Dr (komedija u četiri čina)/20
III
UJKA BLAGOJE, PREĐAŠNjI bez SLAVKE
ŽIVOTA(Velimiru): Ti si joj kazao?
VELIMIR: Morao sam. Hteo sam da ostanem pošten čovek u njenim očima.
ŽIVOTA: A što si u mojim očima nepošten čovek, to ništa.
VELIMIR: Ja žalim, odista, ali šta mogu, zaboga!
ŽIVOTA: Prevario sam se u tebi, mnogo sam se prevario. Poslao sam te kao čoveka tamo, na univerzitet da polažeš ispite, a ti – dete! VELIMIR: Pa doneo sam i diplomu.
ŽIVOTA: Doneo si, ne kažem da nisi, ali nećeš mi valjda reći da je to tamo u Švajcarskoj običaj da uz diplomu ide i dete, ili mi valjda nećeš reći tek da sam te ja zato poslao tamo. Da sam te ja zato poslao, ja bih ti lepo rekao: Idi, Velimire, u Švajcarsku da mi izliferuješ nekoliko dece. Ali ja ti, vidiš, nisam tako kazao, a najmanje sam ti još rekao da mi doneseš u kuću tuđe dete.
VELIMIR: Pa nije tuđe, to je moje dete.
ŽIVOTA: Pa tvoje je, dabome da je tvoje, ali je pitanje: ko mu je otac!
VELIMIR: To pitanje ne postoji.
ŽIVOTA: Eto ti ga sad, ne postoji! A moj sin?
VELIMIR: On je samo formalno otac detinji.
ŽIVOTA: Pa formalno, dabome! Formalno oženjen, formalno ima dete, i ja sad formalno lupam glavu. E, moj brajko, ti si nas formalno tako spetljao da nas ni sam gospod bog ne može raspetljati.
UJKA BLAGOJE: Jesi li, boga ti, mladiću, razmišljao kako bi se ovo moglo raspetljati?
VELIMIR: Ja ne znam.
ŽIVOTA: Ne znaš! Dabome da ne znaš, a kad si bio tamo u Švajcarskoj, ti si znao.
UJKA BLAGOJE: Bili smo i kod advokata, ali ne ume čovek da nam kaže. Dabome, teško mu je reći, kad mi ne smemo da kažemo pravu istinu, kako se sve to desilo.
ŽIVOTA (Velimiru): Dobro, reci ti meni onako, kakva je ta tvoja žena?
VELIMIR: Vrlo čestita i...
ŽIVOTA: Ama ne pitam te tom nego: bi li ona, na primer, pristala da ja njoj dam desetak pa, recimo i dvadesetak hiljada dinara, pa da se ona vrati tamo odakle će i doći?
VELIMIR: Ne znam.
ŽIVOTA: Dvadeset hiljada je to, hej, dvadeset hiljada! Za te se pare, prema današnjim cenama, može kupiti i pet žena, i to bez dece! VELIMIR: Ne govorim o sumi, ali ne vidim šta bi to koristilo.
ŽIVOTA: Kako šta bi koristilo? Potrebno je da je sklonim s puta: smeta mi, pobrkala mi je račune. Ti si sebe zbrinuo, oženio si se, a ja vidiš želim da zbrinem i svoga sina; imam dobru priliku, ali kako ću kad si mi vezao ruke? Eto, zato bih ja da je uklonim. VELIMIR: Ja vas razumem, ali ne vidim šta biste time postigli. Ako bi, recimo, ona pristala i primila novac i vratila se u Švajcarsku, ona ostaje još uvek zakonita žena vašega sina, a njeno dete vaš naslednik.
ŽIVOTA (trgne se): Ajda pa sad, sad ćeš još i u nasledstvo da mi se mešaš; i tu si bacio oko.
VELIMIR: Ali ne zaboga, nije o meni reč!
ŽIVOTA: Nego o Pepiki?
VELIMIR: Da, o njemu.
ŽIVOTA: Čudo ne kažeš da je on moj formalni naslednik.
VELIMIR: Pa moglo bi se tako reći.
