◄   II III IV   ►

III

УЈКА БЛАГОЈЕ, ПРЕЂАШЊИ без СЛАВКЕ

ЖИВОТА(Велимиру): Ти си јој казао?
ВЕЛИМИР: Морао сам. Хтео сам да останем поштен човек у њеним очима.
ЖИВОТА: А што си у мојим очима непоштен човек, то ништа.
ВЕЛИМИР: Ја жалим, одиста, али шта могу, забога!
ЖИВОТА: Преварио сам се у теби, много сам се преварио. Послао сам те као човека тамо, на универзитет да полажеш испите, а ти – дете! ВЕЛИМИР: Па донео сам и диплому.
ЖИВОТА: Донео си, не кажем да ниси, али нећеш ми ваљда рећи да је то тамо у Швајцарској обичај да уз диплому иде и дете, или ми ваљда нећеш рећи тек да сам те ја зато послао тамо. Да сам те ја зато послао, ја бих ти лепо рекао: Иди, Велимире, у Швајцарску да ми излиферујеш неколико деце. Али ја ти, видиш, нисам тако казао, а најмање сам ти још рекао да ми донесеш у кућу туђе дете.
ВЕЛИМИР: Па није туђе, то је моје дете.
ЖИВОТА: Па твоје је, дабоме да је твоје, али је питање: ко му је отац!
ВЕЛИМИР: То питање не постоји.
ЖИВОТА: Ето ти га сад, не постоји! А мој син?
ВЕЛИМИР: Он је само формално отац детињи.
ЖИВОТА: Па формално, дабоме! Формално ожењен, формално има дете, и ја сад формално лупам главу. Е, мој брајко, ти си нас формално тако спетљао да нас ни сам господ бог не може распетљати.
УЈКА БЛАГОЈЕ: Јеси ли, бога ти, младићу, размишљао како би се ово могло распетљати?
ВЕЛИМИР: Ја не знам.
ЖИВОТА: Не знаш! Дабоме да не знаш, а кад си био тамо у Швајцарској, ти си знао.
УЈКА БЛАГОЈЕ: Били смо и код адвоката, али не уме човек да нам каже. Дабоме, тешко му је рећи, кад ми не смемо да кажемо праву истину, како се све то десило.
ЖИВОТА (Велимиру): Добро, реци ти мени онако, каква је та твоја жена?
ВЕЛИМИР: Врло честита и...
ЖИВОТА: Ама не питам те том него: би ли она, на пример, пристала да ја њој дам десетак па, рецимо и двадесетак хиљада динара, па да се она врати тамо одакле ће и доћи?
ВЕЛИМИР: Не знам.
ЖИВОТА: Двадесет хиљада је то, хеј, двадесет хиљада! За те се паре, према данашњим ценама, може купити и пет жена, и то без деце! ВЕЛИМИР: Не говорим о суми, али не видим шта би то користило.
ЖИВОТА: Како шта би користило? Потребно је да је склоним с пута: смета ми, побркала ми је рачуне. Ти си себе збринуо, оженио си се, а ја видиш желим да збринем и свога сина; имам добру прилику, али како ћу кад си ми везао руке? Ето, зато бих ја да је уклоним. ВЕЛИМИР: Ја вас разумем, али не видим шта бисте тиме постигли. Ако би, рецимо, она пристала и примила новац и вратила се у Швајцарску, она остаје још увек законита жена вашега сина, а њено дете ваш наследник.
ЖИВОТА (тргне се): Ајда па сад, сад ћеш још и у наследство да ми се мешаш; и ту си бацио око.
ВЕЛИМИР: Али не забога, није о мени реч!
ЖИВОТА: Него о Пепики?
ВЕЛИМИР: Да, о њему.
ЖИВОТА: Чудо не кажеш да је он мој формални наследник.
ВЕЛИМИР: Па могло би се тако рећи.
