Женидба Грбљичића Зана

Од како је Котор настануо,
Није љепши цвијет процаптио,
Ни ружица прољетна даница,
Што ђевојка дивна Маријана,
Мила шћерца Гргурине бана.
У добру је порасла ђевојка,
Јединита у оца ђевојка,
Свакојаке школе научила,
За удају нарасла ђевојка.
Њу ми просе млоги просиоци,
Од Котора бани и властели,
А од Боке морски капетани,
Ал’ ђевојка силна и бијесна,
По избору избира делије,
Не избира млада по богаству
Ни по роду дивну и госпоцку,
Него бира ваљана јунака,
Који снаге и љепоте има,
Који носи свијетло оружје.
Како који просац долазаше,
Бан га оће, а ђевојка неће.
То зачуо Грбљичићу Зано
Од пространа Грбља питомога,
Обуче се што мога наљеше,
Диван јунак, а ођело дивно,
За појасом свијетло оружје,
А у руке чибук цариградски,
У чибуку бокин од Мисира,
Вас од амбра и сувога злата,
Мрке своје засукао брке,
Сјају му се токе кроз бркове,
Оде право у Котору граду.
У банове дворе улазио,
И бану се поклонио дивно,
Овако му ријеч проговара:
"Ја сам чуо, наш честити бане,
"Да ти имаш шћерцу на удају,
"А ја насто јунак на женидбу.
"Оли ми је, бане, поклонити?"
Онда Зану бане говорио:
"Чујеш ли ме, кнеже Грбљичићу,
"Истина је што ти људи кажу,
"Ал’ је моја ћерка самовољна,
"Не боји се никога до Бога,
"Млоги су је просци запросили,
"Ал’ свакоме наодила ману,
"Пак се бојим и страшим се вома,
"Да и тебе данас не забави,
"Мене тебе на вјеки омрази.
"А сада ћеш очима виђети." -
"Шћери моја, мила Маријано,
"Ево тебе ваљана јунака,
"Што те тражи за вјерну љубовцу."
Ево Маре, лијепе ђевојке,
Ах каква је, три је јада било!
На Мару је чудно одијело,
Сва у свили трепти и у злато,
За њом слуге страхом пристајаху,
Те јој носе скуте и рукаве,
Застиђе се Грбљичићу Зано
Од љепоте каква је ђевојка,
И од оне веље госпоштине.
Када виђе млада Маријана,
Ђе се нађе, онђе стаде стадом:
"Ево, рече, за мене јунака."
Даде бане не рече ријечи.
Зане скига бурме позлаћене,
И заручи љепоту ђевојку.
На брзо је свадбу углавио:
Ова свадба до мјесеца дана.
Отолен се кнеже подигао,
Кад је своме Грбљу долазио,
Те сакупи прве и избране,
Грбљанима редом казиваше
Да му бане поклони ђевојку,
И како је свадбу углавио.
На честито свак му долазио,
Сваком Зано дава пити вина.
То стајало неколико дана,
То зачула властела которска,
И поморски неки капетани,
У Котору вијећ учинише
Да кад Зано дође по ђевојку,
Да му отму цуру на срамоту,
И у двору кад би уљегао
За трпезом са свим сватовима,
Да их муче на питања тешка,
И застиде пред Которанима,
Не би ли им наодили мане,
Без ђевојке Грбљу одаслали.
Тајно раде, а вјеру задају,
Један другог преварит’ да неће.
То обазна млада Маријана,
Те је брзо књигу накитила,
Те је шаље Грбљу пространоме
А на руке Грбљичићу Зану:
"Вјерениче, мој несуђениче,
"Просци су се моји саставили,
"Када дођеш сватовима за ме,
"Да те у град нагну преварити,
"Зборит’ с тобом грчки и латински,
"Напит’ вина тридесет здравица,
"Три мегдана чекају те справна.
"Ваља с Грком грчки говорити,
"Тридес чаша отпити здравица.
"Но доведи Грчића Манојла,
"Ако буде грчки говорити,
"А латински ја ћу говорити,
"И доведи Пијавицу Ђура,
"Ако буде испијати вино;
"И доведи ваљана јунака,
"Ако буде изић’ на мегдану."
Када Зану књига долазила,
Свој тројици књиге оправио,
У књизи их Зано поздрављаше,
Побратимство њима обећава.
