Дијоба Селимовића
Свадила се два брата рођена,
До два брата, два Селимовића,
Око пуста блага Селимова.
Никако се помирит' не могу,
Но стављају земаљске кметове: 5
Од Котора Совру Провидура,
А од Грбља Грбљичића Зана,
Од Новога два Лазаревића,
А од Рисна Ћеловић сердара,
И дијете Кузман војеводу: 10
Од Пераста до два Перличића,
И јунака Пивљанина Баја;
Од Доброте Ђура Поповића,
Од Прчања до два Лучевића,
И јунака Шарабаћу Вука; 15
Од Његуша два Богдановића,
Од Цетиња два Мартиновића,
Од Ћеклића два Вујошевића,
Од Бјелица два Милошевића,
А од Чева Вукала сердара, 20
И Богдана сина Вукалова;
Од Заљути Пера и Радула,
И Манојла сина Вукотина.
Свега кмета двадест и шестина.
На једно се мјесто састадоше, 25
Пак одоше преко горе Чарне
Док дођоше на ријеку Црну,
Ту ми сташе три бијела дана,
Те ми мире браћу Сел'мовиће,
Али Турци не ће да се мире 30
Кад с' досади Перовић Радулу,
Он се скочи од земље на ноге,
Овако је Радул бесједио:
"Мирите се, двије пасје главе!
"Јер, тако ми Бога истинога, 35
"Ако ли се помирит' не ћете,
"Учинићу, што сам намислио."
Но се Туре једно препаднуло,
Са пенџера од бијеле куле
Опалило сјајна џеФердара, 40
Те погоди Перовић Радула
Посред паса, укиде га с гласа;
Једном викну: "Леле њему, мајко!"
Другом викну: "Освети, Манојло!"
То изрече, и душу испусти. 45
Манојло га осветити шћаше,
Но не даше земаљски кметови:
"Сједи с миром, Вукотић-Манојло!
"Немој данас заметати кавге,
"Још ће бити дана од мегдана." 50
Пак с' отоле натраг повратише,
Ал Радула Перо не оставља,
Но га носи преко горе Чарне,
Донесе га у племе Заљути,
Ту Радула саранише дивно, 55
Родбина га своја ожалила,
Ожали га мало и велико.
Бог му дао у рају насеље,
Нама, дружбо, здравље и весеље!
