Дечачки недељници

Дечачки недељници Писац: Џорџ Орвел

Никада не ходате далеко кроз сиромашну четврт у било ком великом граду а да не наиђете на малу продавницу новина. Општи изглед ових радњи је увек исти: неколико постера за Дејли Мејл и Вести света напољу, мали прозорчић са слатким флашама и пакетима играча, и мрачна унутрашњост која мирише на разне врсте сладића и окићен од пода до плафона подло штампаним папирима од два пенија, већина њих са језивим илустрацијама на корицама у три боје.

Осим дневних и вечерњих листова, залихе ових радњи готово да се не поклапају са залихама великих новинских агената. Њихова главна продајна линија је недељник од два пенија, а број и разноликост њих су скоро невероватни. Сваки хоби и разонода — птице у кавезима, резбарење, столарство, пчеле, голубови писмоноше, кућно зачаравање, филателија, шах — има бар један рад посвећен томе, а углавном неколико. Вртларство и сточарство морају имати најмање оцену између њих. Затим, ту су спортски листови, радио новине, дечји стрипови, разни исечци као што су Тит-битс, широк спектар новина посвећених филмовима и сви мање-више искоришћавање женских ногу, различити трговински листови, женски папири са причама (Oracle, Secrets, Peg's Paper итд.), папири за ручни рад — они су толико бројни да ће приказ само њих често испунити цео прозор — и поред тога дуги низ "Yank Mags" (приче о борби, акцији, вестерни...), који су увезени у продавници упрљани из Америке и продају се за два пенија, пола пенија или три пенија. А права периодика прелази у новелету од четири пенија, романе о боксу Алдине, Библиотеку пријатеља дечака, Сопствену библиотеку ученица и многе друге.

Вероватно је садржај ових продавница најбољи могући показатељ шта маса Енглеза заиста осећа и мисли. Свакако, ништа упола толико откривајуће не постоји у документарном облику. Најпродаванији романи, на пример, говоре много, али роман је скоро искључиво намењен људима изнад нивоа од 4 фунте недељно. Филмови су вероватно веома несигуран водич ка популарном укусу, јер је филмска индустрија практично монопол, што значи да уопште није у обавези да пажљиво проучава своју публику. То се донекле односи и на дневне новине, а највише на радио. Али то се не односи на недељник са малим тиражом и специјализованом тематиком. Листови као што су Exchange и Mart, на пример, или Cage-birds, или Oracle, или Prediction, или Matrimonial Times, постоје само зато што постоји одређена потражња за њима, и одражавају умове својих читалаца као великих национални дневник са милионским тиражом никако не може.

Овде имам посла само са једном серијом новина, дечачким недељницима од два пенија, који се често нетачно описују као „ужасни пени“. У ову класу тренутно спада десет листова, Gem, Magnet, Modern Boy, Triumph и Champion, који припадају Amalgamated Press-у, и Wizard, Rover, Skipper, Hotspur и Adventure, који припадају D. C. Thomson & Co. Који су тиражи ових листова, не знам. Уредници и власници одбијају да наведу било какве цифре, а у сваком случају тираж листа који носи серијске приче ће увелико варирати. Али нема сумње да је комбинована јавност од десет листова веома велика. У продаји су у сваком граду у Енглеској, и скоро сваки дечак који уопште чита пролази кроз фазу читања једног или више њих. Gem и Magnet, који су најстарији од ових листова, прилично су различитог типа од осталих и очигледно су изгубили део своје популарности током последњих неколико година. Добар број дечака их сада сматра старомодним и „спорим“. Ипак, прво желим да о њима разговарам, јер су психолошки занимљивији од осталих, а такође и зато што је сам опстанак таквих листова у тридесетим годинама прошлог века прилично запањујући феномен.

Gem и Magnet су сестрински папири (ликови из једног листа се често појављују у другом), а оба су покренута пре више од тридесет година. У то време, заједно са Чумсом и старим Б.О.П.-ом, били су водећи листови за дечаке, и остали су доминантни до недавно. Сваки од њих сваке недеље носи школску причу од петнаест или двадесет хиљада речи, комплетну за себе, али обично мање-више повезану са причом претходне недеље. Драгуљ поред своје школске приче носи једну или више авантуристичких серија. Иначе, ова два листа су толико слична да се могу третирати као један, иако је Magnet одувек био познатији од та два, вероватно зато што поседује прворазредни лик дебелог дечака по имену Били Бантер.

Приче су приче о ономе што се сматра јавним школским животом, а школе (Greyfriars у Magnet-у и St Jim's у Gem-у) су представљене као древни и модерни темељи типа Итона или Винчестера. Сви главни ликови су дечаци четвртог разреда од четрнаест или петнаест година, старији или млађи дечаци који се појављују само у врло малим деловима. Попут Секстона Блејка и Нелсона Лија, ови дечаци настављају из недеље у недељу и из године у годину, никада не постају старији. Врло повремено дође нови дечак или се одустане од мањег лика, али у сваком случају у последњих двадесет пет година кадрови су се једва променили. Сви главни ликови у оба листа — Боб Чери, Том Мери, Хари Вортон, Џони Бул, Били Бантер и остали — били су у Грејфрајрсу или Сент Џиму много пре Великог рата, потпуно истог узраста као и сада, са много исте врсте авантура и причање готово потпуно истог дијалекта. И не само ликови, већ и цела атмосфера и Gem-а и Magnet-а очувана је непромењена, делом и веома разрађеном стилизацијом. Приче у Магнету су потписане 'Френк Ричардс', а оне у Џему, 'Мартин Клифорд', али серија у трајању од тридесет година тешко да би могла бити рад исте особе сваке недеље.(1) Због тога се морају писати у стилу који се лако опонаша — изванредан, вештачки, репетитивни стил, сасвим другачији од било чега другог који сада постоји у енглеској књижевности. Неколико извода ће послужити као илустрација. Ево једног ИЗ Магнета:

Ах! „Ћути, Бантере!“ Ах!

Ћутање није баш било у линији Билија Бантера. Ретко је ћутао, иако му се то често тражило. У овој грозној прилици, дебела Сова Грејфрајерса је била мање склона него икада да ућути. И није ћутао! Стењао је, стењао, и даље стењао.

Чак ни стењање није у потпуности изразило Бантерова осећања. Његова осећања су, у ствари, била неизрецива.

У супи их је било шест! Само један од шест је изговорио звук јада и јадиковке. Али тај, Вилијам Џорџ Бантер, изговорио је довољно за целу забаву и мало више.

Harry Wharton & Go. стајао у гневној и забринутој групи. Били су искрцани и насукани, избачени, посуђени и готово! итд, итд итд.

Ево једног из Џема: 'Ох' „Ох жвака!“ „Оооох!“ „Урх!“

Артур Август седе вртоглаво. Зграбио је своју марамицу и притиснуо је на повређени нос. Том Мери је сео, дахћући. Погледали су један другог. „Довиђења Јове! Ово је право, боже!“ прогунђа Артур Аугустус. „Бацио сам се у прави флутах! Уф! Страшни странци! Вау!’ итд, итд, итд.

