Душан Силни
Писац: Милорад Поповић Шапчанин
ПОЈАВА 2



ПОЈАВА 2
ЈЕЛЕНА и ВУКАШИН


ВУКАШИН (Поклони се дубоко; пољуби краљици руку пошто је принесе к челу):
Препонизни слуга краљевства ти!
ЈЕЛЕНА:
Наш прељубазни пријатељ и понос мећу господом нашег краљевског дома.
ВУКАШИН (Из пристојне даљине):
Бојим се да ме ласкава похвала не понесе.
ЈЕЛЕНА:
Тако честит муж, не треба да је и сувише скроман.
ВУКАШИН (За се):
И ја тако мислим. (Гласно). Дрскост је слабост коју најмање трпим и на себи и на другима.
ЈЕЛЕНА:
Ваша понизност биће једног дана узвишена, за то вам јамчим ја.
ВУКАШИН:
Краљице!
ЈЕЛЕНА:
Дозвољава вам се да изустите: пријатељице!
ВУКАШИН (Приђе руци):
Толика милост.
ЈЕЛЕНА:
Не, награда за услуге.
ВУКАШИН:
Тако незнатне...
ЈЕЛЕНА:
Тако верне.
ВУКАШИН (За се):
Добро верује. (Гласно). Признајем срдачне... извините, стид ме помињати их...
ЈЕЛЕНА:
Наше је услуге престолу признати. Краљ је склон благонаклоно примити предлог који сам му поднела: подариће вам сан деспотски.
ВУКАШИН (Радосно):
Како је милостив краљ! Хтедох рећи: како је обилна милост, коју светла краљица излива на мене недостојнога.
ЈЕЛЕНА:
Ходите ближе! Не доликује тако племенитом мужу носити деспотски венац сам: треба вам друг.
ВУКАШИН (Лукав смешећи се):
Милостива краљице!
ЈЕЛЕНА:
И рекох у себи: тако заслужном властелину бићу савезница главом ја, да нађемо друга који ће му бити и радост и понос.
ВУКАШИН:
Толика милост!
ЈЕЛЕНА:
И одлучих сродити кућу нашег родитеља с вашом породицом. Надам се, да Странимира доликује дому Мрњавчевића. Како вам се допада наша сестра Теодора?
ВУКАШИН (Лукаво):
Теодора! Заслужује престо (Тргне се)... хтедох рећи престо љубави.
ЈЕЛЕНА:
Бити жена такоме мужу — зар то није седети на престолу љубави?
ВУКАШИН:
Исувише ласкаво.
ЈЕЛЕНА (Сита увијања Вукашинова):
Доста! Чули сте нашу краљевску вољу. Имате се до сутра одлучити; непрестано мислите на Теодору и деспотски сан!
ВУКАШИН (Лукаво, смешећи се):
По заповести, многомоћна краљице.
ЈЕЛЕНА:
А сад нас оставите на часак, док вас с вашим друговима опет не позовемо, драги господине ћесаре.
ВУКАШИН (У поласку):
А дотле ћемо ми већ наћи нама заменика. (Оде).
ЈЕЛЕНА:
С овим смо готови. Овога морамо што чвршће привезати за наш дом. (Зазвони. Уће пријавник Германац). Господа, што чекају, нека изволе!


Вињета1.png


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 125 година.