ŽIVOTA: E, jesi čuo, taj Pepika dovde mi je došao! Zacrnio me, za ceo me je život zacrnio! Neću mu ga majci ostati dužan, samo dok ga se dočepam.
VELIMIR: To je malo dete, zaboga.
ŽIVOTA: Pa malo, dabome! Mala deca i prave čoveku neprilike u životu, a ne velika. (huče i šeta nervozno, pa na jedan mah stane) Pa jest, pravo kažeš, brak bi ostao u važnosti.
UJKA BLAGOJE: Ostao bi, dabome!
ŽIVOTA (odluči): Pa lepo, onda ti, brajko, još danas povedi brakorazvodnu parnicu.
VELIMIR: Ali kako ću ja da se razvodim sa tuđom ženom?
ŽIVOTA: Eto ti sad opet; nego ja valjda da se razvodim?
VELIMIR: Pa ja se nisam venčao s njom.
ŽIVOTA: Je l nisi? Pa što ne govoriš, brate?
VELIMIR: To jest, ja jesam venčan s njome, ne mogu reći da nisam, ali sam venčan pod imenom vašega sina.
ŽIVOTA: E, to sam te čekao da kažeš!To vidiš! Pa znaš li ti, bre, da je to kriminal, i znaš li ti da u ovoj zemlji ima zakona?
VELIMIR: Ja uviđam u kakvu sam vas nepriliku doveo; uviđam i to koliko sam kriv za svoj postupak i ja evo priznajem da stvar, kako god bilo, popravim.
ŽIVOTA: Da čujem kako!
VELIMIR: Ja bih, ako se vi slažete s tim, još ovog časa pošao u upravu grada i tamo zapisnički izjavio: da sam u Frajburgu zloupotrebio ime vašega sina i venčao se pod tim imenom. Ja to venčanje priznajem i žena sa kojom sam se venčao nije supruga dr Milorada Cvijovića, niti je on uopšte ženjen, već je to moja žena. Ja primam svu odgovornost za krivicu koju sam učinio.
ŽIVOTA (zadovoljan): E tako, vidiš! E, to je, brajko, pošteno od tebe!
VELIMIR: Ako se, dakle, slažete s tim, ja bih to mogao odmah, još danas, učiniti.
ŽIVOTA: Ama, nije još danas, nego još sad, brate!
UJKA BLAGOJE: Čekaj, molim te, da promislimo malo. Dobro je, nije rđavo, samo znaš, kad ti sve to kažeš, hoće li tebe policija zapitati: a zašto si tako učinio; zašto si se venčao na tuđe ime?
VELIMIR (sleže ramenima): Pa...
ŽIVOTA: Neka kaže da se šalio; Milorad mu je drug i prijatelj iz detinjstva, pa je hteo da se našali.
UJKA BLAGOJE: Ja ne znam, znaš, da li su u Švajcarskoj takve šale dozvoljene, al ovde, kod nas, čini mi se, nisu. Ajde venčanje, recimo neka je šala, ali dete, tek ne može se reći da je dete šala. Pa onda znaš, pri venčanju, moraju se imati izvesni dokumetni i policija će ga zapitati: jeste li vi, gospodine, prilikom venčanja imali potrebna dokumenta?
ŽIVOTA: Pa on je imao dokumenta.
UJKA BLAGOJE: Imao je, ne kažem da nije imao, al to je baš ono što ne valja, jer će ga policija zapitati: kako si ti, brajko, došao do tih dokumenata, i jesi li ih koristio i u koje svrhe i čime si se tamo tolike godine bavio?
VELIMIR: Reći ću da sam studirao na univerzitetu i polagao ispite.
ŽIVOTA (trgne se): To da nisi kazao, jesi li čuo?
VELIMIR: Moraću, zaboga, istinu reći.
ŽIVOTA: Moraš istinu reći? A ko ti kaže da se pred policijom mora istina reći? Kad bi se pred policijom istina govorila, pola bi sveta bilo u apsi.
VELIMIR: Pa dobro, šta da radim? Ja pristajem i rado ću sve učiniti; samo naučite me šta da radim.
ŽIVOTA: Nemoj da radiš ništa; ostavi meni, pa šta uradim da uradim. Ti si uradi o tvoje, zamesio si nam svima kolač, pa sad nemoj više da se mešaš.