Оба ова извода су сасвим типична: нашли бисте нешто слично у скоро сваком поглављу сваког броја, данас или пре двадесет пет година. Прво што би неко приметио је изузетна количина таутологије (први од ова два одломка садржи сто двадесет пет речи и могао би да се сабије у тридесетак), наизглед осмишљених да изобличе причу, али заправо игра своју улогу. у стварању атмосфере. Из истог разлога се разни шаљиви изрази понављају изнова и изнова; „бесни“, на пример, је велики фаворит, а исто тако и „израђено, готово и готово“. „Оооох!“, „Гру!“ и „Јау!“ (стилизовани крици бола) се стално понављају, као и „Ха! ха! ха!’, увек даје себи ред, тако да се понекад четвртина колоне или око тога састоји од „Ха! ха! ха!' Сленг ('Иди и маца кока!', 'Какав ударац!', 'Ти несрећни!', итд. итд.) никада није измењен, тако да дечаци сада користе сленг који је барем у питању тридесет година застарео. Поред тога, разни надимци се трљају у свакој могућој прилици. Сваких неколико редова подсећамо се да су Harry Warton & Co. 'Познатих пет', Бантер је увек 'дебела сова' или 'The Owl of the Remove', Вернон-Смит је увек ‘the Bounder of Greyfriars’, Гаси( Часни Артур Аугустус Д'Арси) је увек 'набујак Светог Џима', и тако даље и тако даље. Постоји стални, неуморни напор да се атмосфера задржи нетакнутом и да сваки нови читалац одмах сазна ко је ко. Резултат је био да се Грејфрајрс и Сент Џим претвори у један изузетан мали свет за себе, свет који нико старији од петнаест година не може схватити озбиљно, али који се у сваком случају не заборавља. Смањењем Дикенсове технике створен је низ стереотипних „ликова“, у неколико случајева веома успешно. Били Бантер, на пример, мора да је једна од најпознатијих личности енглеске фикције; за пуки број људи који га познају сврстава се са Секстоном Блејком, Тарзаном, Шерлоком Холмсом и неколицином ликова из Дикенса.

Непотребно је рећи да су ове приче фантастично различите од живота у правој државној школи. Оне се одвијају у циклусима прилично различитих типова, али генерално су чиста забавна, шаљива прича, са интересовањем усредсређеним на игру коња, практичне шале, одрпане печењаре, туче, ударце, фудбал, крикет и храну. Прича која се стално понавља је прича у којој је дечак оптужен за неко злодела које је починио други и превише је спортиста да би открио истину. 'Добри' момци су 'добри' у Енглеској традицији чистог живота — држе напорне тренинге, перу се иза ушију, никада не ударају испод појаса итд., итд., — и насупрот томе постоји низ 'лоших' момака, Рак, Крук, Лодер и други, чија се злоба састоји у клађењу, пушењу цигарета и обиласку јавних кућа. Сви ови дечаци су стално на ивици искључења, али како би то значило промену кадрова да је неки дечак заиста избачен, нико никада није ухваћен у било каквом озбиљном прекршају. Крађа, на пример, једва да улази као мотив. Секс је потпуно табу, посебно у облику у којем се заправо јавља у државним школама. Повремено у приче уђу и девојке, а врло ретко се нешто приближи благом флерту, али је то сасвим у духу чисте забаве. Дечак и девојчица уживају у заједничким вожњама бициклом — то је све што је икада значило. На пример, љубљење би се сматрало „слаким“. Претпоставља се да су чак и лоши момци потпуно бесполни. Када су Џем и Магнет започели, вероватно је постојала намерна намера да се побегне од сексом оптерећене атмосфере која је прожимала толики део раније литературе за дечаке. Деведесетих је, на пример, Boys' Own Paper имао своје дописне колумне пуне застрашујућих упозорења против мастурбације, а књиге попут Школских дана Свете Винифреде и Тома Брауна биле су пуне хомосексуалних осећања, мада нема сумње да аутори нису били у потпуности свесна тога. Код драгуља и магнета секс једноставно не постоји као проблем. Религија је такође табу; у целом тридесетогодишњем издању два листа реч „Бог” вероватно се не појављује, осим у „Боже чувај краља”. С друге стране, увек је постојао веома јак напрезање „умерености“. Пијење и, по асоцијацији, пушење сматрају се прилично срамотним чак и за одрасле („сеновито“ је уобичајена реч), али у исто време као нешто неодољиво фасцинантно, својеврсна замена за секс. У својој моралној атмосфери Џем и Магнет имају много заједничког са извиђачким покретом, који је почео отприлике у исто време.

Сва литература ове врсте је делимично плагијат. Секстон Блејк је, на пример, почео сасвим искрено као имитација Шерлока Холмса, и још увек прилично личи на њега; има црте лица јастреба, живи у улици Бејкер, огромно пуши и облачи кућни огртач када жели да размишља. Џем и Магнет вероватно нешто дугују писцима старих школских прича који су цветали када су почели, Ганби Хадату, Дезмонд Коу и осталима, али више дугују моделима из деветнаестог века. У мери у којој су Греифриарс и Ст Јим'с уопште као праве школе, много више личе на рагби Тома Брауна него на модерну државну школу. Ниједна школа нема О.Т.Г., на пример, игре нису обавезне, а дечацима је чак дозвољено да носе оно што воле. Али без сумње је главно порекло ових листова Сталки & Цо. Ова књига је имала огроман утицај на књижевност за дечаке, и једна је од оних књига које имају неку врсту традиционалне репутације међу људима који никада нису видели ни примерак то. Више пута сам у недељним новинама за дечаке наишао на референцу на Сталки & Цо. у којој је реч била написана као „Сторки“. Чак је и име главног стрип мајстора Грејфрајерса, господина Праута, преузето из Stalky & Co. као и велики део сленга; 'јапе', 'весело', 'вртоглаво', 'бизни' (бизнис), 'фрабјоус', 'немој' за 'нема' - сви су застарели чак и када су Џем и Магнет почели. Има и трагова ранијег порекла. Име „Грејфрајерс“ је вероватно преузето од Такераја, а Гослинг, школски портир у Магнету, говори имитирајући Дикенсов дијалект.

