Др (комедија у четири чина)/16
XVI
ПРЕЂАШЊИ, без МАРИЦЕ
ЖИВОТА (пошто је прелетео погледом своје писмо): Ето, јављају ми госпође да су упутиле моме сину молбу да им одржи предавање. То ће извесно бити ово писмо за њега. (диже са стола оно друго писмо и разгледа) Није, адреса је на страном језику, а и марка страна. Биће да је то из иностранства.
БЛАГОЈЕ: Да није од тог доктора Рајсера?
ЖИВОТА: То би могло бити! Можеш ли прочитати поштански жиг, да видимо дакле је писмо?
БЛАГОЈЕ: ( загледа и напреже се да прочита): Фер... Фар... Фри... Фрајбург!
ЖИВОТА: То је, дабоме, онда га можемо отворити! (Отвара писмо)
БЛАГОЈЕ: А он? (показује на собу у којој је Милорад)
ЖИВОТА: Њега се та ствар уопште и не тиче. (Пружи ми писмо) Дедер, бога ти, сад покажи своје знање немачког језика.
БЛАГОЈЕ (чита): „Мајн либер Миле“ (говори) То ће рећи...
ЖИВОТА: Знам, де, толико и ја знам немачки...
БЛАГОЈЕ (чита у себи и врти главом)
ЖИВОТА: Шта је?
БЛАГОЈЕ: Ово неће бити да пише тај професор. (загледа потпис) „Евиг дајне Клара“
ЖИВОТА: Ети ти сад опет! Каква Клара? Загледај ти то мало боље, пише може бити Карло, а ти читаш Клара.
БЛАГОЈЕ (загледа): Није, богами, него баш Клара. Лепо, читко пише: Клара.
ЖИВОТА: Клара, Клара... Па то му дође као женско?
БЛАГОЈЕ: И ја бих рекао.
ЖИВОТА: А да то не пише Рајсеровица?
БЛАГОЈЕ: Каква Рајсеровица?
ЖИВОТА: Супруга доктора Рајсера. То би она могла бити. Читај, молим те. Шта пише?
БЛАГОЈЕ (чита, ишчуђава се и врти главом)
ЖИВОТА: Шта је сад опет?
БЛАГОЈЕ (врти главом): Некако... како да ти кажем...?
ЖИВОТА: Ама шта ти мени имаш да кажеш! Реци ти мени шта каже писмо!
БЛАГОЈЕ: Ово му пише његова жена.
ЖИВОТА: Чија жена?
БЛАГОЈЕ: Па твога сина.
ЖИВОТА: Јеси ли ти пијан, море, шта ти је? Каква жена мога сина? Знаш ли ти шта говориш?
БЛАГОЈЕ: Не говорим ја, то писмо говори.
ЖИВОТА: Ти си то нешто збркао. Јеси ли ти сигуран да знаш толико немачки?
БЛАГОЈЕ: Шта ми треба више да знам кад ево лепо и јасно пише. (Чита) Мајн либер Миле, јављам ти тужну вест да је моја добра мајка преминула и да смо, вели, ја и дете остали сад усамљени.
ЖИВОТА: Ето ти га сад! Откуд сад дете опет?
БЛАГОЈЕ: Па ваљда њено дете.
ЖИВОТА: Па њено, дабоме, ал зашто она меша мога сина у то?
БЛАГОЈЕ (загледа коверту): Јесте, њему пише.
ЖИВОТА: Зашто њему? (присети се и тргне се) Море... па то ...јесте, сад ми свану, па то је опет замесио нешто онај Велимир. Па он, дабоме! А шта му пише још?
БЛАГОЈЕ (загледа у писмо): Вели: зато сам се решила да дођем к теби.
ЖИВОТА: Кој да дође?
БЛАГОЈЕ: Па Клара.
ЖИВОТА: Клара?
БЛАГОЈЕ: Јесте...
ЖИВОТА: Па како то она: решила сам се да дођем теби; није да кажеш венчана жена, него тако од оних које случајно добијају децу, па сад: решила сам да дођем к теби.
БЛАГОЈЕ: Венчана је.
ЖИВОТА: Ко ти каже?
