Женидба краља Милутина



Сан госпоје цара Симеуна

Од како је свијет постануо,
Није љепши цвијет процватио,
Ко је данас на ову годину,
У Малтији граду бијеломе,
У онога краља Милована, 5
Јест подрасла кићена ђевојка,
И госпо'ско одгојила лице,
Кад јој биле двије годинице,
Пође мајка плести плетениие,
Саплете јој двије плетенице,
Кад јој било седам години ца,
Саплетејој седам плетеница,
Кад јој било дван'ест годиница,
Саплела јој дван'ест плетеница,
Све дванајест низ плећи пуштила,
И бисерли китам' накитила,
Муштерије млоге намамила,
То се чудо по свијету чуло,
Од дванајест до двадес'т година
Намамила триста муштерија:
Седам краља, од седам земаља,
Седам краља, дван'ест џенерала,
И тридесет и два капетана,
А осталим ни броја им нема,
Неки проси, а неки се спрема,
Али цура ни једнога неће,
Веће с мајком по ђул-башчи шеће.
То се чудо по свијету чуло,
То зачуо краље Милутине,
Од Призрена града бијелога,
За Јованку кићену ђевојку,
У Малтији граду бијеломе,
Кад то зачу краље Милутине,
У Призрену књигу начинио,
Господар се дуго огласио,
У Малтију књигу опремио,
По књигама цуру испросио,
Прстен дао, свадбу одгодио,
Стаде краље купити сватове,
Сакупио хиљаду сватова,
У Призрену и око Призрена,
Све господе српскијех сватова,
И пред њима дванајест војвода:
Старог свата од Сибиња Јанка,
А војводу Смедеревац Ђура,
Барјактара Топлицу Милана,
Два првљенца два Војновића,
Два чауша два Угљешевића,
Два ђевера два Деспотовића,
Мила кума Косанчић Алексу,
А прикумка Љутицу Богдана,
Ал' ту нема Марка, ни Милоша,
Ни Србина Реље Бошњанина,
Ни јунака Змај-огњеног Вука,
Ни ђетета Бановић Секула,
Ни јунака Бановић Страхила,
Ни нејака Косанчић Ивана,
Јер војвода дома не бијаше,
Отишли су мору на отоку,
Пак ондален у земљу Русију.
Кад је краље скупио сватове,
Док ево ти књиге шаровите,
Од Јованке кићене ђевојке,
Књигу носи лако књигоношче,
Оно носи књигу шаровиту,
Колико је себи притужило,
Са главе је капу изгубило,
Из ногу му црна љева крвца,
Док он дође краљу Милутину,
Поклони се, пољуби му руку,
Пољуби му руку и кољено,
Пак му даде књигу на кољено,
Руке преви, натраг се иступи,
Краљ Милутин књигу прихватио,
Прихватио, пак је разломио,
Разломио, пак је проучио,
Кад видио што му књига пише,
Он дозива своју милу мајку,
Сузе проли, а мајци говори:
»0 старице, мила мајко моја,
Сад шта ћемо од живота свога?
Ево мени ситна књига дође,
Од госпоје лијепе ђевојке,
Овако ми ова књига пише:
Господине, краље Милутине,
Да си брже мом бијелом двору,
И поведи хиљаду сватова,
Када станеш купити сватове,
Не остављај Обилић Милоша,
Ни јунака Краљевића Марка,
Ни крилатог Реље Бошњанина,
Ни ђетета Бановић Секуле,
Ни љутога Змај-огњеног Вука,
Ни сокола Бановић Страхила,
Ни војводе Косанчић Ивана,
Не остављај све дван'ест војвода,
Све војвода српскијех слобода,
Који смије на бој ударити,
Који може стићи и утећи,
И за оштро гвожђе прихватити,
И рањена друга дочекати,
И за друга главу положити,
Друг за друга ко за брата свога,
Који воли мушки погинути
Него женски живот оставити,
Јер изишо троглав Арапине,
И са њиме девет браћенаца,
Девет браће, дван'ест братучеда,
И са њима хиљаду Арапа,
На Росуљу на воду студену,
Око воде попели чадоре,
Око воде с обадвије стране,
Дочекаће кићене сватове,
Кад с' одувуд са ђевојком вратиш,
Отеће ме младу испрошену,
Испрошену и прстеновану,
Пак ће моје обљубити лице,
Да робујем довијека свога,
Веће гледај, поведи- војводе,
Не бисте ли мене избавили.« 120
Па сад не знам, моја мила мајко,
Што ћу сада од живота свога,
Мени нема све седам војвода,
Који би ме мушки послушали,
Ако Арап зароби ђевојку, 125
Гори ми је покор и срамота
Него што ћу остат ко сирота.«
А вели му остарјела мајка:
»О мој сине, краље Милутине!
