Жена (Д. Васиљев)
Жена
Жена је светла, најлепша варка;
отац и мати и породица;
Магдалена ил' Богородица,
по томе: мрзи ли, или те воли.
Жена је огањ што вечно пламти,
у јаду радост, у срећи туга;
охоли тиран, понизни слуга,
данас је ово, сутра оно.
Не реци ништа, и сузним оком
све ти узима и све ти даје,
ал' падне киша - и несрећна је;
ни сама не зна ни зашто ни крошто.
Жена је Сунце које се рађа
и буди сестру, румену Зору;
жена је на узбурканом мору
светиља што те из даљине води.
Жена је облак, магла и муња,
и тамна поноћ и сјајно подне.
Жена је благо и њиве родне -
или летина са празним влаћем.
Жена је олтар, или је жртва
када зајеца, или онеме.
Жена је Простор. Жена је Време.
Жена је Човеку историја.
Жена је све!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Душан Васиљев, умро 1924, пре 100 година.
|