђевојка,
"Што ли су ти крвави рукави?"
Ал’ му братац мудро одговара:
"Не чуди се, брате, добро моје,
"Нагазисмо на јато вукова,
"Доватише коња и ђевојку,
"Ћеро сам се с њима кроз планину,
"Разнијеше коња под ђевојком,
"И ђевојку мало обранише,
"А мене је Бог и срећа дала,
"Ни један ме не довати зубом."
Кад то зачу од Бића Ал-ага,
Љуби брата међу очи црне,
А ђевојку присвојио за се
По турскоме чину и начину.
Вита јело, сави ниже гране,
Нек су здраво све јуначке главе.
