Дијете у колијевци
У кол'јевци лежи д'јете,
Б'једно д'јете, д'јете живо;
Копрца се, цврчи, виче,
Јер се њему чини криво:
Ходити би могло већ,
На сав трк би могло тећ'. —
Ал' дадиље, јој! дадиље
Не даду му с постељице;
Пјевуше му сваке пјесме,
Покучују забавице ....
„Леги, паји, слатки наш!
Та имадеш свега баш!" —
Па чим опет д'јете брижне
Цврчат, да се дићи хоће:
Око њег се даде слете,
Тискају му сласти, воће ....
„Леги, паји, нане — нан',
Бог ти дао добар сан!" —
Ама д'јете, као д'јете,
Док му само на ум пане:
Врисне — опет попут гује,
И мучи се да устане:
Ходити би могло већ,
На сав трк би могло тећ'. —
Ал' дадиље, јој! дадиље
Тад обрну лист иначе:
Окупе га шибикати,
А не даду ни да плаче ....
„Лези, спавај, злојо наш!
Зла је твог ни доста, знаш !" —
Ако д'јете ипак сл'једи,
За чим нарав њега дражи,
Даде нађу и том л'јека,
Како сасвим да с' ублажи:
„Лези, спавај!" — дрекну на њ,
Па с' удубе као пањ. —
Ил' на л'јепе, ил' на ружне,
Лежат мора д'јете јадно;
Даде хоће: — па не мари,
Је ли сито, ил' је гладно ....
Но до снаге допре л' кад,
И само ће скокнут тад. —