Душан Силни/21

Душан Силни
Писац: Милорад Поповић Шапчанин
ПОЈАВА 12

ПОЈАВА 12
КРАЉ, ВРАТКО, ПРИБАЦ, ВУКАШИН.

КРАЉ:
А наш прељубазни Ћесар овде? (Обрнувши се Вратку и Прибцу). Као што вам рекох, стигао нам је одговор од дужда. Венеција пристаје послати нам тражено оружје и одобрава да се у њезиним областима купи војска која нам је потребна за нова освојења.
ВРАТКО:
А савез?
ДУШАН:
О савезу мало нејасно пишу господства млетачка. Спремићете нашем поклисару нове поруке. Али разговетно! Одлучно тражите једно или друго.
ПРИБИЦ:
Сумњам да ће дати јаснији одговор.
ДУШАН:
Својевољно не, нагнаћемо их! Остану ли упорни, позваћемо нашег поклисара, а кефалије у приморју добиће заповест, да њиховим трговцима закрате улаз у наше државе. И њихове насеобине у краљевству им биће разорене. Разумете добро; прогонићу и последњег Млечића, прогонити целу Латинштину!
ВРАТКО:
Надам се да ће се сињорија најзад приволети, да им се остави већи рок на промишљање.
ДУШАН:
Што мањи рок, сагласније нашим краљевским намерама, Први је срушити византијско царство, освојити Византију. Наша војска приближује се солунској области. Цариградски престо обезглављен; чека на нас. Док се о њега отимљу Палеолог и Кантакузин, ваља га отети. Напад с мора олакшава јурише сувоземној војсци. За ово ми требају галије. Немам их; Венеција их има у изобиљу; за то и тражимо њезина савеза. Кад Константинопољски престо буде наш, упутићемо Венецију у њезине и на западним нашим областима владаће мир.
ПРИБИЦ:
Али Венеција никад не допушта да из савеза вуче користи и њезин савезник.
ДУШАН:
Лукав је светог Марка лав, али смо често и ми умели зачепити му чељуст. Као што рекох, наш поклисар добиће најодлучнију заповест!
ВРАТКО:
Краљевски налог саопштиће му се најтачније.
ДУШАН:
Господине Ћесаре! Данашње новости? (Седне.)
ВУКАШИН (поклони се):
По заповести. Патријарх јавља за нову богомилску општину, коју је открио ариљски архијепископ.
ДУШАН:
Богомилска општина? (После малог промишљања). Село да се расели, старцима да се одрубе језици и да се отерају у заточење у најближи манастир.
ВУКАШИН:
Дубровачка насеобина Брсково на изворима Лима тражи дозволу да подигне још једну католичку цркву.
ДУШАН:
Запитати суседног протопопа. Нека борзегани гледају трговину, а мису нека читају у старој цркви коју смо им даровали.
ВУКАШИН:
Краљ је забранио десетак бискупу которском...
ДУШАН:
Бискупу који сеје раздор у колонијама, ускраћује се наша царска милост, докле нам се не поднесу докази да је свога стада пастир а не вук.
ВУКАШИН:
Можда по жалби бискуповој стиже нам поново папска була.
ДУШАН:
Опет свети отац римски! Опет тражи?
ВУКАШИН:
Климент шести упућује на ваше краљевство протест...
ДУШАН:
Што смо сузбили ровљење латинске цркве...
ВУКАШИН:
Не, што сте православну јерес напустили на латинску апостолску цркву...
ДУШАН (смеје се иронично):
Православна јерес. Кад смо јеретички краљ, онда ту красну поруку свете столице предајте вечном покоју.
ВУКАШИН:
Али свети отац прети.
ДУШАН (нагло о оштро):
Прети јеретичкоме краљу у јеретичкој земљи!...
ВУКАШИН:
Да ће послати легате угарскоме краљу.
ДУШАН:
Лудовику?
ВУКАШИН:
И дужду млетачкоме и магистру јованитског ордена.
ДУШАН (иронично, смејући се):
Да дижу на краљевство ми цару крстоносну војну? Лакше, лакше римски владико! Господо, још нам из ранија ваља спремати пристојан дочек обесном светитељу! Биће то свечан пир; гозба од које ће многима позлити. Лакше, лакше деда Климентије, не баш тако нагло у стада којима ниси пастир. (Вратку и Прибцу) Шта велите ви?
ПРИБИЦ:
Да се светом оцу пошље ласкав одговор.
ВРАТКО:
Да се була подере.
ВУКАШИН:
Ни једно ни друго...
ДУШАН:
Моја заповест, Ћесаре! Свеосвештени одмах да пошље учене протопопе да по градовима и трговима проповедају праву веру и да повраћају народ из латинске јереси; сувишни латински попови да се одмах прогоне! Нека беспослени приповедају светом оцу римском да смо овде понтификус* ми, а не некакав, не знам који, Климентије!... А сад, господо и оци да починемо (Прибац и Вратко поклоне му се и поћу. Краљ приће обојици и по источном начину загрле се и пољубе у рамена. Кад се они удаљују, приђе Вукашин руци). Господине Ћесаре!
ВУКАШИН:
Очекујем вашу заповест.
ДУШАН:
Је ли све ураћено као што је заповедила наша највиша воља.
ВУКАШИН:
Све.
ДУШАН:
Недостаци спреме падају на вашу главу — пазите!
ВУКАШИН:
И господа двора, и црква, и велика и мала властела — све је добило најтачнију заповест. (Као да би хтео још нешто казати.)
ДУШАН (опазивши):
Но? Имате још какву вест?
ВУКАШИН (привидно неодлучно):
Још.
ДУШАН:
Говорите!
ВУКАШИН:
Страхујем.
ДУШАН:
Страхујете?
ВУКАШИН:
Од ваше наглости.
ДУШАН:
Тако? (За се). Овог пута умерићемо се. (Гласно). Дакле?
ВУКАШИН:
Најпонизиије молба преузвишени господине краљу да ће моја реч...
ДУШАН (оштро):
Доста! Говори!
ВУКАШИН:
Сазнао сам најпоузданије, управо из уста српске господе, да им је царство одвратно.
ДУШАН:
Тако!
ВУКАШИН:
Тражише и савезника да ваше велико дело униште.
ДУШАН:
Охо!
ВУКАШИН:
И ја одбих савез, који ми мало час нудише.
ДУШАН (пруживши му руку):
Ваша верност потпуно заслужује нашу краљевску милост. (Вукашину који му се поклонио и руку пољубио). Одмах да изађе пред нас наш велики властелин Бранко. (Док он хода горе доле гневан, Вукашин оде назад да доведе Бранка). Морамо укротити упорност наше рашке господе. Свако је попуштање трус, који дрма јачину престола и најзад га сруши. И милост краљевска ваља да има својих граница! (На вратима појави се краљица у ловачком оделу, праћена Теодором, Милицом и Лазаром).

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 129 година.