Уз све ово, наводни 'гламур' јавног школског живота игра се колико год вреди. Ту су сви уобичајени реквизити — закључавање, прозивка, кућне утакмице, пецкање, префекти, пријатни чајеви око радне ватре, итд. итд. — и стално позивање на „стару школу“, „старо сиво“. камење“ (обе школе су основане почетком шеснаестог века), „тимски дух“ „људи Грејфрајрса“. Што се тиче сноб-апела, он је потпуно бесраман. Свака школа има по једног или два дечака са титулама чије се титуле стално гурају у лице читаоцу; други дечаци имају имена познатих аристократских породица, Талбот, Манерс, Ловтер. Заувек се подсећамо да је Гуси часни Артур А. Д'Арси, син лорда Иствуда, да је Џек Блејк наследник 'широких хектара', да је Хури Џемсет Рам Синг (надимак Инки) Набоб из Банипура, да је Вернон-Смитов отац милионер. До недавно су илустрације у оба листа увек приказивале дечаке у одећи имитираној одеће из Итона; у последњих неколико година Грејфрајерс је прешао на блејзере и фланелске панталоне, али Сент Џим се и даље држи Итонског сакоа, а Гаси се држи свог цилиндра. У школском часопису који се сваке недеље појављује као део Магнета, Хари Вортон пише чланак у којем говори о џепарцу који добијају „другари у Уклони“ и открива да неки од њих добијају и до пет фунти недељно! Ова врста ствари је савршено намерно подстицање на фантазију о богатству. И овде вреди приметити прилично занимљиву чињеницу, а то је да је школска прича ствар својствена Енглеској. Колико је мени познато, школских прича на страним језицима има изузетно мало. Разлог је, очигледно, тај што је у Енглеској образовање углавном питање статуса. Најодређенија линија раздвајања између ситне буржоазије и радничке класе је да прве плаћају своје образовање, а унутар буржоазије постоји још један непремостиви јаз између „јавне” школе и „приватне” школе. Сасвим је јасно да постоје десетине и десетине хиљада људи којима је сваки детаљ живота у 'отменој' јавној школи дивље узбудљив и романтичан. Случајно се налазе изван тог мистичног света четвороуглова и кућних боја, али могу да чезну за њим, сањају о томе, живе ментално у њему сатима у низу. Питање је ко су ти људи? Ко чита Џем и Магнет?

Очигледно се никада не може бити сасвим сигуран у ову врсту ствари. Све што могу рећи из сопственог запажања је ово. Дечаци који ће вероватно и сами ићи у државне школе углавном читају Џем и Магнет, али скоро увек престају да их читају када имају око дванаест година; могу да наставе још годину дана по навици, али до тада су престали да их схватају озбиљно. С друге стране, дечаци у веома јефтиним приватним школама, школама које су дизајниране за људе који не могу да приуште јавну школу, али сматрају да су школе у Савету „уобичајене“, настављају да читају Џем и Магнет још неколико година. Пре неколико година био сам и сам наставник у две од ових школа. Открио сам да не само да су скоро сви дечаци читали Џем и Магнет, већ да су их и даље схватали прилично озбиљно када су имали петнаест или чак шеснаест. Ови дечаци су били синови продаваца, запослених у канцеларијама и малих бизнисмена и професионалаца, и очигледно је да су Џем и Магнет намењени овој класи. Али свакако их читају и дечаци из радничке класе. Углавном су у продаји у најсиромашнијим квартовима великих градова, а знао сам да их читају дечаци за које би се могло очекивати да буду потпуно имуни на „гламур“ у јавним школама. Видео сам младог рудара угља, на пример, момка који је већ радио годину или две под земљом, како нестрпљиво чита Џем. Недавно сам понудио гомилу енглеских радова неким британским легионарима Француске Легије странаца у Северној Африци; прво су одабрали Џем и Магнет. Оба листа много читају девојке,(2), а одељење за дописивање у Џему показује да га читају у сваком кутку Британске империје, Аустралијанци, Канађани, Палестински Јевреји, Малајци, Арапи, Кинези, итд итд. Уредници очигледно очекују да њихови читаоци буду стари око четрнаест година, а рекламе (млечна чоколада, поштанске марке, водени пиштољи, руменило, трикови кућне магије, прашак за свраб, Phine Phun прстен који забија иглу у руку вашег пријатеља итд., итд.) указују на отприлике исти узраст; постоје и Адмиралитетски огласи, међутим, који позивају на младе између седамнаест и двадесет две године. И нема сумње да ове радове читају и одрасли. Сасвим је уобичајено да људи пишу уреднику и кажу да су прочитали сваки број драгуља или магнета у последњих тридесет година. Ево, на пример, писма једне даме из Солсберија:

Могу рећи о вашим сјајним јамовима Harry Wharton & Co из Грејфрајерса, да никада не успевају да достигну високе стандарде. Без сумње су то најбоље приче тог типа на данашњем тржишту, што добро говори. Чини се да вас доводе лицем у лице са природом. Узео сам Магнет од самог почетка и са великим интересовањем пратио авантуре Harry Wharton & Co. Немам сина, већ две ћерке, и увек се жури да први прочитам велики стари лист. И мој муж је био упорни читалац Магнета све док нам га изненада нису одузели.

Вредно је набавити неке копије Џема и Магнета, посебно Џема, једноставно да бисте погледали колоне за преписку. Оно што је заиста запањујуће је интензивно интересовање са којим се прате најситнији детаљи живота у Грејфрајрсу и Сент Џиму. Ево, на пример, неколико питања која су послали читаоци:

Колико је стар Дик Ројланс? у Шелу и пристојни момци као што сте ви су само у Четвртој?“ „Које су три главне дужности капетана форме?“ (Од девојке) „Где се налази Сент Џим?“ Можете ли ми рећи како да стигнем тамо, пошто бих волела да видим зграду? Да ли сте ви момци само „лажни“, као што ја мислим да јесте?’

Јасно је да многи дечаци и девојчице који пишу ова писма живе потпуни живот фантазије. Понекад ће дечак писати, на пример, наводећи своје године, висину, тежину, мере грудног коша и бицепса и питајући на ком припаднику шкољке или четвртог облика највише личи. Захтјев за списком студија о пролазу Схелл, са тачним приказом ко живи у свакој, врло је чест. Уредници, наравно, чине све што је у њиховој моћи да одрже илузију. У Гему Џек Блејк треба да пише одговоре дописницима, а у Магнету се пар страница увек даје школском часопису (Греи фриарс Хералд, уредник Хари Вортон), а постоји још једна страница на којој један или други знак се уписује сваке недеље. Приче се одвијају у циклусима, два или три лика се држе у првом плану по неколико недеља. Прво ће бити серија узбудљивих авантуристичких прича, укључујући Фамоус Фиве и Биллија Бунтера; затим низ прича о погрешном идентитету, са Виблијем (чаробњаком за шминкање) у главном делу; затим низ озбиљнијих прича у којима Вернон-Смит дрхти на ивици избацивања. И ту се долази до праве тајне Драгуља и Магнета и вероватног разлога зашто се они и даље читају упркос њиховој очигледној застарелости.

