Др (комедија у четири чина)/14
XIV
ЖИВОТА, БЛАГОЈЕ
БЛАГОЈЕ (на улазу се мимоилази са Велимиром)
ЖИВОТА (кад спази Благоја): Где си ти, забога? Читав век...
БЛАГОЈЕ: Ама, није то тако обична ствар као што ти мислиш? Натовариш ме: дедер Благоје ово, па дедер Благоје оно, а после: где си? ЖИВОТА: Шта је, дакле, јеси ли био?
БЛАГОЈЕ: Јесам.
ЖИВОТА: Код њега баш.
БЛАГОЈЕ: Јесте, и разговарао сам с њим као што сад с тобом разговарам.
ЖИВОТА: И?
БЛАГОЈЕ: Чекај, молим те, да ти све по реду кажем. Понудио ме и сео сам ти, брате, у ону универзитетску фотељу и, право да ти кажем, некако сам се тог часа универзитетски осећао. ЖИВОТА: Море ко те пита како си се ти осећао, него шта си разговарао?
БЛАГОЈЕ: Све онако како си ми ти казао. Ево овако сам му рекао: „ Господине професоре, мој рођак; Живота Цвијовић, имућан је човек, дао му је Бог па има колико му треба, а човек је који необично цени науку и његове представнике.“
ЖИВОТА: Сасвим.
БЛАГОЈЕ: „ И стога је рад да још за живота учини какав прилог науци. Он није још одлучио нашто би дао нити колику би суму дао, већ је упутио мене к вама, господине професоре, да се са вама посаветујем, јер је чуо да сте ви увек на челу свих покрета и да ви...“
ЖИВОТА: Ти си, брате, то нешто универзитетски отегао, као да држиш предавање. Него кажи ти мени укратко, да ниси ти учинио какво обећање? БЛАГОЈЕ: Нисам, а да видиш хтео је да ме увуче, али сам се ја вешто извукао. Каже он мени: ми имамо на универзитету студентску мензу, господин би најбоље учинио када би дао какав већи прилог за одржавање те мензе.
ЖИВОТА: Таман!
БЛАГОЈЕ: Да видиш ти како сам ја њему универзитетски одговорио: Менза, господине професоре, то није трајна успомена; ако се за прилог који да мој рођак купе судови, судови ће се полупати, а ако се купе намирнице, студенти ће те намирнице појести, а мој рођак није рад да се његова трајна успомена поједе.
ЖИВОТА: Сасвим! То си му паметно казао.
БЛАГОЈЕ: И тако смо после наставили разговор о мензи и ценама намирница на пијаци.
ЖИВОТА: Па јест, ја сам те зато и послао, да разговараш о ценама намирница.
БЛАГОЈЕ: Ама чекај, молим те! Видим ти ја да ће тај разговор да се отегне, па ти га вешто изокренем. Професор почео узбуђено да ми говори како је парадајз поскупео, а мени сену кроз главу мисао: видиш, парадајз може бити згодан повод да пређем на ствар, и ја ти му упаднем у реч: „ Јесте, велим, мора се признати да је парадајз скуп, али изгледа да су скупе и цигле за зидање. Ето видим, и ви сте, господине професоре, почели да зидате кућу и догурали сте до крова, па сте застали!“ „Па јест, вели он, недостаје ми нешто мало пара“. „ Боже мој, велим ја њему, зар ви, један научник, па да сте у оскудици. Па ви бар имате толике поштоваоце.“ „ Ех, вели он, друго је то поштовање, а друго паре: што више поштовања, то мање пара. Ето, поред свог поштовања, догурао сам до крова, па не могу сад да завршим, треба ми тричавих десет-петнаест хиљада динара.“
ЖИВОТА: Каже, а?
БЛАГОЈЕ: Боже мој, рећи ћу на то ја, па толико би вам извесно дао мој рођак газда Живота.
ЖИВОТА: Аха! Па шта вели?
БЛАГОЈЕ: Чекај. Толико би вам извесно дао мој рођак, газда Живота, и то зајам без камате.
ЖИВОТА: А он?
БЛАГОЈЕ: Изненадио се, скоро да ми не верује. Вели: како, зашто, не разумем; ја, г. Цвијовића и не познајем, не видим зашто би ми он такву услугу учинио? Е, кад ми тако рече, ја видех да је време да заиграм отвореним картам, па ни пет ни шест, него рекох: „ Па господине, на филозофском факултету има сад два празна места за доценте, а г. Цвијовић има сина, доктора филозофије, па...
ЖИВОТА (радознало): Шта каже?
БЛАГОЈЕ: Ништа. Нисмо даље о томе говорили.
ЖИВОТА: Како нисте даље говорили?
БЛАГОЈЕ: Тако, избацио ме из канцеларије.
ЖИВОТА: Избацио те?
БЛАГОЈЕ: Јесте. Вели: господине, ја сам универзитетски професор, ја се не продајем!
ЖИВОТА: Будала! Па дабоме, да није будала, не би био професор, него што друго, паметније.
БЛАГОЈЕ: А право да ти кажем, Живота, силазим с универзитета низ степенице, па размишљам нешто: затрчали смо се, одиста смо се затрчаи, није то, брате, артикал за продају.
ЖИВОТА: Ајд сад и ти! Сео на универзитетску фотељу па одмах добио професорску памет. Шта није за продају, кој` артикал данас није за продају? Ајд, реци ми, који артикал?
БЛАГОЈЕ: Не знам, али...