БЛАГОЈЕ: Па пише жена. Вели: (чита) „ Како сам ја венчањем с тобом постала југословенска поданица, то сам се обратила југословенском посланству у Берну и оно ми је издало потребне путне исправе. Ствари сам све распродала и то ми је довољно за путни трошак.“
ЖИВОТА: Ето, ето, шта је кадра лакомисленост да учини. Сиромах, нема за шта пас да га ухвати, послао сам га у Фрајбург да се о мом трошку школује, а он се жени и рађа децу. И да га пита човек сад, од чега ће издржавати жену и дете кад му падне на врат, ајде, од чега ће издржавати?
БЛАГОЈЕ: Ама ко?
ЖИВОТА: Па онај, Велимир.
БЛАГОЈЕ: Па то није његова жена.
ЖИВОТА: Него чија је?
БЛАГОЈЕ: Твога сина.
ЖИВОТА: Пази га сад! Па ти си, бре, сасвим излапео, на знаш ни шта говориш.
БЛАГОЈЕ: Ја говорим онако како је.
ЖИВОТА: Ама, како онако како је, кад све наопако говориш? Онај био у Фрајбургу, онај седео тамо четири године, онај се оженио, онај добио дете, па сад ти мени: то је жена твога сина.
БЛАГОЈЕ: Па јесте, онај био, не кажем да није био; само знаш, онај је био у Фрајбургу под именом твога сина, учио је школу под именом твога сина, донео је диплому под именом твога сина, е па, он се тамо под тим именом могао венчати, није могао под другим.
ЖИВОТА: Али ко ти то каже?
БЛАГОЈЕ: Па ето и жена га зове „либер Миле“ и адресира му писмо на то име и...
ЖИВОТА: Ама чекај, молим те, не може то тако да буде! Зар оде неко у свет, узме моје име, ожени се, изроди децу па дође једног дана мени и каже : изволте, газда Живота, ово су ваша жена и деца. Је л може то?
БЛАГОЈЕ: Може, ако си ти пристао да онај иде под твојим именом, ако му ти сам позајмиш пасош твој, ако га још и новчано помажеш.
ЖИВОТА: Ти си ме научио, то је твој план. Ти си ми рекао: зашто, зете, да се мучи дете кад му и онако не иде наука од руке;
пошљи ти лепо овог сиромаха, његовог друга, на страну под именом твога сина, нека сврши школу и нек му донесе диплому.
БЛАГОЈЕ: Јесте, признајем да је мој план. Твоја је жеља била да твоме сину накачиш уз име оно ДР. Е, ето ти ДР! Ја признајем да је мој план, јер ја док сам био у полицији...
ЖИВОТА: Море, друго је то док си ти био у полицији; тамо си могао да удесиш да неко гласа на туђе име, али не, брате, да се жени на туђе име. Јер гласање то је такорећи невина ствар, једна куглица, ал ово је дете, није куглица, разумеш ли ти, дете, а не куглица. Ето, реци сам, може ли дете и куглица бити једно исто?
БЛАГОЈЕ: Јесте, све је тако како ти кажеш, али овде је главно то да је та Калра одиста жена твога сина.
ЖИВОТА (са стрепњом): А дете?
БЛАГОЈЕ: И оно је под именом твог сина.
ЖИВОТА (збуњен): Ама, чекај, молим те... па то овај... Не, то не може да буде, таман посла! По томе како ти говориш, изишло би да је мој син одиста ожењен.
БЛАГОЈЕ: Па дабоме!
ЖИВОТА: И његово је дете?
БЛАГОЈЕ: Него чије ће да буде?
ЖИВОТА: Ти си или пијан или си луд! Говориш само тако узинат! Како може да буде његово дете кад никад није ни видео мајку, a онај други шта ме се тиче: ја сам њега послао да ми донесе диплому, а не дете.
БЛАГОЈЕ: То јесте, ал видиш, тако, десило се.
ЖИВОТА:Ако се десило, њему се десило. Нећу ја да чујем за то, разумеш ли, нећу да чујем!
БЛАГОЈЕ: Ако може, добро би било, ал бојим се да не може.
ЖИВОТА: Ја ћу да га тужим, отераћу га на робију! Како је смео на име мога сина да се венча!
БЛАГОЈЕ: Можеш и да га тужиш, не кажем да не можеш и, веруј, суд ће да пошаље на робију и једног и другог.
ЖИВОТА: И њега и његову жену; ако, нека!
БЛАГОЈЕ: Не њега и његову жену, него и њега и твога сина.
ЖИВОТА (скочи као опарен и шчепа столицу): Јеси ли чуо, писни само једну реч па ћу те по челу!
