Др (комедија у четири чина)/13
XIII
ЖИВОТА, ВЕЛИМИР
ЖИВОТА (кад су остали сами): Па шта је ово, брате?
ВЕЛИМИР: Које?
ЖИВОТА (даје малочашњи телеграм): Ево ово.
ВЕЛИМИР (загледа потпис): Гле, доктор Рајсер!
ЖИВОТА: Ко ти је то, бога ти!
ВЕЛИМИР: Доктор Рајсер? То је један врло знаменит професор универзитета у Фрајбургу. Велики оријенталиста; зна све језике источних народа; јеврејски, арапски, коптски, старогрчки; од словенских језика зна наш и чешки. Њему долазе са разних
светских универзитета да га слушају; члан је многих научних института; писац монументалних дела. Ја нисам био његов ђак, али сам редовно посећивао његова предавања, и како је том приликом студирао словенске језике, спријатељио се са мном.
ЖИВОТА: Стани, човече божји, не питам те то него зашто он телеграфира мом сину.
ВЕЛИМИР (загледа адресу): Па да, како би друкчије!
ЖИВОТА: Кад си се ти спријатељио с њим, што не телеграфира теби?
ВЕЛИМИР: Али забога, газда-Живота, докле ћете се бунити? Ви знате да сам ја тамо студирао под именом вашег сина, и он ме је само под тим именом могао знати. ЖИВОТА (разбере се): Јес`, боме, право кажеш, ја сам, знаш, то сметнуо с ума. Добро, нека је тако, али видиш ли ти, брате, да твој монументални професор хоће да дође.
ВЕЛИМИР: Да, увек ми је говорио, кад буде пошао у Атину, да ће свратити код нас на дан-два.
ЖИВОТА: Како код нас? Шта има он код нас да дође; код тебе ваљда?
ВЕЛИМИР: Па да, свакојако долази мени, али могло би се рећи вама.
ЖИВОТА: Како мени?
ВЕЛИМИР: Зато, забога, што ја пред њим важим као ваш син. Ја пред њим морам и даље носити име вашег сина.
ЖИВОТА: Па ти га под тим именом прими, па ето ти!
ВЕЛИМИР: Друкчије не бих ни могао, али ако он, рецимо, пожели да учини посету мојој кући, мојим родитељима... ја сам му толико причао о вама и о вашој љубави према мени.
ЖИВОТА: Па што си, брате, причао такве ствари?
ВЕЛИМИР: Морао сам: он је био тако пажљив према мени, призивао ме је често својој кући, задржавао ме је гдекад и на ручак и на вечеру.
ЖИВОТА:А тиме као хоћеш да кажеш да би требало да ја сад њега позовем?
ВЕЛИМИР: Кад би могло, било би то врло згодно...
ЖИВОТА: И да изигравам том приликом твог оца? Још ми само то треба. Е јеси чуо, младићу, лепо си ти то мени замесио!
ВЕЛИМИР: Видим и сам колико је непријатан положај у који сам вас ставио, али верујте, нисам могао друкчије.Ти позиви се увек чине форме ради.
ЖИВОТА: Па кад си га форме ради позвао, а ти га форме ради прими сад.
ВЕЛИМИР: Ја осећам, ви се љутите, ал верујте, то је потекло из обичног разговора. Он ми прича како му је жеља да види Атину, а ја му, онако уз реч, велим: па кад већ том приликом пролазите кроз Београд, могли бисте да свратите. Морао сам му тако рећи из учтивости. ЖИВОТА: Па да, и он ће сад из учтивости да сврати.
ВЕЛИМИР: И још нешто, он ће из учтивости и из пажње према вама извесно захтевати бар да вас посети.
ЖИВОТА: Море нек се остави, Бога ти, ја му нећу замерити ако буде непажљив.
ВЕЛИМИР: Па онда, он зна да сам ја син имућног оца.
ЖИВОТА: Ко син имућног оца?
ВЕЛИМИР: Ја.
ЖИВОТА: Ти? Па је л ти отац фамулуз у основној школи у селу?
ВЕЛИМИР: Да, али ја не мислим на тога оца, него на вас.
ЖИВОТА: Ама што ти све мене мешаш?
ВЕЛИМИР: Јер, видите, ја ћу морати штогод и потрошити, рецимо: кола или какав излет, или можда ручак.
ЖИВОТА: Ајд па сад опет трошкови. Још ако тај професор има обичај да разбија огледала?
ВЕЛИМИР: Ја нисам рад да вам правим непријатности и трошкове, али шта могу?
ЖИВОТА:Ти ниси рад да правиш трошкове, а ја нисам рад да их плаћам... Ја већ видим да ће то тако испасти: ви се, форме ради, позивате, а ја форме ради плаћам. Него, да ја теби, младићу, дам прилике да зарадиш, па га дочекај ти о твоме трошку.
ВЕЛИМИР: Зашто не? Врло радо!
ЖИВОТА: Ето мени сад треба једно јавно предавање, па би ти могао да ми га напишеш. ВЕЛИМИР: Вама треба? ЖИВОТА: Милораду треба. Позвале су га најугледније госпође да одржи јавно предавање. ВЕЛИМИР: Па зар је он пристао? ЖИВОТА: Није он, али сам пристао ја. Разуме се, рачунао сам на тебе.
ВЕЛИМИР: Треба ли то брзо? ЖИВОТА: Што пре.
ВЕЛИМИР: Ја баш сад радим једну ствар.
ЖИВОТА: Е, таман, сврши то.
ВЕЛИМИР: Хоћу, свршићу, јер Рајсер сутра долази.
ЖИВОТА: Разговараћемо већ о њему, имамо времена. Ти мени само сврши то предавање.
ВЕЛИМИР: Свршићу. Требам ли вам још што?
ЖИВОТА: Не! Не требаш ми.
ВЕЛИМИР: Збогом, газда Живота.
ЖИВОТА: Збогом пошао!
ВЕЛИМИР (оде)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|