ЖИВОТА: Па не знаш, да боме да не знаш. Не знаш ти, мој брајко, шта се све данас може за новац купити! Ево погледај! (Вади из трезора једну хрпу хартија) Ево, погледај! (Показује му један лист). Је л видиш?
БЛАГОЈЕ: Признаница на десет хиљада динара.
ЖИВОТА: Е видиш, том сам сумом купио једну савест.
БЛАГОЈЕ: Савест?
ЖИВОТА: Преплатио сам, је ли?
БЛАГОЈЕ: Не знам, нисам никад куповао.
ЖИВОТА: Преплатио сам, дабоме! Савест, брате, није никакав берзански артикал, који се држи на курсу. На берзи има вредност оно што се тражи. Савест се код нас не тражи, и онда не може ни представљати неку вредност.
БЛАГОЈЕ: Оно, кад се тако узме ствар...
ЖИВОТА: (вади други папир): Па погледај ово: шест хиљада динара за једно купљено поштење.
БЛАГОЈЕ: Па да видиш, и вреди.
ЖИВОТА: Гле, молим те! А ти као велепоседник поштења па знаш шта вреди. Не вреди, брате, не вреди. Знаш ли ти, море, шта је то поштење? То је она преостала роба у дућану која није више у моди па се продаје испод цене коштања, само да је се трговац ослободи.
БЛАГОЈЕ: Готово!
ЖИВОТА: А видиш ово (вади трећу хартију): једна девојачка част, три хиљаде и седам стотина динара заједно са адвокатским трошковима.
БЛАГОЈЕ: Ама зар ти, Бога ти, у тим годинама?
ЖИВОТА: Ама откуд ја? Ко ти каже ја? То онај мој доктор филозофије.
БЛАГОЈЕ: Е, то не можеш рећи да си скупо платио!
ЖИВОТА: Па да видиш, и скупо је с обзиром на данашње цене. Јер, брате, девојачка част то ти је данас роба која се продаје на распродаји, а распродаја као распродаја, шта ко да.
БЛАГОЈЕ: Па је л све то такве признанице?
ЖИВОТА: Све, дабоме, јер данас ти је, брате, све на продају. Све се продаје: поштење, част, савест, љубав, пријатељство, углед, поштовање, све, брате, све! А онај тамо на универзитету увртео у главу да не може да прода свој глас. Не зна он да је данас ово универзитет (показује касу), а не оно.
БЛАГОЈЕ: Право кажеш!
ЖИВОТА: Лако ћу ја с њим, а напослетку није он једини професор на универзитету. Него да ми збринемо друге бриге. Шта је с оним, јеси ли се што распитивао по оној другој ствари?
БЛАГОЈЕ: Јесам!
ЖИВОТА (радознало): Е?
БЛАГОЈЕ: Министар саобраћајни има ћерку за удавање.
ЖИВОТА ( с потцењивањем): Министар саобраћаја? Шта ће ми министар саобраћаја?
БЛАГОЈЕ: Како шта ће ти? Знаш ли ти да је у изгледу грађење трансбалканске пруге?
ЖИВОТА: Шта ти је то трансбалканска пруга?
БЛАГОЈЕ: Како шта је? То је железничка пруга. Чуо си ваљда за транссибирску железницу, па си чуо за трансатлантски саобраћај, па си чуо ваљда за Трансилванију, па за Трансвал. Чим ти се каже „транс“, знај да је то леп посао.
ЖИВОТА: Значи ли то транс много километара?
БЛАГОЈЕ: Много.
ЖИВОТА: А министар, велиш, има ћерку?
БЛАГОЈЕ: Има, и ја познајем неку госпа Драгу. Она је нека даља рођака моје покојне жене, па та госпођа Драга иде у министрову кућу, па... ЖИВОТА: Јеси ли разговао с њом?
БЛАГОЈЕ: Јесам, ал онако, мало издалека; казао сам јој да оде тамо и да омирише ситуацију. Говорио сам јој о Милораду што најбоље може бити. Само, слушај, Живота, добро би било кад би се о Милораду онако погрешно писало у јавности; да се што више чује.
ЖИВОТА: Разуме се. Знам ја то и не седим скрштених руку. Забележи ово што ћу ти казати, па се постарај да то изађе у свим новинама. Ако можеш да потуриш да му изађе и слика, још боље. Ја плаћам клише. Пиши!
БЛАГОЈЕ (узме са стола папир и писаљку)
ЖИВОТА (диктира): На позив најугледнијих престоничких дама, представница женских удружења, млади научник др Милорад Цвијовић одржаће јавно предавање о...о...? Е, дедер сад, о чему?
БЛАГОЈЕ: Из области филозофије.
ЖИВОТА: Сасвим. Пиши: из области филозофије. Чекај, није готово. (диктира) Из пажње према младоме научнику доћи ће нарочито из Фрајбурга да присуствује овоме предавању чувени светски научник, др Рајсер. (даје Благоју депешу) Види, је л тако пише?
БЛАГОЈЕ: Јесте, др Рајсер.
ЖИВОТА: Баш благо теби, знаш бар немачки да читаш и да говориш.
БЛАГОЈЕ: То толико ми остало од школе.
ЖИВОТА: Море, да је по школи, не би ти знао ни да зинеш, него реци хвала Богу што си пре рата био цал-келнер на бечкој лађи, па ту из јеловника научио немачки.
БЛАГОЈЕ: Свеједно, само нека ја знам.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|