Др (комедија у четири чина)/6
VI
МИЛОРАД, МАРА, ЖИВОТА
МИЛОРАД (неиспаван, неочешљан, у лакој свиленој пиџами)
ЖИВОТА: Јеси ли се пробудио?
МИЛОРАД: Јесам.
ЖИВОТА: Имаш један телеграм.
МИЛОРАД: Па зар сте ме зато морали будити?
ЖИВОТА: Шта знам ја, можда је то за тебе врло важно.Телеграфише ти неки професор Рајсер.
МИЛОРАД: Никад нисам ни чуо то име.
ЖИВОТА: Па откуд онда да ти телеграфира и јавља да ће на проласку за Атину радо остати дан- два да упозна нашу престоницу?
МИЛОРАД: Ама, какав мој позив! Да није нешто тај телеграм из Фрајбурга?
ЖИВОТА: Јесте!
МИЛОРАД: Па што се онда буните? Тај се телеграм не тиче мене, иако је на моју адресу. Зовите ви вашег Велимира, њега се тај телеграм тиче.
ЖИВОТА (сети се): Па јесте, богами, право кажеш!
МАРА: Ето, а ти напао дете!
ЖИВОТА: Не бој се, неће му ништа шкодити! (Узима кућни телефон) Чек да позовем онога! (На телефону) Ви сте, госпон Николићу? Наредите нека оде момак у Његошеву улицу број 37, други спрат; зна момак већ, одлазио је. Нека нађе онога младића Велимира Павловића, знате онога што чешће долази к мени. Нека га нађе и замоли да одмах дође. Да! (оставља телефон)
МИЛОРАД (хоће да пође): Само сте ме бадава будили! Могао сам још да спавам!
ЖИВОТА: Чекај мало, имам ја с тобом да проговорим. Добро, овај се телеграм, рецимо, не тиче тебе, али не можеш ваљда рећи да се и овај рачун не тиче тебе. (Даје му га)
МИЛОРАД (загледа рачун)
ЖИВОТА: Три хиљаде и седам стотина динара, ако бога знаш! Не да си их разбијао, него да си целе ноћи јео огледала, па не би толико изнело!
МИЛОРАД: Шта знам ја!
ЖИВОТА: Како шта знам ја? Па ти си потписао!
МИЛОРАД: Јесте, мој је потпис.
ЖИВОТА: И потписао још др Милорад Цвијовић! Па зар сам ја тебе направио доктором филозофије зато да потписујеш кафанске рачуне?
МИЛОРАД: А шта ког ђавола да потписујем?
ЖИВОТА: Мислиш ли ти да једном доктору, и то доктору филозофије, приличи да потписује кафанске рачуне?
МИЛОРАД: Не приличи можда, али – шта могу ја! Не знам шта сте ми ког ђавола и натоварили на врат ту глупу титулу. Шта ће ми?
ЖИВОТА: Ти не знаш што ће ти, али знам ја. Нисам ја ваљда набавио ту диплому зато што сам имао празан рам, па да га испуним.
МИЛОРАД: Правите ми само неприлике.
МАРА: Па јест, право каже дете.
ЖИВОТА (Мари): Теши га, теши! Дете? Зар то дете, а гута за три хиљаде и седам стотина динара огледала? Зато ти ваљда и смета диплома? МИЛОРАД: Не то, ал ето, пре месец дана платили сте оном Владимиру па је под мојим потписом написао и наштампао онај чланак: „ Динамички механизам подсвести“. Професор Радосављевић срео ме пре неки дан па ми вели: „Одлично, одлично, само разуме се, ослањали сте се углавном на ФројдАдлера!“ Одговорио сам му да сам се ослањао. Шта сам му могао друго одговорити? Откуд ја знам на кога сам се ослањао? И шта ће вам све то, да вас пита човек?
ЖИВОТА: Што ће ми? Имам ја, синко, своје планове. Сваки човек мора имати извесне планове за живот, јер сваки мора нешто желети и нечему тежити. Ето, ти на пример...
МИЛОРАД: Ја ничему не тежим.
ЖИВОТА: Ничему? (Мари) Чујеш ли га? Па добро, синко, зар ти немаш никакав циљ у животу?
МИЛОРАД: Имам.
ЖИВОТА: И тај је?
МИЛОРАД: Да наследим вас!
ЖИВОТА: Господе Боже! (Мари) Чујеш ли га шта је он изабрао себи за циљ? (Милораду) И дабоме, зато се тебе све моје бриге не тичу. Али ја, синко, имам другачије планове, далеко шире од онога рама око дипломе.
МИЛОРАД: Волео бих да их чујем.
ЖИВОТА: И треба да их чујеш, па према њима да подешаваш и твоје понашање.
МИЛОРАД: Молим.
ЖИВОТА: Од данас па за годину дана ти имаш да постанеш доцент универзитета.
МАРА (пријатно изненађена): Ју!
МИЛОРАД: Ама какав доцент, кад ја не знам ништа!
ЖИВОТА: Имаш диплому, и то је довољно.
МИЛОРАД: Није то, забога, довољно. Треба држати и предавања.
ЖИВОТА: Ја и не мислим да ти будеш доцент зато да држиш предавања. Ти ћеш бити доцент универзитета за то да можеш испросити ћерку председника министарства.
МАРА (пуна среће и блаженства): Дабоме!
МИЛОРАД (смеје се слатко)
ЖИВОТА: Што се смејеш?
МИЛОРАД: Па председник министарства и нема ћерку!
ЖИВОТА: Па шта с тим? За годину или две промениће се бар три министра председника и један ће од њих ваљда имати ћерку.
МИЛОРАД: Најбоље би било , оче, да ви те планове, уколико се они мене тичу, прекројите. Какав доцент универзитета! Ви знате врло добро да ја нисам доктор филозофије, нити икад могу бити доктор филозофије.
ЖИВОТА: А зашто?
МИЛОРАД: Зато што нисам рођен за то, па ето ти!
ЖИВОТА: Ниси рођен? Како ниси рођен? Па зар ти мислиш, бога ти, да се људи рађају са опредељењима? Овај се роди, је ли, за генерала, онај се роди за владику, а онај за државног саветника. Је л` тако ти то мислиш? Вараш се, синко, у животу то напротив, сасвим обратно бива. Човек се роди за тамбураша па постане професор, роди се за касапина па постане уметник, роди се за балерину па постане владика, роди се за разбојника па постане министар. Тако то бива у животу.
МИЛОРАД: Може бити да и тако бива; само ипак избришите ви све те планове уколико се они на мене односе.
ЖИВОТА: Не заборави само, ако избришем те планове, да ћу избрисати и тебе и твој циљ.
|