Ženidba Ljubovića Bega (treća pjesma)
(Kate Šišević)
Dvorbu dvori Tadića Ivane
gospođicu Taer pašinicu,
dvorio je devet’ godin’ dana,
od desete više polovicu;
više mu se dvorit’ dodijalo; 5
gospođici svojoj govorio:
»Gospođice Taer pašinice,
plati mene što sam te dvorio,
veće mi se dvorit’ dodijalo.«
Gospođica govori mu svoja: 10
»Nemoj, Ivo, v’jerna slugo moja!
Od danaska do godinu dana
moj se bratac oženiti ima,
a moj bratac Ljubovića Bego,
iz onoga ramna Nevesinja, 15
zvaće sestru mene u svatove.
Ja ću Begu, momu bratu, r’jeti
da mu neću kićene u svate
ako slugu ne dovedem tebe,
tebe slugu Tadića Ivana. 20
Kad budemo gori u zelenoj,
pa ćeš ljubit’ moje neve lišce.«
Dan po danak, godinica dana,
tad se ženi Ljubovića Bego,
zove sestre u svatove svoje, 25
sestre svoje Taer pašinice.
Al’ je sestra bratu govorila:
»Ja ti neću tvoje u svatove
ako slugu ne dovedem moga,
moga slugu Tadića Ivana.« 30
Ali joj je bratac govorio:
»Vodi njega, draga sestro moja!
Vodi njega kad je tebi drago.«
Kad to čula Taer pašinica,
tad se bratu spravlja u svatove, 35
resi slugu Tadića Ivana,
pa uzimlje toke pozlaćene,
zlatne toke od četiri oke
sv’jetla paše, mrtva gospodara;
resi l’jepo, a svjetuje bolje: 40
»O moj Ivo, v’jerna slugo moja!
Kad ti budeš ljubit’ neve moje,
r’jeće tebi, v’jerna slugo moja:
’Otkle su ti toke pozlaćene?’
Ti ćeš r’jeti, v’jerna slugo moja: 45
’Zv’o sam moje sestre u svatove,
sestre moje Taer pašinice,
ona me je l’jepo darovala,
dala mi je toke pozlaćene
paše sv’jetla, mrtva gospodara.’« 50
Tez’jem pođu begove u dvore,
a svatovi mlade po đevojke.
Kad su došli u đevojke mlade,
sve su svate l’jepo darovali,
al’ najbolje Taer pašinicu 55
i nje slugu Tadića Ivana,
pa s’ otolen zdravo otpravili.
Kad su bili u gori zelenoj,
u planini na prvom konaku,
stane Bego raspinjat’ šatore, 60
seb’ jednoga, a svatim’ drugoga,
a trećega sestri i đevojci.
Mudar bio Tadića Ivane,
sebi svilen šator razapeo
malo dalje kićen’jeh svatova. 65
Dobro gleda Taer pašinica
đe je šator Tadića Ivana.
Kad je noći polovicu bilo,
tad je nevi mladoj govorila:
»Nevo moja, biserova grano! 70
Pravo reci, draga nevo moja,
je li Bego obljubio tebe.«
Govori joj pod v’jencem nevjesta:
»Z’ovo moja, biserova grano!
Nije mene ni rukom fatio, 75
a negoli da me je ljubio.«
Kad to čuje Taer pašinica,
tad ovako njome govorila:
»Kad bi došla u dvor neljubljena,
ne b’ imala mira nikadara, 80
nit’ bi bila voljna ni slobodna,
ni gospođa u dvoru svojemu.«
Teško se je mlada prepadnula,
pa j’ ovako njome govorila:
»Zovi Bega, mila brata tvoga, 85
neka ljubi b’jela lišca moga
u planini, u gori zelenoj,
pod njegov’jem svilen’jem šatorom.«
Huda bila Taer pašinica,
huda bila, na zlo promislila, 90
al’ ne ide bratu pod šatore,
nego sluzi Tadi'u Ivanu.
Budi Iva, v’jerne sluge svoje:
»Diž’[1] se, Ivo, v’jerna slugo moja!
Hodi ljubi mojoj nevi lišce.« 95
Tad se Ivo na noge skočio,
pa otole k nevi pod šatore,
mladoj nevi b’jelo ljubi lišce.
A kad joj je lišce obljubio,
bacila mu preko pasa ruke, 100
zlatne su mu zazvonile toke;
pa j’ ovako njemu govorila:
»Otkle, Bego, milo moje drago,
otkle su ti toke pozlaćene?
Kad si mene u majke prosio, 105
zlatn’jeh toka n’jesi donosio.«
Ali joj je Ivo govorio:
»O đevojko, draga dušo moja!
Zv’o sam sestre moje u svatove,
sestre moje Taer pašinice 110
i nje sluge Tadića Ivana;
ona me je l’jepo darovala,
dala mi je toke pozlaćene
paše sv’jetla, mrtva gospodara.«
To je njome jako milo bilo. 115
S tez’jem Ivo svoje pod šatore.
Tad mi neva k z’ovi pod šatore.
Kad svanulo i sunce granulo,
tad se dižu kićeni svatovi.
Tad pogleda pod v’jencem nevjesta 120
mlada Bega, vjerenika svoga,
da ga vidi kakve su mu toke,
jesu l’ l’jepe, jesu li pristojne;
to mi Bego zlatn’jeh toka nema!
Tad mi gleda svijem po svatima 125
na komu su toke pozlaćene;
to t’ na sluzi Tadića Ivanu.
Tad pocmili pod v’jencem nevjesta:
»Ajme, Bego, jadno moje drago!
Vrati mene iz gore zelene 130
na dvor b’jeli mile majke moje
brez pobune i više sramote.
Kolik’ noćas mrkla nojca bila,
mene sestra prevarila tvoja
da neć’ imat’ mira nikadara 135
ako u dvor dođem neljubljena.
Ja sam rekla kuški z’ovi mojoj
d’ ona dođe tvoje pod šatore
da me ljubiš u gori zelenoj.
Nije došla pod tvoje šatore, 140
neg’ pod šator Tadića Ivana,
ljubio me Tadiću Ivane.
Zlatne su mu zazvonile toke,
ja pitala milo moje drago:
’Drago moje, toke otkle su ti?’ 145
Rek’o Ivo, u z’o čas mu bilo:
’O đevojko, draga dušo moja!
Zv’o sam sestre u svatove moje,
sestre moje Taer pašinice;
ona me je l’jepo darovala, 150
dala mi je toke pozlaćene
paše sv’jetla, mrtva gospodara.’«
Kad to čuo Ljubovića Bego,
tad uzimlje oštre svoje nože,
pa pogubi Taer pašinice 155
i nje sluge Tadića Ivana.
A đevojci svojoj govorio:
»Ne straši se, draga dušo moja!
Ja te nikad neću prekoriti,
kad si meni pravo poviđela, 160
kad je, dušo, na prevaru moju.«
Tad govori pod v’jencem nevjesta:
»Kad si sestru pogubio tvoju,
ukopaj je gori u zelenoj,
da je jadnu ne ije zvjerenje.« 165
Ali joj je Bego govorio:
»Zlo živjela, gore poginula,
ja je kušku ukopati neću;
nek’ je ije od gore zvjerenje.«
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