Ради се о томе да су ликови тако пажљиво оцењени да скоро сваком типу читаоца дају лик са којим може да се идентификује. Већина радова за дечаке има за циљ да то уради, отуда и дечак-помоћник (Тинкер Секстона Блејка, Нипер Нелсона Лија, итд.) који обично прати истраживача, детектива или шта-не у његовим авантурама. Али у овим случајевима постоји само један дечак, и обично је то дечак истог типа. здраво драгуљ и магнет постоји модел за скоро све. Постоји нормалан атлетски, живахни дечак (Том Мери, Џек Блејк, Френк Нуџент), мало бучнија верзија овог типа (Боб Чери), аристократска верзија (Талбот, Манерс), тиша, озбиљнија верзија ( Харри Вхартон) и чврста, 'булдога' верзија (Јохнни Булл). Затим, ту је безобзиран, храбар тип дечака (Вернон-Смит), дефинитивно 'паметан', студиозан дечак (Марк Линли, Дик Пенфолд) и ексцентрични дечак који није добар у игрицама, али поседује неки посебан таленат ( Скинер Вибли). А ту је и стипендиста (Том Редвинг), важна фигура у овој класи приче јер омогућава дечацима из веома сиромашних домова да се пројектују у атмосферу јавне школе. Поред тога, ту су дечаци из Аустралије, Ираца, Велшана, Манкса, Јоркшира и Ланкашира који ће играти на локалном патриотизму. Али суптилност карактеризације иде дубље од овога. Ако проучимо колумне за преписку, види се да вероватно не постоји лик у Гему и Магнету са којим се неки читаоци не идентификују, изузев стрипова, Кокер, Били Бантер, Фишер Т. Фиш (новац -граббинг Америцан бои) и, наравно, мајстори. Бунтер, иако је по свом пореклу вероватно нешто дуговао дебелом дечаку у Пиквику, права је креација. Његове уске панталоне о којима непрестано лупају чизме и штапови, његова проницљивост у потрази за храном, његова поштанска упутница која се никада не појављује, учинили су га познатим где год да Јунион Џек маше. Али он није тема за дневне снове. С друге стране, још једна наизглед забавна фигура, Гаси (уважени Артур А. Д'Арси, „обуј Светог Џима“), очигледно је веома цењена. Као и све остало у Гему и Магнету, Гусси је најмање тридесет година застарео. Он је 'кнут' раног двадесетог века или чак 'масхер' деведесетих ('Баи Јове, деах бои!' и 'Вевелл, ја ћу бити обавезан да ти дам лудачки тхвасхин!'), монокл идиот. који је успео на пољима Монс и Ле Гатеау. А његова очигледна популарност показује колико је дубока снобовска привлачност овог типа. Енглези изузетно воле титулисаног магарца (уп. Лорд Петер Вимсци) који увек даје адуте у хитним случајевима. Ево писма једне од Гусијевих обожаватељица девојака;

Мислим да си превише строг према Гуссију. Питам се да он још увек постоји, како се понашаш према њему. Он је мој херој. Да ли сте знали да пишем текстове? Како је ово - на мелодију 'Гооди Гооди'?

Узећу гас-маску, придружити се А.Р.П. Јер сам мудар према свим оним бомбама које бациш на мене. Ископаћу себи ров Унутар баштенске ограде; Запечатићу своје прозоре лимом Дакле, сузавац не може да уђе; Паркираћу свој топ испред ивичњака Уз напомену Адолфу Хитлеру: „Не узнемиравај!“ И ако никада не паднем у руке нациста То ће ми ускоро бити Узећу гас-маску, придружити се А.Р.П.

ПС. — Да ли се добро слажете са девојкама?

Цитирам ово у целости јер је (датирано у априлу 1939.) занимљиво јер је вероватно најраније помињање Хитлера у Гему. У Гему се налази и херојски дебели дечак. Фатти Винн, као надокнада против Бунтера. Вернон-Смит, 'Граничар уклањања', бајроновски лик, увек на ивици отпуштања, је још један велики фаворит. Чак и неки од кадрова вероватно имају своје следбенике. Лодер, на пример, 'покварењак шестог', је шајкач, али је такође високообучен и склон да говори саркастичне ствари о фудбалу и тимском духу. Момци из Уклањања га само још више мисле да је мушки за ово, али одређени тип дечака би се вероватно поистоветио са њим. Чак се и Рацке, Грооке & Цо. вероватно диве мали дечаци који мисле да је ђаволски покварено пушити цигарете. (Често питање у колони за преписку; „Коју марку цигарета Рацке пуши?“)

Наравно, политика Гема и Магнета је конзервативна, али у потпуном стилу пре 1914. године, без фашистичких призвука. У стварности су њихове основне политичке претпоставке две: ништа се не мења, а странци су смешни. У драгуљу 1939. Французи су и даље Жабе, а Италијани су и даље Дагои. Моссоо, француски мајстор у Греифриарс-у, је уобичајена жаба од стрипа, са шиљатом брадом, панталонама на шиљцима, итд. Инки, индијски дечак, иако је раџа, и стога поседује снобовску привлачност, такође је комични бабу Пунча традиција. („Слушавост није прави капар, мој поштовани Бобе“, рекао је Инки. „Нека пси уживају у лајању и загризању, али мек одговор је напукли врч који најдуже иде до птице у жбуну, као што је енглеска пословица примедбе.”) Фисхер Т. Фисх је сценски јенки старог стила („Ваал, претпостављам” итд.) који датира из пероида англо-америчке љубоморе. Вун Лунг, кинески дечак (он је прилично избледео у последње време, без сумње зато што су неки од читалаца Магнета Кинези Страитса), је пантомимски Кинез из деветнаестог века, са шеширом у облику тањира, праменом и пиџин-енглезом. Претпоставка је све време не само да су странци стрипови који су ту стављени да се смејемо, већ да се могу сврстати на исти начин као инсекти. Зато се у свим дечачким листовима, не само у Гему и Магнету, Кинез увек приказује са прасицама. То је оно по чему га препознајете, као што је брада Француза или оргуље Италијана. У оваквим радовима повремено се дешава да се, када је радња радње у страној земљи, покуша да се староседеоци описују као појединачна људска бића, али се по правилу претпоставља да су странци било које расе сви исти и одговараће мање-више тачно следећим обрасцима:

Француз: Узбудљив. Носи браду, махнито гестикулира.

Шпанац, Мексиканац, итд.: Злокобан, подмукао.

Арап, Авганистанац, итд.: Злокобан, издајнички.

Кинези: злокобни, подмукли. Носи пигтаил.

Италијански: узбудљив. Меље оргуље или носи штикле.

Швеђанин, Данац, итд.: Добродушан, глуп.

Црнац: Комичан, веома веран.

