Дјевојка и море
Сједила је крај мора дјевојка,
Сузе лила, проз плач бесједила:
„Сиње море, не било ми слано,
Не рађало рибом ни коралом,
Док ми мога не вратило војна! —"
Море хуком дјеви одговара:
„„Не куни ме, злаћено дјевојче,
Нег' ти куни истог војна свога ...
Војно ти је невјером постао:
Обљубио танку прекоморку,
Витка стаса а далека гласа;
Тебе младу више и не сн'јева. —""
Кад то чула гиздава дјевојка,
Сузе проли па овако збори:
„Љуби, драги, кога ти је драго;
Љуби, драги, ти се дољубио! ...
Не ће теби прекоморка бити,
Но удесом наметнута љуба:
Ја би т' била и љуба и вила;
Пуна жара и замамна чара;
Пуна вјере, — твоја сва до зере". —