VELIMIR: Kako god vi želite.
ŽIVOTA: Nego, reci ti meni, jesi li napisao predavanje za Milorada?
VELIMIR: Ah, da! Mal nisam zaboravio. Evo! (Vadi nekoliko napisanih polutabaka i predaje Životi)
ŽIVOTA: O čemu si pisao?
VELIMIR: O anticipativnoj dinamici.
ŽIVOTA: Zar nisi mogao štogod solidnije? Eto, Blagoje sigurno ne ume ni da izgovori to. Pa ne ume, dabome! Ko je još video tako zamršen naslov! (Daje Blagoju) Ne umeš ni da pročitaš, je li? (Velimiru) A gde ti je onaj?
VELIMIR: Koji?
ŽIVOTA: Onaj tvoj Rajser. Šta si uradio s njim?
VELIMIR: Dočekao sam ga sinoć lepo, odveo ga u hotel, večerali smo zajedno; od jutros smo razgledali grad, odveo sam ga zatim na univerzitet i sad je još tamo, u poseti kod profesora, te otud još i imam malo slobodnog vremena.
ŽIVOTA (uzima rukopis od Blagoja i stavlja ga u džep): Sasvim dobro, to si se dobro setio: predaj ti njega univerzitetu.
VELIMIR: Ali, moram vam reći, navalio je pošto-poto da dođe k vama; on želi da se upozna s vama.
ŽIVOTA: Ama šta ima da se upozna sa mnom! Nisam ja univerzitet. Odbij ga, Boga ti. Zar ti je malo što si mi Pepiku popeo na vrat, nego sad i Rajsera.
VELIMIR: Ja ne znam kako ću ga odvratiti! On smatra da bi vas uvredio kad vam se ne bi javio; ja nemam više reči da ga odgovaram.
UJKA BLAGOJE (Životi): Badava, moraćeš ga nekako primiti.
ŽIVOTA: Ajd sad i ti staj mi na muku. Primi ga ti ako hoćeš.
UJKA BLAGOJE: Kako mogu ja?
ŽIVOTA (seti se): Slušaj, more! Gotovo bi to najbolje bilo. Budi mu ti otac, pa eto ti! Znaš nemački, reci da se kuća opravlja i ne možeš ga primiti u kuću, nego ručaj s njim i nek bude tvoj gost o ručku. Eto, tako bi mi ga najbolje skinuo s vrata.
VELIMIR: Kako vi to zamišljate, da se g. Blagoje predstavi kao moj otac?
ŽIVOTA: Pa jest, kad već toliko navalio da vidi tvoga oca, evo mu ga, neka ga vidi!
VELIMIR: Ali kako to može?
ŽIVOTA: Gle sad! A kako ti možeš da se predstavljaš kao moj sin? (Vadi iz portfelja novac i daje Blagoju): Evo, ovo će ti biti dosta za jedan ručak, ako ne razbijate ogledala.
UJKA BLAGOJE: Ama, da l ti to misliš ozbiljno?
ŽIVOTA: Pa ozbiljno, dabome. Zar ne vidiš da je ovaj srikao celu Švajcarsku u moju kuću, te Pepika, te Klara, te Rajser. (Velimiru) Čudi me samo da nisi pozvao i predsednika švajcarske republike, a mogao si sasvim i njega da pozoveš. I mesto da mi pomognete i ti i ovaj Blagoje i da mi skinete koga sa vrata, a vi se bunite.
UJKA BLAGOJE: Ama, ne bunim se!
ŽIVOTA: E, ako se ne buniš, a ti eto pođi s ovim i budi mu otac. Skinite mi bar toga profesora s vrata.
UJKA BLAGOJE: Pa dobro, samo...
ŽIVOTA: Neće ti valjda biti teško da izigravaš gazdu. Mesto da mi kažeš hvala što sam ti dao priliku da i ti jedanput platiš za drugoga, a ti...
UJKA BLAGOJE: Ja, znaš, mislim...ali, naposletku, kad ti kažeš, dobro...Ajdemo, Veljo! (Odu)
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|