Радничка класа улази у Гем и Магнет само као стрипови или полу-зликовци (навијање на тркачке стазе, итд.). Што се тиче класних трвења, синдикализма, штрајкова, падова, незапослености, фашизма и грађанског рата — не помињемо. Негде или тамо у тридесетогодишњем издању два листа можда ћете наћи реч „социјализам“, али бисте је морали дуго тражити. Ако се игде помиње руска револуција, то ће бити индиректно, у речи „Бољи“ (што значи особа насилних непријатних навика). Хитлер и нацисти тек почињу да се појављују, у врсти референце коју сам цитирао горе. Ратна криза из септембра 1938. оставила је довољно утисак да произведе причу у којој је господин Вернон-Смит, отац милионер Баундера, уновчио општу панику куповином сеоских кућа како би их продао „кризним лоповима“. Али то је вероватно толико близу да се примети европска ситуација као што ће доћи Гем и Магнет, све док рат заиста не почне.(3) То не значи да су ови листови непатриотски — напротив! Током Великог рата Гем анд Магнет су били можда најдоследнији и највеселији патриотски листови у Енглеској. Скоро сваке недеље дечаци су ухватили шпијуна или гурнули конхију у војску, а током периода рационирања 'ЈЕДИ МАЊЕ ХЛЕБА' било је штампано великим словима на свакој страници. Али њихов патриотизам нема никакве везе са политиком моћи или „идеолошким“ ратовањем. То је више слично породичној лојалности, и заправо даје драгоцени траг о ставу обичних људи, посебно огромног нетакнутог блока средње класе и боље стојеће радничке класе. Ови људи су до костију патриотски настројени, али не осећају да је то што се дешава у иностранству њихова ствар. Када је Енглеска у опасности, они се, наравно, окупљају у њену одбрану, али између времена нису заинтересовани. Уосталом, Енглеска је увек у праву и Енглеска увек побеђује, па зашто да бринете? То је став који је пољуљан у протеклих двадесет година, али не тако дубоко како се понекад претпоставља. Несхватање тога је један од разлога зашто политичке партије левице ретко могу да произведу прихватљиву спољну политику.

Ментални свет драгуља и магнета је, дакле, отприлике овако:

Година је 1910 — или 1940, али је свеједно. Ви сте у Грејфрајрсу, дечак ружичастих образа од четрнаест година у отменој одећи по мери, седи да пије чај у својој радној соби на пролазу Ремове после узбудљиве фудбалске утакмице која је добијена непарним голом у последњих пола минута. У радној соби гори пријатна ватра, а напољу звижди ветар. Гроздови бршљана густо окружују старо сиво камење. Краљ је на свом трону и фунта вреди фунту. У Европи комични странци брбљају и гестикулирају, али мрачни сиви бојни бродови Британске флоте плове Ламаншом, а на предстражама Империје Енглези са моноклима држе црнце на одстојању. Лорд Маулеверер је управо добио још једну петицу и сви се слажемо на огромном чају од кобасица, сардина, јуфки, лончаног меса, џема и крофни. После чаја ћемо сести око радне ватре, добро се смејати Билију Бунтеру и разговарати о тиму за меч следеће недеље против Роок-воода. Све је сигурно, чврсто и неупитно. Све ће бити исто заувек и заувек. То је отприлике атмосфера.

Али сада пређите са Драгуља и магнета на новије новине које су се појавиле од Великог рата. Заиста значајна ствар је да имају више тачака сличности са драгуљем и магнетом него тачака разлике. Али боље је прво размотрити разлике.

Постоји осам ових новијих листова, Модем Бои, Триумпх, Цхампион, Визард, Ровер, Скиппер, Хотспур и Адвентуре. Сви су се појавили још од Великог рата, али осим Модерног дечака ниједан није стар мање од пет година. Два рада која такође треба укратко поменути; иако нису стриктно у истој класи као остали, су Детецтиве Веекли и Тхриллер, оба у власништву Амалгаматед Пресс-а. Детектив Викли је преузео Сектон Блаке. Оба ова листа признају одређену количину сексуалних интереса у својим причама, иако их свакако читају дечаци; нису усмерени искључиво на њих. Сви остали су чисти и једноставни папири за дечаке, и довољно су слични да се могу разматрати заједно. Чини се да не постоји значајна разлика између Томсонових публикација и издања Амалгаматед Пресс-а.

Чим. док гледате ове папире, видећете њихову техничку супериорност у односу на драгуљ и магнет. За почетак, они имају велику предност што их не пише у потпуности једна особа. Уместо једне дуге комплетне приче, број Чаробњака или Хотспура састоји се од пола туцета

или више серијала, од којих ниједна не траје заувек. Сходно томе, постоји много више разноликости и много мање подстава, и нема досадне стилизације и шаљивог драгуља и магнета. Погледајте ова два извода, на пример:

Били Бунтер је застењао.

Прошло је четврт сата од два сата колико је Бунтер био резервисан за додатни француски.

За четврт сата било је само петнаест минута! Али сваки од тих минута се Бунтеру чинио неуобичајено дугим. Чинило се да промичу као уморни пужеви.

Гледајући на сат у учионици број 10, дебела Сова једва је могла да верује да је прошло само петнаест минута. Више је изгледало као петнаест сати, ако не и петнаест дана!

Остали момци су били на екстра француском, као и Бунтер. Они нису били битни. Бунтер јесте! (Магнет)

После ужасног успона, кидање рукохвата у глатком леду на сваком кораку. Наредник Лавље Срце Логан са планине сада се држао као људска мува за лице ледене литице, глатке и подмукле као џиновско стакло.

Арктичка мећава, у свој својој жестини, ударала је по његовом телу, забијајући заслепљујући снег у лице, тражећи да му отргне прсте из рукохвата и да га смрви на назубљеним стенама које су лежале у подножју литице стотину стопала испод.

Чучало је међу тим громадама једанаест зликовачких замки који су дали све од себе да оборе Лавље Срце и његовог пратиоца, полицајца Џима Роџерса - све док мећава није избрисала два Моунтија из видокруга одоздо. (Чаробњак)

Други одломак вас мало дистанцира са причом, а за први је потребно сто речи да вам каже да је Бунтер у разреду за притвор. Штавише, неконцентрисањем на школске приче (бројчано школска прича благо преовлађује у свим овим листовима, осим у Трилеру и Детективском недељнику), Визард, Хотспур итд. имају далеко веће могућности за сензационализам. Само гледајући насловне илустрације папира које имам на столу испред себе, ево неких ствари које видим. На једном се каубој прстима држи за крило авиона у ваздуху и обара други авион револвером. На другом Кинез плива за живот низ канализацију са ројем грабљивих пацова који пливају за њим. На другом, инжењер пали штап динамита док га челични робот пипа својим канџама. На другом се човек у ваздухопловном костиму бори голорук против пацова нешто већег од магарца. На другом је скоро голи човек сјајног мишића управо ухватио лава за реп и бацио га тридесетак јарди преко зида арене, уз речи: 'Вратите свог расцветалог лава, очигледно ниједна школска прича не може да се такмичи са овим!' Такве ствари. С времена на време школске зграде могу да се запале или да се француски мајстор може испоставити да је вођа међународне анархистичке банде, али генерално интересовање мора да буде усредсређено на крикет, школско ривалство, практичне шале, итд. много простора за бомбе, зраке смрти, митраљезе, авионе, мустанге, хоботнице, гризлије или гангстере.