БЛАГОЈЕ: Добро, могу ја и ћутати!
ЖИВОТА (шета узбуђено и нервозно па уједанпут стане): Па добро, што не говориш сад?
БЛАГОЈЕ: Ти рече да ћутим.
ЖИВОТА: Да ћутиш, јесте, да ми не говориш глупости, а паметно можеш говорити. (Опет шета и стане) Добро, ајд реци, зашто мој син на робију?
БЛАГОЈЕ: Зато, брате, што је саучесник у делу придобијања лажне дипломе; што се служи том лажном дипломом. Мислиш ти онај, кад га притегну на суду, неће рећи све зашто је живео тамо под туђим именом и зашто се венчао под туђим именом.
ЖИВОТА: Па то... да ми је напунио кућу децом, ја не бих смео да га тужим? БЛАГОЈЕ: Па не би смео, везан си! ЖИВОТА: Господе Боже! Господе Боже! (Поражен он клоне и наслони се на сто, па очајно диже главу и гледа диплому. Уздахне тешко.) Па добро, шта сад?
БЛАГОЈЕ: Знаш шта, најпре да рашчланимо ствар да нам буде јасна, па онда тек можемо размишљати.
ЖИВОТА: Добро, ајде рашчлани!
БЛАГОЈЕ: Ова Клара је, уствари, жена Велимирова...Је л тако?
ЖИВОТА: Јесте!
БЛАГОЈЕ: А та иста Клара је, уствари, жена вашега сина?
ЖИВОТА: Ето ти га сад опет; уствари жена овога, уствари, жена онога. Чија је она жена, кажи ти мени?
БЛАГОЈЕ: Па, по закону је жена твога сина.
ЖИВОТА: Е, то је оно, видиш, што ја нећу.
БЛАГОЈЕ: Па немој ако можеш.
ЖИВОТА: Јача је ова каса од свих закона.
БЛАГОЈЕ: Јесте, не кажем да није, али коме да даш паре? Ајде, коме да их даш? Њој? Што ће њој паре кад је твоја снаја, жена твога наследника? Да даш Велимиру, не видим зашто? Је л да је остави? Па ако је остави, још горе за тебе! Да је узме? Како да је узме кад је то законита жена твога сина? Не може он туђу жену узети! А да даш паре твом сину?
ЖИВОТА: Таман, нисам ваљда луд, јер он какав је он би примио.
БЛАГОЈЕ (размишља): Кад би се, рецимо, могло некако да удеси да оно јавно, пред светом, буде жена твога сина, а насамо онога другога. ЖИВОТА: Ја сам мислио, мајку му, ти си паметнији човек. Па бре, зар ти мислиш да би мој син пристао на то; он би пре пристао да она јавно буде жена Велимирова, а насамо његова. БЛАГОЈЕ: И то је истина, право кажеш!
ЖИВОТА: А кад би он и пристао, не бих ја. Ја нећу да мој син буде јавно пред светом ожењен; разумеш ли, ја не бих пристао! И мало то, него још и ја да будем деда не знам тамо коме. Нисам ја ничији деда, упамти то!
БЛАГОЈЕ: Богами, она каже да јеси. Ево, баш и пише. (Чита) Пепика једва чека да ољуби руку гроспапи и гросмами.
ЖИВОТА: Коме да пољуби руку?
БЛАГОЈЕ: Теби, ти си гроспапа.
ЖИВОТА (избезуми се): Шта сам ја?
БЛАГОЈЕ: Гроспапа, а Мара је гросмама.
ЖИВОТА: А унуче?
БЛАГОЈЕ: Пепика.
ЖИВОТА (дрекне): Пепика! Какав Пепика; побогу брате! Какав Пепика! (Као избезумљен разлети се по соби, преврће столице, баци предмете који му дођу под руку, лупа шаком по столу и чини очајне гримасе) Шта хоћете ви од мене? Не дам! Нећу, поубијаћу вас, све ћу вас поубијати, све, све, све!
БЛАГОЈЕ: Умири се, забога, Живота!
ЖИВОТА (шчепа столицу и потегне да га удари): Бежи, црн си ми пред очима; ти си све то направио, тебе ћу прво! (полети за њим)
БЛАГОЈЕ (побегне левим вратима и зове помоћ): Маро, децо, Маро, децо, овамо, брзо, овамо! Брзо!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|