Ти напиши књигу шаровиту, 130
Пошаљи је у земљу Русију,
На кољено Марку и Милошу,
И њихово све седам војвода,
Ев' имаде гединица дана,
Од како су сишли у Русију, 135
До госпоје русинске краљице,
С њима оде девет џенерала,
Они лове лова свакојака,
Позови их у сватове, сине,
Да су брже на воду Росуљу, 140
Све им кажи што је и како је.«
Кад то зачу краље Милутине,
Он дохвати перо и хартију,
Брзо ситну књигу направио,
Пак је спрема у земљу Русију, 145
На кољено Марку и Милошу:
»Побратиме Марко Краљевићу,
Да си брже на воду Росуљу;
И поведи све седам војвода,
Ја сам сада цуру испросио, 150
У Малтији граду бијеломе,
У онога од Малтије краља,
Баш Јованку кићену ђевојку,
Данас мени ситна књига дође,
Од Јованке кићене ђевојке, 155
Да ј' изишо троглав Арапине,
Изишо је на воду Росуљу,
И са њиме девет браћенаца,
Девет браће, дван'ест братучеда,
И извели хшьаду Арапа
Око воде попели чадоре,
Око воде с обадвије стране,
Дочекаће кићене сватове,
Кад с' одунуд са ђевојком вратим,
Отећеје младу испрошену,
Испрошену и прстеновану,
Пак ће њено обљубити лице,
Да робује довијека свога.«
Кад је так'у књигу направио,
Направио, пак је опремио,
Књига оде у зешьу Русију,
Ђено сједи госпоја краљица,
Код краљице девет џенерала,
Међу њима Марко Краљевићу,
А до њега све седам војвода,
Марку књига паде на кољено,
А Марко је руком прихватио,
Прихватио, пак је проучио,
До полаје бјеше проучио,
А од пола на ноге скочио.
Књигу даде русинској краљици,
А краљица књигу прихватила,
Прихватила, пак је проучила,
Кад виђела што јој књига каже,
На војводе очим' погледује,
Те овако њима говораше:
»О војводе, моја ђецо драга,
Брзо своје коње опремите,
На Росуљу воду окрените,
Дочекајте црна Арапина,
Покаж'те се, моја ђецо драга,
Да сте понос старијех јунака,
Погубите њега како врага,
Нек не цвили ђевојачка мајка.«
Још и.м нешто бесједити шћаше,
Силан Марко слушати не шћаше,
Већ објеси низ бедрицу ћорду,
Све војводе сабље прихватише,
Низ бијелу кулу ударише,
Стоји звекет оштријех сабаља,
Стоји шкрипа триста басамака,
Док сиђоше на мермер-авлију,
Кад сиђоше на мермер-авлију,
Хитро слуге коње изведоше,
На готове коње усједоше,
Из авлије коње ишћераше,
Широка се поља добавише,
А када се поља добавише,
Стадоше се коњи пропињати,
По три копља небу под облаке,
По четири пољем ширдкијем,
Н>ихе гледа госпоја краљица,
И њезино девет џенерала,
Гледали их, те су бесједили :
»Боже мили, на свему ти хвала!