Испитивање великог броја ових радова показује да су, остављајући по страни школске приче, омиљени предмети Дивљи запад, Залеђени север, Легија странаца, криминал (увек из угла детектива), Велики рат (ваздухопловство или тајна служба, а не пешадија), мотив Тарзана у различитим облицима, професионални фудбал, тропска истраживања, историјска романса (Робин Худ, Кавалири и округлоглави, итд.) и научни изум. Дивљи запад и даље води, у сваком случају као окружење, иако се чини да црвени Индијанци нестаје. Једина тема која је заиста нова је научна. Зраци смрти, Марсовци, невидљиви људи, роботи, хеликоптери и међупланетарне ракете углавном су присутни: ту и тамо постоје чак и далеке гласине о психотерапији и жлездама без канала. Док драгуљ и магнет потичу од Дикенса и Киплинга, Чаробњак, Шампион, Модем Дечак, итд., много дугују ХГ Велсу, који је, уместо Жила Верна, отац „науке“. Наравно, највише се експлоатише магични марсовски аспект науке, али један или два рада укључују озбиљне чланке о научним темама, поред количине информативних исечака. (Примери: 'Каури дрво у Квинсленду, Аустралија, старо је преко 12.000 година'; 'Скоро 50.000 грмљавина се дешава сваког дана'; 'Хелијум гас кошта 1 фунту за 1000 кубних стопа'; 'Постоји преко 500 врста великих паукова у Британија“ „Лондонски ватрогасци годишње користе 14.000.000 галона воде“, итд., итд.) Постоји значајан напредак у интелектуалној радозналости и, у целини, у потражњи за пажњом читаоца. У пракси, Гем анд Магнет и послератне новине чита иста јавност, али изгледа да је ментално доба које је требало да се повећа за годину или две године - побољшање које вероватно одговара побољшању у основном образовању од 1909.

Друга ствар која се појавила у новинама послератних дечака, иако не у мери у којој би се очекивало, јесте обожавање насилника и култ насиља.

Ако се упореди драгуљ и магнет са истински модерним папиром, оно што одмах пада у очи је одсуство принципа вође. Нема централног доминантног карактера; уместо тога постоји петнаест или двадесет карактера, сви мање-више на једнакости, са којима се читаоци различитих типова могу идентификовати. У модернијим листовима то обично није случај. Уместо да се идентификује са школарцем мање-више његовог узраста, читалац Скипера, Хотспура, итд., наводи се да се идентификује са Г-меном, са Легионаром страних земаља, са неком варијантом Тарзана, са ваздушним асом. , главни шпијун, истраживач, борац — у сваком случају са неким јединим свемоћним ликом који доминира свима око себе и чији је уобичајени метод решавања било ког проблема чарапа на вилицу. Овај лик је замишљен као супермен, а како је физичка снага облик моћи који дечаци најбоље разумеју, он је обично нека врста људске гориле; у причама типа Тарзан он је понекад заправо џин, висок осам или десет стопа. Истовремено, сцене насиља у скоро свим овим причама су изузетно безазлене и неуверљиве. Постоји велика разлика у тону чак и између најкрволочнијих енглеских новина и Ианк Магс-а од три пенија, Фигхт Сториес, Ацтион Сториес, итд. (не искључиво папира за дечаке, али углавном читају дечаци). У Ианк Магс-у добијате праве крвожедне, заиста крваве описе борбе у стилу алл-ин, скок на тестисе, написане жаргоном који су усавршили људи који бескрајно размишљају о насиљу. Лист као што је Фигхт Сториес, на пример, не би имао много привлачности осим садистима и мазохистима. Компаративну нежност енглеске цивилизације можете видети по аматерском начину на који се борба за награде увек описује у дечачким недељницима. Не постоји специјализовани речник. Погледајте ова четири извода, два енглеска, два америчка;

Када се зачуо гонг, обојица су тешко дисала и сваки је имао велике црвене трагове на грудима. Биллова брада је крварила, а Бен је имао посекотину преко десног ока.

Потонули су у своје углове, али када је гонг поново зазвекнуо, брзо су се подигли и кренули као тигрови један на другог. (ровер)

Ушао је безбрижно и разбио ми тољагу право у лице. Крв је прскала и ја сам се вратио на петама, али сам навалио унутра и поцепао ми десну страну испод срца. Још један десни ударио је у Бенова већ излупана уста, и, испљунувши комадиће зуба, ударио је левицом у моје тело. (Приче о борби)

Било је невероватно гледати Црног Пантера како ради. Мишићи су му се мрешкали и клизили под тамном кожом. Била је сва моћ и грациозност џиновске мачке у његовом брзом и страшном нападу.

Ударао је збуњујућом брзином за тако огромног човека. За тренутак је Бен једноставно блокирао својим рукавицама колико је могао. Бен је заиста био мајстор одбране у прошлости. Иза себе је имао много лепих победа. Али црначка права и левица пробијала су се кроз отворе које једва да би било који други борац могао пронаћи. (Чаробњак)

Косачи сена који су носили ударну тежину шумских монарха који су се рушили под секиром бацили су се у тела двојице тешких док су смењивали ударце. (Приче о борби)

Обратите пажњу на то колико упућеније звуче амерички екстракти. Написане су за поклонике наградног прстена, остале нису. Такође, треба нагласити да је морални кодекс енглеских дечачких листова на свом нивоу пристојан. Злочин и непоштење се никада не сматрају дивљењем, нема цинизма и корумпираности америчке гангстерске приче. Огромна продаја Ианк Магса у Енглеској показује да постоји потражња за таквом врстом ствари, али изгледа да је врло мало енглеских писаца у стању да то произведе. Када је мржња према Хитлеру постала главна емоција у Америци, било је занимљиво видети како су уредници Ианк Магса брзо прилагодили „антифашизам“ порнографским сврхама. Један часопис који имам испред себе препуштен је дугачкој, комплетној причи, 'Кад пакла игра у Америку', у којој агенти 'крваво излуђеног европског диктатора' покушавају да освоје САД зрацима смрти и невидљиви авиони. Ту је најискренији позив на садизам, сцене у којима нацисти везују бомбе за леђа жена и бацају их са висине да би гледали како их разносе у ваздуху, друге у којима везују голе девојке за косу и боду их ножевима. натерати их да плешу, итд итд. Уредник све ово свечано коментарише и користи као молбу за пооштравање ограничења према имигрантима.

На другој страници истог листа: „ЖИВОТИ ХОТЦХА ЦХОРУС ДЕВОЈКА. Открива све интимне тајне и фасцинантне забаве познатих Броадваи Хотцха девојака. НИШТА НИЈЕ ИЗПУШТЕНО. Цена 10 ц.’ ‘КАКО ВОЛЕТИ. 10 в.’ „ФРАНЦУСКИ ФОТО ПРСТЕН. 25в.’ ‘НЕСТАЛЕ НУДИЕС ТРАНСФЕРИ. Са спољашње стране стакла видите прелепу девојку, невино одевену. Окрените га и погледајте кроз стакло и ох! каква разлика! Сет од 3 трансфера 25ц.,’ итд., итд., итд. Уопште нема ничег сличног овоме у било којој енглеској новини коју би вероватно читали дечаци. Али процес американизације се свеједно одвија. Амерички идеал, 'хе-ман', 'чврсти момак', горила која све исправља тако што се свима ставља на чељуст, сада се појављује у већини дечачких новина. У једној серији која сада ради у Скиперу увек је приказан довољно злокобно, како замахује гуменом палицом.