ЖИВОТА: Е, јеси чуо, тај Пепика довде ми је дошао! Зацрнио ме, за цео ме је живот зацрнио! Нећу му га мајци остати дужан, само док га се дочепам.
ВЕЛИМИР: То је мало дете, забога.
ЖИВОТА: Па мало, дабоме! Мала деца и праве човеку неприлике у животу, а не велика. (хуче и шета нервозно, па на један мах стане) Па јест, право кажеш, брак би остао у важности.
УЈКА БЛАГОЈЕ: Остао би, дабоме!
ЖИВОТА (одлучи): Па лепо, онда ти, брајко, још данас поведи бракоразводну парницу.
ВЕЛИМИР: Али како ћу ја да се разводим са туђом женом?
ЖИВОТА: Ето ти сад опет; него ја ваљда да се разводим?
ВЕЛИМИР: Па ја се нисам венчао с њом.
ЖИВОТА: Је л ниси? Па што не говориш, брате?
ВЕЛИМИР: То јест, ја јесам венчан с њоме, не могу рећи да нисам, али сам венчан под именом вашега сина.
ЖИВОТА: Е, то сам те чекао да кажеш!То видиш! Па знаш ли ти, бре, да је то криминал, и знаш ли ти да у овој земљи има закона?
ВЕЛИМИР: Ја увиђам у какву сам вас неприлику довео; увиђам и то колико сам крив за свој поступак и ја ево признајем да ствар, како год било, поправим.
ЖИВОТА: Да чујем како!
ВЕЛИМИР: Ја бих, ако се ви слажете с тим, још овог часа пошао у управу града и тамо записнички изјавио: да сам у Фрајбургу злоупотребио име вашега сина и венчао се под тим именом. Ја то венчање признајем и жена са којом сам се венчао није супруга др Милорада Цвијовића, нити је он уопште жењен, већ је то моја жена. Ја примам сву одговорност за кривицу коју сам учинио.
ЖИВОТА (задовољан): Е тако, видиш! Е, то је, брајко, поштено од тебе!
ВЕЛИМИР: Ако се, дакле, слажете с тим, ја бих то могао одмах, још данас, учинити.
ЖИВОТА: Ама, није још данас, него још сад, брате!
УЈКА БЛАГОЈЕ: Чекај, молим те, да промислимо мало. Добро је, није рђаво, само знаш, кад ти све то кажеш, хоће ли тебе полиција запитати: а зашто си тако учинио; зашто си се венчао на туђе име?
ВЕЛИМИР (слеже раменима): Па...
ЖИВОТА: Нека каже да се шалио; Милорад му је друг и пријатељ из детињства, па је хтео да се нашали.
УЈКА БЛАГОЈЕ: Ја не знам, знаш, да ли су у Швајцарској такве шале дозвољене, ал овде, код нас, чини ми се, нису. Ајде венчање, рецимо нека је шала, али дете, тек не може се рећи да је дете шала. Па онда знаш, при венчању, морају се имати извесни докуметни и полиција ће га запитати: јесте ли ви, господине, приликом венчања имали потребна документа?
ЖИВОТА: Па он је имао документа.
УЈКА БЛАГОЈЕ: Имао је, не кажем да није имао, ал то је баш оно што не ваља, јер ће га полиција запитати: како си ти, брајко, дошао до тих докумената, и јеси ли их користио и у које сврхе и чиме си се тамо толике године бавио?
ВЕЛИМИР: Рећи ћу да сам студирао на универзитету и полагао испите.
ЖИВОТА (тргне се): То да ниси казао, јеси ли чуо?
ВЕЛИМИР: Мораћу, забога, истину рећи.
ЖИВОТА: Мораш истину рећи? А ко ти каже да се пред полицијом мора истина рећи? Кад би се пред полицијом истина говорила, пола би света било у апси.
ВЕЛИМИР: Па добро, шта да радим? Ја пристајем и радо ћу све учинити; само научите ме шта да радим.
