Жендиба Алије Филиповића
(Кате Мурат)
Л’јепа Фајка брату књигу пише:
»О мој брате Љубовићу Бего!
Оли не знаш, ол’ за ме не хајеш?
Прије нег’ сам у Удбину дошла,
остала сам црна удовица; 5
ја не смијем, брате, добро моје,
ја висока отворит’ прозора,
ни на прозор изнијети главе
од Турака млад’јех нежењен’јех;
све ме коре што се не удавам. 10
Види за ме, брате, добро моје!
Ол’ дођите, ол’ кога пошљите.«
А кад Бегу б’јела књига дође,
кад видио што му сестра пише,
он ми сестри књигу отписује; 15
овако јој у тој књизи пише:
»Удовице Фајко, сестро моја,
сестро моја, доћи не могу ти!
Послаћу ти слугу Усејина.
Кад ти слуга Усејине дође, 20
ви по двору благо покупите
и на добре коње товарите.
Нека слуга силно гони благо;
а ти, Фајка, драга сестро моја,
сестро моја, ти се реси л’јепо 25
у од’јело твога господара,
ноћно б’јела побјегни из двора.
Када будеш кроз Загорје рамно,
онди ће те нојца ухитити
баш пред двором бег Филиповића 30
ђе је твоја сестра удомљена;
закуцај му алком на вратима,
ти дозивљи буле сестре твоје,
ти јој реци, Фајко, сестро моја:
’Госпођице бег[1] Филиповице! 35
Ја сам момче из далека града,
мукла ме је нојца ухитила
пред вашијем двором бијелијем;
нити кога знадем ни познадем,
ма сам јунак чуо од другога 40
д’ оди има добра госпођица,
да ће мене на конак примити.’
Сестра ће те на конак примити,
даће теби конак и вечеру.
Ма те молим, Фајко, сестро моја, 45
кад ти будеш ’сестром говорити,
она има Алију ђевера,
ти се чувај млада од Алије
да те не би Але познавао;
он је Але ашик на ђевојке, 50
он би Але тебе обљубио,
а за те се не би оженио;
нама би се згодила срамота.«
Кад је Бего књигу накитио,
тад је дава слузи Усејину, 55
он је слуга књигу успримио,
па ми иде у Хладушу[2] рамну;
здраво Фајци б’јели на двор дође.
Л’јепо Фајка слугу дочекала
и по двору стали купит’ благо, 60
а Фајка се стала ресит’ л’јепо
у од’јело господара свога,
ноћно Фајка из двора побјегла.
Кад је била кроз Загорје рамно,
ту је мркла нојца ухитила 65
баш пред двором бег Филиповића.
Куца Фајка на вратима с алком
и дозивље булу сестру своју:
»Госпођице Бегфилиповице!
Ја сам момче из далека града, 70
мркла ме је нојца ухитила
пред вашијем двором бијелијем.
Нити кога знадем ни познадем;
молим тебе, госпођице моја,
прими мене на конак у тебе!« 75
Кад то чула Бегфилиповица,
б’јеле јој је дворе отворила,
Фајци даде конак и вечеру.
А кадар су на вечеру били,
служи им вино нејаки Алија, 80
баш синовац бег Филипови'а.
Але купу вина наточио
и својој је стрини говорио:
»Напи ми се, незнан господаре!
Ти си момче из далека града, 85
бићеш младо момче ожедњело.«
А њему је говорила стрина:
»Теби фала, нејаки Алија,
на твојему вину црљеному!
Откад сам се родио у мајке, 90
ја не пијем вина ни ракије,
ни од лозе рода ниједнога,
нег’ шербета слатке медовине.«
Ал’ говори лијепа Фајкула:
»Госпођице Бегфилиповице! 95
Откад сам се од мајке родио,
сам нијесам нојце преноћио,
па ни ноћас нећу, госпођице!
Тебе молим, госпођице моја,
дај ти мени Алу нејакога 100
да м’ је саму нојцу преноћити.«
Кад то чула Бегфилиповица,
ж’о јој било дати Алу сина;
ма се њоме није могло ино,
нег’ јој дава Алу нејакога. 105
Фајка иде ш њим тих санак спават’.
Колика је божија ноћ била,
сву ноћ није санак боравила,
сву ноћ се је с Алом преиграла.
А кадар је б’јелој зори било, 110
ал’ говори лијепа Фајкула:
»О Алија, драго д’јете моје!
Н’јесам момче из далека града,
него Фајка, драга стрина твоја,
што сам Фајка била удомљена 115
чак далеко у Хладуши рамној
за јунака од Хладуше Муја!
Остала сам црна удовица
прије нег’ сам у Хладушу дошла;
сад се вра'ам у род бра'и својој. 120
Ти поздрави миле мајке твоје,
мајке твоје, драге сестре моје,
ти јој реци, Але, д’јете моје:
ђе с’ јој очи — да би јој испале!
Врло ти ме познат’ не умједе!« 125
Па се маше[3] у жеп под доламе
и дава му румену јабуку,
у јабуци стотину дуката:
»На ти ово, Але, д’јете моје,
да ти знадеш да је стрина твоја.« 130
Па га љуби лишце у румено.
Фајка пође бијела из двора,
па прихвати дебела дорина
и коњу се у селдо бацила,
удрила га росне низ ливаде. 135
Але мајци шета у камаре,
Але својој мајци говорио:
»О госпођо мила моја мајко!
Ђе с’ ти очи да би ти испале?
Није оно, мила моја мајко, 140
момче младо из далека града,
нег’ је оно Фајка, сестра твоја,
што је Фајка била удомљена
чак далеко у Хладушу рамну
за јунака Муја од Хладуше. 145
Остала је Фајка удовица
прије нег’ је у Хладушу дошла,
сад се враћа у род браћи својој.«
Све то мисли нејаки Алија
да га нико од никле не чује, 150
све га слуша дундо му Алија.
А кадар се наслушао Але,
из душека на ноге скочио,
стане Але па се реси л’јепо.
А кад се је Але наресио, 155
шета Але у коњске подруме
и прифати дебела шарина,
окрочио па га преклопио,
па за Фајком стане у поћеру.
Ма је Фајци доброј срећи било: 160
Фајка у двор, а пред двор Алија,
сам је Але коња осједнуо,
брез тест’јера у двор ушетао,
л’јепу Фајку у браће просио;
Але проси, браћа му је дали. 165
Але тврду вјеру ухитио,
л’јепу Фајку дарим’ накитио,
па ми двору иде бијелому.
Нетом Але б’јелом двору дође,
стане Але и купи сватове, 170
иде Але ’сватим’ по ђевојке.
Здраво Але у ђевојке дође,
поштовали, ђевојке му дали.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