Стаде купит’ кићене сватове:
Од Пераста до два Бујовића,
А од Рисна Ћеловић-сердара,
Од Новога до два Царевића,
Од Луштице два Паландичића,
Од Кртола до два Старчевића,
Од Прчања до два Луковића,
Од Доброте два Периновића,
Кума куми Пивљанина Баја.
Кад јунаци гласе разумјеше,
Сваки хита, а за Зана пита,
Убрзо се свати сакупише.
Дивно их је Зано причекао,
Пију вино, разговарају се,
Пред њим’ Зано књиге проучио,
Што му пише лијепа ђевојка.
То зачуо Грчићу Манојло,
И зачуо пијавица Ђуро,
И зачуо Пивљанине Бајо,
Пак су Зану били бесједили:
"Ми ајдемо, часни домаћине,
"Тамо ћемо лако учинити."
Тадер кнеже ријеч проговори:
"Чувајмо се моја браћо драга,
"Ми немојмо образ оцрнити,
"Латини су мудре варалице,
"Па се бојим големе срамоте."
Отолен се свати подигоше,
Пјевајући, из пушак’ мећући.
Кад су дошли до близу Котора,
Пред Котор се свати уставише,
Рече ријеч Грбљичићу Зано:
"Браћо свати, да се послушамо,
"Ако буде грчки говорити,
"Говориће Грчићу Манојло,
"Ако буде вино напијати,
"Напијаће Пијавица Ђуро,
"Ако буде на мегдан изићи,
"Немој браћо на жао да буде,
"Ја ћу изић’ на мегдан јуначки,
"Ако буде здравице напијат’,
"Нек напија Ћеловић сердаре,
"Ако буде мудро говорити,
"Нека зборе до два Луковића
"Ако стану цекина тражити,
"Нека плате два Периновића,
"Ако буде мудре учит’ школе,
"Нек се зову до два Бујовића,
"Ако стану обичај вадити,
"Нек нас бране до два Царевића,
"Ако буде што тешко дизати,
"Нека дижу два Паландичића,
"Ако буде коље прескакати,
"Нек прескачу до два Старчевића,
"А латински збориће ђевојка."
То рекоше, у град уљегоше,
Дивно их је бане дочекао,
За пунаном софром поставио,
За трпезом сваке ђаконије,
Као ’но ти у господичића,
Посједаше кићени сватови.
Обзиру се тамо и овамо,
Око њих су многи настојници
Оружани и наћордисани,
На сватове попријеко гледе,
Те сватове редом пребројише:
Осамдесет и девет сватова
Деведесет нек буде ђевојка.
Гледају их од дома сватови,
Да кидишу, кидисат’ не смију,
Да ћерају, ћерати не могу,
Да их пред град ђе гођ дочекају,
Чекали би, ал’ се препанули.
Тадар рече један од властела,
Грчки зове младожењу Зана.
Зано мучи, а збори Манојло,
И прва се шала заметнула.
Тад изиђе један од Латина,
Носи бардак у обадв’је руке,
У њим вина тридесет коната,
Те напија Грбљичићу Зану:
"Здрав у главу, млади младожења!"
Попи бардак, па опет напуња,
И пружи га младожењи Зану,
Зано пружи да би прифатио,
Ал’ доскочи Пијавица Ђура:
"Потпи, бане, јер сам ожедњео.
"Бог убио бана таста твога,
"Који нема повишије чаша."
Пригну Ђуро прави пијавица,
Док је бардак празан изврнуо.
Када виђе Гргурине бане,
Он закуми од дома сватове,
Да већ даље не замећу мутње.
Онда рече стари сват од свата:
"Гргурине, од Котора бане,
"Ако мислиш давати ђевојку,
"Изводи је, и износи даре."
Ето бана, не би николико,
Изведе им младу Маријану,
Сва камара на све стране сину,
Засјаше се злато и прстење,
Дарова је младим ђеверима,
А сватове што је за којега.
Отолен се свати подигоше,
И с баном се дивно ижљубише,
Дома иду танко поп’јевају,
Пушкам’ мећу, а барјацим’ вију,
Кад дођоше пред бијелом црквом,
Пред бијелом црквом светом Петком,
Ту се вјенча Зано с Маријаном,
Држа свате за неђељу дана.
Кад неђеља пуна напуни се,
Сваки здраво своме двору пође.