Страшне силе српскијех војвода,
Седам Срба седам соколова,
Куда иду, и земљи је тешко,
Како силне коње пријечају,
А око њих облијећу ћорде,
Позвекују токе колалије,
Војводе је погледати страшно,
Камо л' с њима мејдан дијелити,
Када дођу на воду Росуљу,
Тешка ће се прољевати крвца.«
Пак отален одоше војводе,
Право иду на воду Росуљу;
Краљ Милутин са сватима пође,
Од Призрена бијелога града,
Пак сиђоше у земљу Малтију,
И Росуљу здраво прегазише,
Ту Арапа тада не бијаше,
Кад сиђоше у земљу Малтију,
Разиграше коње витезове,
Кад краЉеве опазише дворе,
Ударише бубњи и свирале,
Поцикнуше јасни даулбаси,
А на граду пукоше прангије,
Седамдесет једна иза друге,
Краљ Милутин по ђевојку дође,
А Јованка госпоја ђевојка,
На пенџера главу помолила,
Сеир^чини кићене сватове,
И војводе српске соколове,
Кад ту нема Марка ни Милоша,
Ни српскијех све седам војвода,
Кад то виђе Јованка ђевојка,
Сузе проли, а мајци говори:
»О старице, мила моја мајко
У причу си мене поклонила,
Господину Милутину краљу,
Све с' у њега господа сватови,
А војводе нема ни једнога,
Који море мејдан дијелити
Арап ће ме сјутра заробити,
Моје б'јело обљубити лице.«
А тјеши је остарјела мајка:
»Немој плакат, моја шћери мила,
Ти ако си рођена за краља,
Да му будеш вјереница љуба,
Неће Арап обљубит ти лице,
Краљеви су сватови јунаци,
Неће тебе шћери упуштити.«
Ту је мајка шћерцу утјешила,
И сватове добро дочекаше,
Коње воде у топле подруме,
А сватове на росну ливаду,
А војводе на краљеве дворе,
Ђеверове лијепој ђевојци,
Ту сватови ноћцу преноћише.
Кад ујутру јутро освануло,
Поцикнуше јасни даулбаси,
Подвикнуше кићени чауши:
»Спремајте се кићени сватови,
Ко је коњик, притежи колане,
Ко је пјешак, на ноге опанке,
Да ранимо, да не одоцнимо,
Туђа земља калауза нема,
Туђи људи не знамо им ћуди.«
Док завика од Малтије краље:
»Лако мало, кићени сватови,
Док изиђе ручак и дарови.«
Иза тога ручак излазио,
Иза ручка госпо'ски дарови,
Дароваше што за ког бијаше,
Неком јаглук, а неком бошчалук,
Неком коња, а неком сокола,
Барјактару на барјак јабуку,
Ђеверима кићену ђевојку,
А чаушу чавлену батину,
Кад сватове китне опремише,
Док с' одвали на граду капија,
А пукоше тридесет прангија,
Краљ Милутин поведе ђевојку,
И одоше здраво и весело,
Пјевајући пјесме свакојаке,
Куд гођ ишли, на Росуљу сишли,
Кад сиђоше на воду Росуљу,
Кад погледа крагье Милутине,
Све Арапи поље притиснули,
Око воде с обадвије стране,
С ове стране дван'ест чадорова,
С оне стране тридесет и четири,
Око њихе хиљаду Арапа,
Бедевије ендек закопале,
А Арапи сабље повалили,
Око њихе мрке бедевије,
Међу њима троглав Арапине,
Арап пије вино и ракију,
А до њега девет браћенаца,
С десне стране девет браћенаца,
А с лијеве дван'ест братучеда,
На Росуљи камена ћуприја,
На ћуприји гвоздена капија,
Сву Арапи сабљам' накитили,
Голим сабљам' у десници руци.
Кад то виђе краље Милутине,
Он дозива Сибињанин Јанка,
Те овако њему говораше:
»Стари свате, Сибињанин Јанко,
Сад што ћемо од живота свога?