ЖИВОТА: Немој да радиш ништа; остави мени, па шта урадим да урадим. Ти си уради о твоје, замесио си нам свима колач, па сад немој више да се мешаш.
ВЕЛИМИР: Како год ви желите.
ЖИВОТА: Него, реци ти мени, јеси ли написао предавање за Милорада?
ВЕЛИМИР: Ах, да! Мал нисам заборавио. Ево! (Вади неколико написаних полутабака и предаје Животи)
ЖИВОТА: О чему си писао?
ВЕЛИМИР: О антиципативној динамици.
ЖИВОТА: Зар ниси могао штогод солидније? Ето, Благоје сигурно не уме ни да изговори то. Па не уме, дабоме! Ко је још видео тако замршен наслов! (Даје Благоју) Не умеш ни да прочиташ, је ли? (Велимиру) А где ти је онај?
ВЕЛИМИР: Који?
ЖИВОТА: Онај твој Рајсер. Шта си урадио с њим?
ВЕЛИМИР: Дочекао сам га синоћ лепо, одвео га у хотел, вечерали смо заједно; од јутрос смо разгледали град, одвео сам га затим на универзитет и сад је још тамо, у посети код професора, те отуд још и имам мало слободног времена.
ЖИВОТА (узима рукопис од Благоја и ставља га у џеп): Сасвим добро, то си се добро сетио: предај ти њега универзитету.
ВЕЛИМИР: Али, морам вам рећи, навалио је пошто-пото да дође к вама; он жели да се упозна с вама.
ЖИВОТА: Ама шта има да се упозна са мном! Нисам ја универзитет. Одбиј га, Бога ти. Зар ти је мало што си ми Пепику попео на врат, него сад и Рајсера.
ВЕЛИМИР: Ја не знам како ћу га одвратити! Он сматра да би вас увредио кад вам се не би јавио; ја немам више речи да га одговарам.
УЈКА БЛАГОЈЕ (Животи): Бадава, мораћеш га некако примити.
ЖИВОТА: Ајд сад и ти стај ми на муку. Прими га ти ако хоћеш.
УЈКА БЛАГОЈЕ: Како могу ја?
ЖИВОТА (сети се): Слушај, море! Готово би то најбоље било. Буди му ти отац, па ето ти! Знаш немачки, реци да се кућа оправља и не можеш га примити у кућу, него ручај с њим и нек буде твој гост о ручку. Ето, тако би ми га најбоље скинуо с врата.
ВЕЛИМИР: Како ви то замишљате, да се г. Благоје представи као мој отац?
ЖИВОТА: Па јест, кад већ толико навалио да види твога оца, ево му га, нека га види!
ВЕЛИМИР: Али како то може?
ЖИВОТА: Гле сад! А како ти можеш да се представљаш као мој син? (Вади из портфеља новац и даје Благоју): Ево, ово ће ти бити доста за један ручак, ако не разбијате огледала.
УЈКА БЛАГОЈЕ: Ама, да л ти то мислиш озбиљно?
ЖИВОТА: Па озбиљно, дабоме. Зар не видиш да је овај срикао целу Швајцарску у моју кућу, те Пепика, те Клара, те Рајсер. (Велимиру) Чуди ме само да ниси позвао и председника швајцарске републике, а могао си сасвим и њега да позовеш. И место да ми помогнете и ти и овај Благоје и да ми скинете кога са врата, а ви се буните.
УЈКА БЛАГОЈЕ: Ама, не буним се!
ЖИВОТА: Е, ако се не буниш, а ти ето пођи с овим и буди му отац. Скините ми бар тога професора с врата.
УЈКА БЛАГОЈЕ: Па добро, само...
ЖИВОТА: Неће ти ваљда бити тешко да изиграваш газду. Место да ми кажеш хвала што сам ти дао прилику да и ти једанпут платиш за другога, а ти...
УЈКА БЛАГОЈЕ: Ја, знаш, мислим...али, напослетку, кад ти кажеш, добро...Ајдемо, Вељо! (Оду)


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.