Dr (komedija u četiri čina)/6
VI
MILORAD, MARA, ŽIVOTA
MILORAD (neispavan, neočešljan, u lakoj svilenoj pidžami)
ŽIVOTA: Jesi li se probudio?
MILORAD: Jesam.
ŽIVOTA: Imaš jedan telegram.
MILORAD: Pa zar ste me zato morali buditi?
ŽIVOTA: Šta znam ja, možda je to za tebe vrlo važno.Telegrafiše ti neki profesor Rajser.
MILORAD: Nikad nisam ni čuo to ime.
ŽIVOTA: Pa otkud onda da ti telegrafira i javlja da će na prolasku za Atinu rado ostati dan- dva da upozna našu prestonicu?
MILORAD: Ama, kakav moj poziv! Da nije nešto taj telegram iz Frajburga?
ŽIVOTA: Jeste!
MILORAD: Pa što se onda bunite? Taj se telegram ne tiče mene, iako je na moju adresu. Zovite vi vašeg Velimira, njega se taj telegram tiče.
ŽIVOTA (seti se): Pa jeste, bogami, pravo kažeš!
MARA: Eto, a ti napao dete!
ŽIVOTA: Ne boj se, neće mu ništa škoditi! (Uzima kućni telefon) Ček da pozovem onoga! (Na telefonu) Vi ste, gospon Nikoliću? Naredite neka ode momak u Njegoševu ulicu broj 37, drugi sprat; zna momak već, odlazio je. Neka nađe onoga mladića Velimira Pavlovića, znate onoga što češće dolazi k meni. Neka ga nađe i zamoli da odmah dođe. Da! (ostavlja telefon)
MILORAD (hoće da pođe): Samo ste me badava budili! Mogao sam još da spavam!
ŽIVOTA: Čekaj malo, imam ja s tobom da progovorim. Dobro, ovaj se telegram, recimo, ne tiče tebe, ali ne možeš valjda reći da se i ovaj račun ne tiče tebe. (Daje mu ga)
MILORAD (zagleda račun)
ŽIVOTA: Tri hiljade i sedam stotina dinara, ako boga znaš! Ne da si ih razbijao, nego da si cele noći jeo ogledala, pa ne bi toliko iznelo!
MILORAD: Šta znam ja!
ŽIVOTA: Kako šta znam ja? Pa ti si potpisao!
MILORAD: Jeste, moj je potpis.
ŽIVOTA: I potpisao još dr Milorad Cvijović! Pa zar sam ja tebe napravio doktorom filozofije zato da potpisuješ kafanske račune?
MILORAD: A šta kog đavola da potpisujem?
ŽIVOTA: Misliš li ti da jednom doktoru, i to doktoru filozofije, priliči da potpisuje kafanske račune?
MILORAD: Ne priliči možda, ali – šta mogu ja! Ne znam šta ste mi kog đavola i natovarili na vrat tu glupu titulu. Šta će mi?
ŽIVOTA: Ti ne znaš što će ti, ali znam ja. Nisam ja valjda nabavio tu diplomu zato što sam imao prazan ram, pa da ga ispunim.
MILORAD: Pravite mi samo neprilike.
MARA: Pa jest, pravo kaže dete.
ŽIVOTA (Mari): Teši ga, teši! Dete? Zar to dete, a guta za tri hiljade i sedam stotina dinara ogledala? Zato ti valjda i smeta diploma? MILORAD: Ne to, al eto, pre mesec dana platili ste onom Vladimiru pa je pod mojim potpisom napisao i naštampao onaj članak: „ Dinamički mehanizam podsvesti“. Profesor Radosavljević sreo me pre neki dan pa mi veli: „Odlično, odlično, samo razume se, oslanjali ste se uglavnom na FrojdAdlera!“ Odgovorio sam mu da sam se oslanjao. Šta sam mu mogao drugo odgovoriti? Otkud ja znam na koga sam se oslanjao? I šta će vam sve to, da vas pita čovek?
ŽIVOTA: Što će mi? Imam ja, sinko, svoje planove. Svaki čovek mora imati izvesne planove za život, jer svaki mora nešto želeti i nečemu težiti. Eto, ti na primer...
MILORAD: Ja ničemu ne težim.
ŽIVOTA: Ničemu? (Mari) Čuješ li ga? Pa dobro, sinko, zar ti nemaš nikakav cilj u životu?
MILORAD: Imam.
ŽIVOTA: I taj je?
MILORAD: Da nasledim vas!
ŽIVOTA: Gospode Bože! (Mari) Čuješ li ga šta je on izabrao sebi za cilj? (Miloradu) I dabome, zato se tebe sve moje brige ne tiču. Ali ja, sinko, imam drugačije planove, daleko šire od onoga rama oko diplome.
MILORAD: Voleo bih da ih čujem.
ŽIVOTA: I treba da ih čuješ, pa prema njima da podešavaš i tvoje ponašanje.
MILORAD: Molim.
ŽIVOTA: Od danas pa za godinu dana ti imaš da postaneš docent univerziteta.
MARA (prijatno iznenađena): Ju!
MILORAD: Ama kakav docent, kad ja ne znam ništa!
ŽIVOTA: Imaš diplomu, i to je dovoljno.
MILORAD: Nije to, zaboga, dovoljno. Treba držati i predavanja.
ŽIVOTA: Ja i ne mislim da ti budeš docent zato da držiš predavanja. Ti ćeš biti docent univerziteta za to da možeš isprositi ćerku predsednika ministarstva.
MARA (puna sreće i blaženstva): Dabome!
MILORAD (smeje se slatko)
ŽIVOTA: Što se smeješ?
MILORAD: Pa predsednik ministarstva i nema ćerku!
ŽIVOTA: Pa šta s tim? Za godinu ili dve promeniće se bar tri ministra predsednika i jedan će od njih valjda imati ćerku.
MILORAD: Najbolje bi bilo , oče, da vi te planove, ukoliko se oni mene tiču, prekrojite. Kakav docent univerziteta! Vi znate vrlo dobro da ja nisam doktor filozofije, niti ikad mogu biti doktor filozofije.
ŽIVOTA: A zašto?
MILORAD: Zato što nisam rođen za to, pa eto ti!
ŽIVOTA: Nisi rođen? Kako nisi rođen? Pa zar ti misliš, boga ti, da se ljudi rađaju sa opredeljenjima? Ovaj se rodi, je li, za generala, onaj se rodi za vladiku, a onaj za državnog savetnika. Je l` tako ti to misliš? Varaš se, sinko, u životu to naprotiv, sasvim obratno biva. Čovek se rodi za tamburaša pa postane profesor, rodi se za kasapina pa postane umetnik, rodi se za balerinu pa postane vladika, rodi se za razbojnika pa postane ministar. Tako to biva u životu.
MILORAD: Može biti da i tako biva; samo ipak izbrišite vi sve te planove ukoliko se oni na mene odnose.
ŽIVOTA: Ne zaboravi samo, ako izbrišem te planove, da ću izbrisati i tebe i tvoj cilj.
|