Развој Чаробњака, Хотспура, итд., за разлику од ранијих дечачких радова, своди се на ово: боља техника, више научног интересовања, више крвопролића, више обожавања вођа. Али, на крају крајева, недостатак развоја је оно што заиста упада у очи.

За почетак, нема никаквог политичког развоја. Свет скипера и шампиона је још увек свет Магнета и Драгуља пре 1914. године. Прича о Дивљем западу, на пример, са својим сточарима, линч-законом и осталим параферналијама из осамдесетих је необично архаична ствар. Вреди приметити да се у радовима овог типа увек подразумева да се авантуре дешавају само на крају света, у тропским шумама, у арктичким пустошима, у афричким пустињама, у западним преријама, у кинеским јазбинама опијума — свуда у заправо, осим места где се ствари заиста дешавају. То је веровање од пре тридесет или четрдесет година, када су нови континенти били у процесу отварања. У данашње време, наравно, ако заиста желите авантуру, место да је тражите је у Европи. Али осим сликовите стране Великог рата, савремена историја је пажљиво искључена. И осим што се Американцима сада диве уместо да им се смеју, странци су потпуно исте забавне фигуре које су одувек биле. Ако се појави кинески карактер, он је и даље злокобни шверцер опијума Сакса Ромера; нема назнака да се ствари дешавају у Кини од 1912 — нема назнака да се тамо води рат, на пример. Ако се појави Шпанац, он је и даље „даго“ или „подмазивач“ који мота цигарете и забија људе у леђа; нема назнака да се ствари дешавају у Шпанији. Хитлер и нацисти се још нису појавили, или се тек појављују. Ускоро ће бити доста о њима, али из строго патриотског угла (Британија против Немачке), са правим значењем борбе колико год је то могуће. Што се тиче Руске револуције, изузетно је тешко наћи било какву референцу на њу у било ком од ових листова. Када се уопште помиње Русија, то је обично у информативном исечку (пример: „У СССР-у има 29.000 стогодишњака“), а свако помињање Револуције је индиректно и двадесет година застарело. У једној причи у Роверу, на пример, неко има питомог медведа, а пошто је то руски медвед, он има надимак Троцки — очигледно ехо периода 1917-23, а не недавних контроверзи. Сат је стао на 1910. Британија влада таласима, а нико није чуо за падове, процват, незапосленост, диктатуре, чистке или концентрационе логоре.

А у друштвеном погледу једва да постоји напредак. Снобизам је нешто мање отворен него у Гему и Магнету — то је највише што се може рећи. За почетак, школска прича, увек делимично зависна од снобовске привлачности, никако није елиминисана. Сваки број папира за дечаке укључује најмање једну школску причу, ове приче мало надмашују Дивље вестерне. Веома разрађен фантазијски живот Драгуља и Магнета није имитиран и више је нагласка на необичним авантурама, али друштвена атмосфера (старо сиво камење) је углавном иста. Када се на почетку приче уведе нова школа, често нам се само тим речима каже да је „то била веома отмена школа“. С времена на време се појави прича која је тобоже усмерена против снобизма. Стипендиста (уп. Том Редвинг у Магнету) се појављује прилично често, а оно што је у суштини иста тема понекад се представља у овом облику: постоји велико ривалство између две школе, од којих једна себе сматра „отменијом“ од други, а ту су туче, практичне шале, фудбалске утакмице итд., које се увек завршавају нелагодом снобова. Ако се неке од ових прича врло површно погледају, могуће је замислити да се демократски дух увукао у дечачке недељнике, али када се боље погледа види се да оне само одражавају горку љубомору која постоји у класи белих оковратника. . Њихова права функција је да омогуће дечаку који иде у јефтину приватну школу (а не у саветодавну школу) да осети да је његова школа једнако „отмена“ у очима Бога као Винчестер или Итон. Осећај лојалности школи („Бољи смо од другара на путу“), ствар готово непозната правој радничкој класи, и даље се одржава. Пошто ове приче пишу многе различите руке, оне се, наравно, доста разликују по тону. Неки су прилично слободни од снобизма, у другима се новац и педигре експлоатишу још бесрамније него у Гему и Магнету. У једном на који сам наишао, већина поменутих дечака је била насловљена.

Тамо где се појављују ликови радничке класе, то су обично или као стрипови (вицеви о скитницама, осуђеницима, итд.), или као борци за награде, акробате, каубоји, професионални фудбалери и Легионари страних земаља — другим речима, као авантуристи. Нема суочавања са чињеницама о животу радничке класе, или, заиста, о радном животу било каквог описа. Врло повремено се може наићи на реалистичан опис, рецимо, рада у руднику угља, али ће по свој прилици он бити ту само као позадина неке језиве авантуре. У сваком случају, централни лик вероватно неће бити рудар. Скоро све време дечак који чита ове папире - у девет случајева често дечак који ће свој живот провести радећи у продавници, фабрици или на неком подређеном послу у канцеларији - наводи се да се идентификује са људима на позицијама командовања, пре свега са људима које никада не мучи недостатак новца. Фигура лорда Питера Вимзија, наизглед идиота који вуче и носи монокл, али је увек у првом плану у тренуцима опасности, појављује се изнова и изнова. (Овај лик је велики фаворит у причама Тајне службе.) И, као и обично, сви херојски ликови морају да причају Б.Б.Ц.; они могу да причају шкотски, ирски или амерички, али никоме у звезданом делу никада није дозвољено да баци бол. Овде је вредно упоредити друштвену атмосферу дечачких недељника са оном у женским недељницима, Орацле, Фамили Стар, Пег'с Папер, итд.

