Женидба Љубовића Бега (трећа пјесма)
(Кате Шишевић)
Дворбу двори Тадића Иване
госпођицу Таер пашиницу,
дворио је девет’ годин’ дана,
од десете више половицу;
више му се дворит’ додијало; 5
госпођици својој говорио:
»Госпођице Таер пашинице,
плати мене што сам те дворио,
веће ми се дворит’ додијало.«
Госпођица говори му своја: 10
»Немој, Иво, в’јерна слуго моја!
Од данаска до годину дана
мој се братац оженити има,
а мој братац Љубовића Бего,
из онога рамна Невесиња, 15
зваће сестру мене у сватове.
Ја ћу Бегу, мому брату, р’јети
да му нећу кићене у свате
ако слугу не доведем тебе,
тебе слугу Тадића Ивана. 20
Кад будемо гори у зеленој,
па ћеш љубит’ моје неве лишце.«
Дан по данак, годиница дана,
тад се жени Љубовића Бего,
зове сестре у сватове своје, 25
сестре своје Таер пашинице.
Ал’ је сестра брату говорила:
»Ја ти нећу твоје у сватове
ако слугу не доведем мога,
мога слугу Тадића Ивана.« 30
Али јој је братац говорио:
»Води њега, драга сестро моја!
Води њега кад је теби драго.«
Кад то чула Таер пашиница,
тад се брату справља у сватове, 35
реси слугу Тадића Ивана,
па узимље токе позлаћене,
златне токе од четири оке
св’јетла паше, мртва господара;
реси л’јепо, а свјетује боље: 40
»О мој Иво, в’јерна слуго моја!
Кад ти будеш љубит’ неве моје,
р’јеће теби, в’јерна слуго моја:
’Откле су ти токе позлаћене?’
Ти ћеш р’јети, в’јерна слуго моја: 45
’Зв’о сам моје сестре у сватове,
сестре моје Таер пашинице,
она ме је л’јепо даровала,
дала ми је токе позлаћене
паше св’јетла, мртва господара.’« 50
Тез’јем пођу бегове у дворе,
а сватови младе по ђевојке.
Кад су дошли у ђевојке младе,
све су свате л’јепо даровали,
ал’ најбоље Таер пашиницу 55
и ње слугу Тадића Ивана,
па с’ отолен здраво отправили.
Кад су били у гори зеленој,
у планини на првом конаку,
стане Бего распињат’ шаторе, 60
себ’ једнога, а сватим’ другога,
а трећега сестри и ђевојци.
Мудар био Тадића Иване,
себи свилен шатор разапео
мало даље кићен’јех сватова. 65
Добро гледа Таер пашиница
ђе је шатор Тадића Ивана.
Кад је ноћи половицу било,
тад је неви младој говорила:
»Нево моја, бисерова грано! 70
Право реци, драга нево моја,
је ли Бего обљубио тебе.«
Говори јој под в’јенцем невјеста:
»З’ово моја, бисерова грано!
Није мене ни руком фатио, 75
а неголи да ме је љубио.«
Кад то чује Таер пашиница,
тад овако њоме говорила:
»Кад би дошла у двор нељубљена,
не б’ имала мира никадара, 80
нит’ би била вољна ни слободна,
ни госпођа у двору својему.«
Тешко се је млада препаднула,
па ј’ овако њоме говорила:
»Зови Бега, мила брата твога, 85
нека љуби б’јела лишца мога
у планини, у гори зеленој,
под његов’јем свилен’јем шатором.«
Худа била Таер пашиница,
худа била, на зло промислила, 90
ал’ не иде брату под шаторе,
него слузи Тади'у Ивану.
Буди Ива, в’јерне слуге своје:
»Диж’[1] се, Иво, в’јерна слуго моја!
Ходи љуби мојој неви лишце.« 95
Тад се Иво на ноге скочио,
па отоле к неви под шаторе,
младој неви б’јело љуби лишце.
А кад јој је лишце обљубио,
бацила му преко паса руке, 100
златне су му зазвониле токе;
па ј’ овако њему говорила:
»Откле, Бего, мило моје драго,
откле су ти токе позлаћене?
Кад си мене у мајке просио, 105
златн’јех тока н’јеси доносио.«
Али јој је Иво говорио:
»О ђевојко, драга душо моја!
Зв’о сам сестре моје у сватове,
сестре моје Таер пашинице 110
и ње слуге Тадића Ивана;
она ме је л’јепо даровала,
дала ми је токе позлаћене
паше св’јетла, мртва господара.«
То је њоме јако мило било. 115
С тез’јем Иво своје под шаторе.
Тад ми нева к з’ови под шаторе.
Кад свануло и сунце грануло,
тад се дижу кићени сватови.
Тад погледа под в’јенцем невјеста 120
млада Бега, вјереника свога,
да га види какве су му токе,
јесу л’ л’јепе, јесу ли пристојне;
то ми Бего златн’јех тока нема!
Тад ми гледа свијем по сватима 125
на кому су токе позлаћене;
то т’ на слузи Тадића Ивану.
Тад поцмили под в’јенцем невјеста:
»Ајме, Бего, јадно моје драго!
Врати мене из горе зелене 130
на двор б’јели миле мајке моје
брез побуне и више срамоте.
Колик’ ноћас мркла нојца била,
мене сестра преварила твоја
да нећ’ имат’ мира никадара 135
ако у двор дођем нељубљена.
Ја сам рекла кушки з’ови мојој
д’ она дође твоје под шаторе
да ме љубиш у гори зеленој.
Није дошла под твоје шаторе, 140
нег’ под шатор Тадића Ивана,
љубио ме Тадићу Иване.
Златне су му зазвониле токе,
ја питала мило моје драго:
’Драго моје, токе откле су ти?’ 145
Рек’о Иво, у з’о час му било:
’О ђевојко, драга душо моја!
Зв’о сам сестре у сватове моје,
сестре моје Таер пашинице;
она ме је л’јепо даровала, 150
дала ми је токе позлаћене
паше св’јетла, мртва господара.’«
Кад то чуо Љубовића Бего,
тад узимље оштре своје ноже,
па погуби Таер пашинице 155
и ње слуге Тадића Ивана.
А ђевојци својој говорио:
»Не страши се, драга душо моја!
Ја те никад нећу прекорити,
кад си мени право повиђела, 160
кад је, душо, на превару моју.«
Тад говори под в’јенцем невјеста:
»Кад си сестру погубио твоју,
укопај је гори у зеленој,
да је јадну не ије звјерење.« 165
Али јој је Бего говорио:
»Зло живјела, горе погинула,
ја је кушку укопати нећу;
нек’ је ије од горе звјерење.«
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
