Женидба аге Хасан аге
Запросио ага Хасан ага,
Л'јепу кћерку Хећабен Мемаге,
Прстен стави, свадбу уговара:
»Ова свадба до петнаест дана,
Док покупим киту и сватове 5
И порежем златне кавадове
И покујем зећир прстенове«.
Проговара кћерка Мемагина;
Своме баби Хећабен Мемаги:
»Што ме даде аги Хасан аги, 10
Хасан аги силној потурици?«
Она мисли да нико не чује,
Ал то дочу ага Хасан ага,
Хасан ага силна потурица.
Он узима дивит и калема 15
И хартије књиге без јазије,
Па написа књигу шаровиту,
На кољено Хећабен Мемаги,
У књизи му 'вако говорио:
»Чујеш мене, Хећабен Мемага, 20
Послаћу ти хиљаду сватова,
Од хиљаде мање ни једнога,
Од хиљаде више ни једнога,
Л’јепо свате тамо дочекајте,
Све два и два у двор уведите, 25
По четири на софу мећите,
Сваком свату бошчалук хаљина,
Старом свату вас од суха злата,
Јенђијама пече од бисера,
На бајраке од злата јабуке«. 30
Те је посла Хећабен Мемаги.
Кад је дошла Хећабен Мемаги,
Књигу учи Хећабен Мемага,
Књигу учи, горке сузе лије.
Питала га кћерка Есмихана: 35
»Шта је теби, мој премили бабо,
Што прољеваш сузе од очију?«
Одговара Хећабен Мемага:
»Не питај ме, кћерко Есмихана,
Да си богдо, кћери, зан'јемила, 40
А да ниси свашта бесједила:
Дозно ти је ага Хасан ага,
Што си о њем', кћери, бесједила.
Нуто види што у књизи пише!«
Ал му вели Есмихана млада: 45
»Хајд' не лудуј, мој премили бабо,
Шта си ми се тога препануо!
Жив ће бабо свате дочекати,
Мртва мајка свате даровати,
А ја млада вечеру спремити«. 50
Па загрће уз руке рукаве,
А уз ноге крмзи ћифтијане,
Она иђе у нове муфтаке,
А са њом су слуге и слушкиње.
Опремише господску вечеру, 55
А свом аги ошиндију веже.
Кад дођоше кићени сватови,
Они свате л'јепо дочекаше,
Све два и два у двор уводише,
По четири за софру меташе. 60
Л'јепо они свате дароваше,
Сваком свату бошчалук хаљина,
Старом свату вас од суха злата,
Јенђијама све бисерли пече,
На бајраке од злата јабуке. 65
Кад у јутру јутро освануло,
Освануло и сунце грануло,
Чауш викну, дабулхана цикну:
Развише се свилени бајраци —
»Хазурола, кићени сватови, 70
Хазур нам је на коњу дјевојка!«
Изведоше лијепу дјевојку,
И узјаха лијепа дјевојка
На коњице аге Хасан аге,
И пођоше кићени сватови, 75
Поведоше Есмихану младу.
Кад су били на првом конаку,
Црче коњиц аге Хасан аге,
Црче коњиц под л'јепом дјевојком,
Што на себи маџарија носи. 80
Кад су дошли Хасан аге двору,
Излазе јој два дјевера млада,
Износе јој два зећир прстена.
Говоре јој два дјевера млада:
»Сјаши с коња, наша невјестице, 85
На поклон ти два зећир прстена!«
Проговара лијепа дјевојка:
»Хајд' отале, два дјевера млада,
Ви то нос'те, па дјевојке прос'те,
Ја сам себи од бабе дон'јела«. 90
Излази јој њезина свекрва,
Износи јој тепсију бисера.
Говори јој њезина свекрва:
»Сјаши с коња, моја невјестице,
На поклон ти тепсија бисера!« 95
Проговара са коња дјевојка:
»Хајд' отале, моја свекрвице,
Ти то носи и по двору д'јели,
Ја сам себи од бабе дон'јела.«
Излазе јој њезине заове, 100
Износе јој златне прстенове.
Говоре јој њезине заове:
»Сјаши с коња, наша невјестице,
На поклон ти наше белензуке«.
Проговара лијепа дјевојка: 105
»Нећу, богме, моје заовице,
Ви то нос'те и себе гиздајте,
Ја сам себи од бабе дон'јела«.
Разљути се ага Хасан ага,
Па полеће низ бијелу кулу, 110
У гаћама и танкој кошуљи,
Од поноса у жутим мествама,
Па он сиђе на мермер авлију,
Те говори лијепој дјевојци:
»Сјаши с коња, ногу саломила, 115
Доста што си г' данас уморила,
Ниси ми га од бабе довела!«
Проговара са коња дјевојка:
»Отле хајде, ага Хасан ага,
Хасан ага, силна потурицо, 120
Да се коњи од бабе доводе,
Ја бих млада дванаест довела,
Дванаестог ђогу из подрума.
Сам се ђого по авлији вода,
Из лица му жарко сунце сија, 125
Испод грла сјајна мјесечина,
И овог сам од бабе довела,
Твој је црко на првом конаку,
Од дуката што на себи носим«.
Поврати се ага Хасан ага 130
И он оде свом премилом баби:
»А, бога ти, мој премили бабо,
Узмидера бијела мусафа,
Закуни је бијелим мусафом,
Не би л’ она баш-туркиња била, 135
Не би л' она са коња сјахала
И унишла у бијеле дворе«.
Скочи бабо к'о да не сјеђаше,
Па он узе бијела мусафа,
И изиђе на мермер авлију, 140
Па говори лијепој ђјевојци:
»Невјестице, гонџе од ружице,
Тако т' овог бијела мусафа,
Сјаши нама са доброга коња
И униђи у бијеле дворе«. 145
Кад то чула лијепа дјевојка,
Сјаха с коња као мушка глава,
Пољуби га у скут и у руку
И униђе у бијеле дворе.