Вакат, дође да сви изгинемо,
Веће, браћо, да се опростимо,
На срамоту цуру упуштимо,
Ја да мушки главе изгубимо?«
Тадај рече Љутица Богдане:
»Браћо моја, кићени сватови,
Боље нам је мушки погинути,
Нег' срамотно цуру упуштити.«
Шћаше Богдан затурити кавгу,
Ал' не даде Смедеравац Ђуро,
Ни страшиви Сибињанин Јанко,
Већ до воде коње доћераше,
Кад Арапе млоге угледаше,
Од њихе се љуто препадоше,
Нит' пјевају, нити винце пију,
На ћуприју коње наћераше,
Дочека их дванајест Арапа,
Са голијем сабљам' у рукама,
Те овако њима говорише:
»Стари свате, Сибињанин Јанко,
Ал' волите данас погинути,
Ал' ђевојку нама поклонити?«
А вели им Сибињанин Јанко:
»О Арапи, браћо моја драга,
Ја вам нећу кавге ни белаја,
Поклон'те ми живот на мејдану,
И мојијех хиљаду сватова,
На поклон вам лијепа ђевојка!«
Пак отури госпо'ске дарове,
А поћера бијесна ђогата,
А за њиме Смедеревац Ђуро,
Погледује Љутица Богдане,
Кад ће Јанко затурити кавгу,
Јанко прође, не заметну кавгу;
Погледује Љутица Богдане,
Кад наљезе Смедеревац Ђуро,
Кад ће.Ђуро заметнути кавгу;
Ђуро прође, не заметну кавгу;
Кад наљезе Топлица Милане,
А за њиме Косанчић Алекса,
Погледује Љутица Богдане,
Кад ће они заметнути кавгу,
А за њима остале војводе,
Сваки прође воду и ћуприју,
Ту ни један не заметну кавгу,
Све то гледа краље Милутине,
А прољева сузе низ образе,
Кад наљезе Љутица Богдане,
Он повади плоску са вранчића.
Пак наздрави Милутину краљу:
»Здрав ми буди, Милутине краљу,
Данас, брате, да се напијемо,
Земан дође, да се опростимо,
Мени данас ваља умријети,
А ја друга немам ни једнога,
Док ми нема седам поглавица,
А пред њима Марка и Милоша,
Ту не има ко затурит' кавге,
Затурити, нити растурити.«
Кад се Богдан напојио вина,
Он узљути косната вранчића,
А потеже из корице ћорду,
Пак наћера коња на ћуприју,
Дочека га дванајест Арапа,
Са голијем сабљам'ЈГЈ>укама.
Те овако н>ему говорише:
»Лако море, Љутица Богдане!
Ти зађеди у саргију ћорду,
Да на миру не чинимо кавгу.«
За то Богдан ни хабера нема,
Већ погледа мрко, попријеко
А овако њима одговара:
»Стан'те мало да се дарујемо,
Јер ме стара заклињала мајка,
Да напразно не повадим ћорде.«
Зубим' шкрину, док му сабља сину
Посијече дванајест Арапа,
Што чуваше стражу Арапову,
Пак проћера коња кроз капију,
До чадора троглав Арапина,
С оне стране Росуљице хладне,
Опази га троглав Арапине,
Са његово девет браћенаца,
Пак од земље на ноге скочише,
На Богдана копља окренуще,
Док под њиме коња обранише,
И Богдана у десницу руку,
Из руке му сабља испанула,
С добријем га коњем раставише,
Опколише, па га ухватише,
Ухватише, па га савезаше,
Богдан јечи, сва пољана звечи,
А не виче: »јао мени мајко!«
Већ он виче: »јао мени Марко!
Кад ваљаде, тебе не имаде,
Како тебе у сватима нема,
Овђе боја ни мејдана нема.«
Рашћераше кићене сватове,
Ухватише краља Милутина,
И његове савезаше руке,
Заробише краљицу ђевојку,
Љуто пишти лијепа ђевојка,
Кајно љута под каменом гуја,
Пак Арапи лонџу затурише,
А сједоше хладно пити вино,
Кад се хладна напојише вина,
Од земљице на ноге скочише,
Опремише себе и парипе,
И кобиле мрке бедевије.
