Драма
| Драма (1901) Писац: Јован Дучић |
Лежао је срушен на дугој арени,
Бездушно и н’јемо у зноју и пјени,
И док је звонио глас, тапштање људи,
Млаз је крви шиб’о из раздртих груди.
Шта је снив'о тада у потоњем часу?
Да ли златну младост што се у крв расу?
И веселу прошлост, дане тако драге,
И обале родне далеке Картаге?
Он се трже нагло... и из полујаве
Он отвори очи небеске и плаве,
Горд, ко бог поражен под оштрицом ножа;
Полумртав поглед мину преко ложа —
Видио је опет: бл’једа, пуна чара,
Сједила је она крај гордог цезара,
Изнад дивље руље, као Аурора
Над валовима узбурканог мора.
И док дивљим цирком орио се плесак
Суза једна слетје у крвави п’јесак...
Нико не зна да је крила суза она
Св’јет, већи нег небо, него васиона...
Извор уреди
1901. Зора, лист за забаву, поуку и књижевност. Година 6. стр. 159.
|