Док се прамен магле заподио,
А из магле јунак испа'нуо,
На Шарину ко на горској вили,
Колико је Шарцу притужио,
Поред њега главу издигнуо,
Пак зинуо кано горски вуче,
Да савијеш бугар-кабаницу,
Не би Шарцу чељуст затиснула,
Преко њега пјене сијевају,
Шарцу коњу на сапи падају,
Од Шарина ђога направио,
По њему се положио Марко,
Око њега облијеће ћорда,
Колико је ниско објесио,
Све му сабља по камењу звечи,
Марко гледа мрко, попријеко;
А за њиме Реља на дорину,
И он добру коњу притужио,
По њему се Реља положио,
Бојно копље баца под облаке,
У голе га дочекује руке;
А за њиме војвода Милоше,
На ждралину ко на горској вили,
Све му ждралин попријеко скаче,
На Милошу челенка се вија,
Позвекују токе на прсима,
Око њега облијеће ћорда,
Милош љепши од сваке ђевојке;
А за њиме Змај-огњени Вуче,
Све му вранац на колаче скаче,
По њему се положио Вуче,
Голу сабљу баца под облаке,
У бијеле дочекује зубе,
Из зуба му сипа ватра жива,
Сасипа се на земљицу црну,
Све по земљи запаљује траву;
А за њиме Бановић Секула,
На вранчићу ко на горској вили,
Топузину баца под облаке,
У голе је дочекује руке;
А за њиме Бановић Страхило,
На Страхилу токе позлаћене,
Све по њима драги каменови,
Вија му се на глави челенка,
Што му лице чува од сунашца,
Под њиме се дорат помамио,
Све му дорат на колаче скаче,
Око њега облијеће ћорда;
А за њиме Косовац Иване,
На зекану ко на горској вили,
Опази их стража Арапова,
Хабер дође тротлав Арапину,
Кад погледа црни Арапине,
Покрај воде низ поље широко,
И угледа све седам војвода,
Кајно седам сивих соколова,
Око њихе облијећу ћорде,
Па говори црни Арапине,
»Види силе, и види Каура,
Не чудим се Рељи Бошњанину,
Како копље баца под облаке,
Пак у голе дочекује руке,
Већ се чудим Змај-огњеном Вуку,
Бритку сабљу баца под облаке,
Пак у голе дочекује зубе,
Сви скочите, моја браћо драга,
Пак дебеле коње посједите,
Дочекајте, пак их повежите.«
Кад то зачу девет браћенаца,
Сви од земље на ноге скочише,
Бедевије мрке похваташе,
Низ широко поље окренуше,
Кад виђеше Краљевића Марка,
Ђе погледа мрко, попријеко,
Нимало им мило не бијаше,
Али друга бити не могаше,
На њег' бојна копља окренуше,
Да обране коња, јал' јунака,
Ал' је јунак, родила га мајка,
Мудро брани себе и шарина,
У рукам' им копља пресијеца,
До рамена руке одсијеца,
Исијече све девет Арапа,
Кад то виђе црни Арапине,
Он удари од боја свираљку,
Сви Арапи коње посједоше,
Узбуни се хиљаду Арапа,
Док војводе коњг доћераше,
Марко девет одсијече глава,
Дочека их хиљаду Арапа,
Сад да ти је стати, те гледати,
Кад се стаде крвца прољевати,
Како л' српске сијевају ђорде,
А арапске зијевају главе,
Куд пролази Марко Краљевићу,
Добра бише кола пролазила;
Куд пролази Реља Бошњанине,
Двоја бише кола пролазила;
Куд пролази Обилић Милоше,
Троја бише кола пролазила;
Куд пролази Змај-огњени Вуче,
Ватром пали, а сабљом сијече,
Све прескаче коње и јунаке,
А јуначке одсијеца главе;
Куд пролази Бановић Секула,
Све обара коње и јунаке;
Куд пролази Бановић Страхило,
И он млоге одсијеца главе;
Куд пролази Косовац Иване,
Копљем боде, а топузом туче,
Разгони их кајно горски вуче,
Намјера га нанијела била,
На Арапа троглава јунака,
Дочека га троглав Арапине,
Из руку му сабљу измакнуо,
Преломи је надвоје натроје,
Пак комаде у траву бацио,
А Иваном о тле ударио,
Пак му свеза наопако руке,
Привеза га за коња зекана,
Кад то виђе Бановић Страхило,
Он поврати његова дората,
А потеже сабљу заковану,
Да удари црна Арапина,
Кад то виђе црни Арапине,
Ђе ће њега Страхил удариТи*
Пак и оштром сабљом обрезати,
Н>ему Арап стаде бесједити :
»Копиљане, Бановић Страхило
Зар ћемо се сабљам ударати?«
Пак потеже сабљу заковану,
Да удари Бановић Страхила,
А кад виђе Бановић Страхило,
Препаде се троглава Арапа,
Пак поврати под собом дората,
А побјеже Краљевићу Марку,
Достиже га црни Арапине,
Н6 дохвати њега, већ дората,
Дората му коња обранио,
Све по земљи црна љева крвца,
Кад то виђе Краљевићу Марко,
Ђе ће њему Страхил погинути,
Он поврати под собом шарина,
Пак сусрете црна Арапина,
А завика грлом бијелијем:
»Копиљане, црни Арапине
Ласно ти је ђецу разгонити,
Луда ђеца, прије не бирала,
Нит' су прије на мејдану била,
Већ поврати мрку бедевију,
Арапине, да се дарујемо,
Ако смо ти цуру поклонили,
Нијесмо те добро даровали,
Већ идемо, да те дарујемо.«
Кад то зачу црни Арапине,
Он пред Марка напера кобилу,
Један другог на мејдан зазваше,
Јунаци се копљем претурише,
Оба бојна копља саломише,
Један другом ране не зададе;
Буздоване перне повадише,
Стадоше се њима ударати,
Буздованим' пера саломише,
А балчаке у траву бацише;
За бритко се гвожђе прихватише,
Обје бритке сабље саломише,
А балчаке у траву бацише,
Сподбише се по плећи јуначке,
С дОбријем се коњ'ма раставише,
А са коња у траву падоше,
Намјери се јунак на јунака,
Носише се два пуна са'ата,
Један другог куша на мејдану,
Кад на трећи са'ат наступише,
Онда рече Краљевићу Марко:
»Не шали се, црни Арапине
Тебе млого на мејдану хвале,
Јал' обарај, јал' да те оборим.«
Пак пошкрипну зубим' бијелијем,
А омахну здесна налијево,
Док Арапом о тле ударио,
Па га вуче по зеленој трави,
Довуче га Косовац Ивану,
Пак прихвати сабљу Иванову,
Пак му све три одсијече главе,
На бојно их копље набијаше,
Копље поби у земљицу црну,
На њег' диже три арапске главе,
Пак је сио, те се одморио,
Па погледа и тамо и амо,
Кад то нема свата ни једнога,
А Арапа ниђе ни једнога,
Долине се крви наточиле,
А брежине главам' накитиле,
А Росуља крви замутила,
Док ево ти све седам војвода,
Они воде краља Милутина,
И госпоју краљицу ђевојку,
И сокола Љутицу Богдана,
Они гоне рухо ђевојачко,
Они носе благо Арапово,
Када дође краљица ђевојка,
Поклони се Краљевићу Марку,
Шћаше њему пољубити руку,
Ал' се Марко пољубит' не даде,
Крваве му и ноге и руке.
Пак отален на ноге скочише,
И одоше здраво и весело,
Одведоше рањена Богдана,
Кад дођоше до Призрена града,
Оженише краља Милутина,
Краљ Добави четири бербера,
Те извида ране Богданове,
А Страхилу коња поклонио,
Свог дората коња из подрума,
И на њему златну абаију,
Све по њојзи драги каменови,
Ту се Срби винца напојише,
Свадба била, пак се растурила,
Сваки оде завичају своме.650



Извор уреди

Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине: Јуначке пјесме старијег времена. Књига трећа. Скупио Богољуб Петрановић. У Биограду, у државној штампарији 1870., str. 47-63.