Женски листови су намењени старијој публици и читају их углавном девојке које раде за живот. Самим тим, они су на површини много реалнији. Подразумева се, на пример, да скоро свако мора да живи у великом граду и да ради на мање-више досадном послу. Секс, који је далеко од табуа, је тема. Кратке, потпуне приче, посебност ових листова, углавном су типа „дошла је зора“: јунакиња за длаку избегне губитак свог „дечака“ од ривала у дизајну, или „дечак“ изгуби посао и мора да одложи брак, али тренутно добија бољи посао. Фантазија о промени (девојка одгајана у сиромашном дому је „заиста“ дете богатих родитеља) је још једна омиљена. Тамо где долази до сензационализма, обично у серијама, он произилази из више домаћег типа злочина, као што су бигамија, фалсификовање или понекад убиство; нема Марсоваца, зрака смрти или међународних анархистичких банди. Ови листови у сваком случају имају за циљ кредибилитет и имају везу са стварним животом у својим дописним рубрикама, где се расправља о стварним проблемима. Колумна савета Руби М. Аирес у Орацлеу, на пример, изузетно је разумна и добро написана. Па ипак, свет Орацле и Пег'с Папер је чиста фантазија. Све време је иста фантазија; претварајући се да си богатији од тебе. Главни утисак који се носи из скоро сваке приче у овим новинама је страшне, неодољиве „префињености“. Наводно су ликови људи из радничке класе, али њихове навике, ентеријер њихових кућа, њихова одећа, њихов изглед и, изнад свега, њихов говор су у потпуности из средње класе. Сви они живе са неколико фунти недељно изнад својих прихода. И сувишно је рећи да је то само утисак који је замишљен. Идеја је да се девојци из фабрике која је досадила или истрошеној мајци петоро деце пружи живот из снова у коме она себе замишља — не као војвоткињу (та конвенција је изашла), већ као, рецимо, супругу банке- менаџер. Не само да је животни стандард од пет до шест фунти недељно постављен као идеалан, већ се прећутно претпоставља да људи из радничке класе заиста живе тако. Главне чињенице се једноставно не суочавају. Признаје се, на пример, да људи понекад губе посао; али онда се тамни облаци откотрљају и уместо њих добијају боље послове. Нема помена незапослености као нечег трајног и неизбежног, нема помена о помоћи, нема помена о синдикализму. Нигде нема сугестије да са системом као системом може бити било шта лоше; постоје само појединачне несреће, које су углавном последица нечије злоће и које се у сваком случају могу исправити у последњем поглављу. Увек се тамни облаци спуштају, љубазни послодавац подиже Алфреду плате, а посла има за све осим за пијанце. То је и даље свет чаробњака и драгуља, осим што су уместо митраљеза цветови наранџе.

Изглед свих ових листова је став једног прилично глупог члана Морнаричке лиге из 1910. Да, може се рећи, али какве то везе има? И у сваком случају, шта друго очекујете?

Наравно, нико у његовом разуму не би желео да такозвани пени страшни претвори у реалистички роман или социјалистички трактат. Авантуристичка прича мора по својој природи бити мање-више удаљена од стварног живота. Али, као што сам покушао да разјасним, нестварност Чаробњака и Драгуља није тако безумна као што изгледа. Ови листови постоје због специјализоване потражње, јер дечаци у одређеним годинама сматрају потребним да читају о Марсовцима, зрацима смрти, гризлијима и гангстерима. Они добијају оно што траже, али то добијају умотани у илузије које њихови будући послодавци сматрају прикладним за њих. У којој мери људи своје идеје црпе из фикције је спорно. Лично верујем да на већину људи утичу много више него што би то желели да признају романи, серијске приче, филмови и тако даље, и да су са ове тачке гледишта најгоре књиге често најважније, јер су оне обично оне које читају се најраније у животу. Вероватно је да многи људи који би себе сматрали изузетно софистицираним и „напредним“ заправо носе кроз живот маштовиту позадину коју су стекли у детињству од (на пример) Сапера и Лан Хеј. Ако је то тако, дечачки недељници од два пенија су од највеће важности. Ево ствари које читају негде између дванаесте и осамнаесте године веома велики део, можда стварна већина, енглеских дечака, укључујући многе који никада неће читати ништа друго осим новина; а уз то упијају и низ веровања која би се у Централној канцеларији Конзервативне партије сматрала безнадежно застарелим.

Тим боље што се то ради посредно, у њих се убацује уверење да главни проблеми нашег времена не постоје, да нема ништа лоше у лаиссез-фаире капитализму, да су странци небитни стрипови и да Британци Империја је нека врста добротворне бриге која ће трајати заувек. С обзиром на то ко је власник ових папира, тешко је поверовати да је то ненамерно. Од дванаест листова о којима сам расправљао (тј. дванаест укључујући Тхриллер анд Детецтиве Веекли) седам је власништво Амалгаматед Пресс, који је један од највећих штампарских комбината на свету и контролише више од стотину различитих листова. Гем и Магнет су, дакле, блиско повезани са Дејли телеграфом и Фајненшел тајмсом. То би само по себи било довољно да изазове одређене сумње, чак и да није очигледно да су приче у дечачким недељницима политички проверене. Дакле, изгледа да ако осећате потребу за животом из фантазије у којем путујете на Марс и борите се са лавовима голоруки (а који дечак не осећа?), можете га имати само тако што ћете се, ментално, предати људима попут лорда Камроуза. Јер конкуренције нема. У читавом овом низу радова разлике су занемарљиве, а на овом нивоу не постоје друге. Ово поставља питање, зашто не постоји нешто као левичарски дечачки лист?

На први поглед таква идеја само мало разболи. Тако је ужасно лако замислити како би изгледао левичарски дечачки лист да постоји. Сећам се 1920. или 1921. неке оптимистичне особе која је међу гомилом дечака из јавних школа делила комунистичке трактате. Трактат који сам добио био је типа питања и одговора:

К,. „Може ли дечак комуниста бити извиђач, друже?“

А. „Не, друже.“

К,. „Зашто, друже?“

А. „Зато што, друже, извиђач мора да поздрави Унион Јацка, који је симбол тираније и угњетавања.“ Итд, итд.

Сада претпоставимо да је у овом тренутку неко покренуо левичарски лист намерно усмерен на дечаке од дванаест или четрнаест година. Не сугеришем да би цео његов садржај био баш као трактат који сам горе цитирао, али да ли неко сумња да би био тако нешто? Неизбежно би се такав папир састојао или од суморног подизања или би био под комунистичким утицајем и препуштен додворавању Совјетској Русији; у оба случаја ниједан нормалан дечак то никада не би погледао. Осим високе литературе, цела постојећа левичарска штампа, у мери у којој је уопште енергично „лева“, један је дугачак тракт. Једини социјалистички лист у Енглеској који би могао да живи недељу дана на основу својих заслуга као новине је Даили Хералд: а колико социјализма има у Даили Хералду? У овом тренутку, дакле, папир са „левим” нагибом и у исто време вероватно привлачнији обичним дечацима у тинејџерским годинама је нешто чему се готово не може надати.

Али из тога не следи да је то немогуће. Не постоји јасан разлог зашто би сваку авантуристичку причу нужно мешали са снобизмом и олупиним патриотизмом. Јер, на крају крајева, приче у Хотспуру и Модерном дечаку нису конзервативни трактати; то су само авантуристичке приче са конзервативном пристрасношћу. Прилично је лако замислити да је процес обрнут. Могуће је, на пример, замислити рад који је узбудљив и жив као Хотспур, али са темом и „идеологијом“ мало ажурнијим. Могуће је чак (иако то изазива друге потешкоће) замислити женски лист на истом књижевном нивоу као Пророчиште, који се бави приближно истом врстом приче, али узимајући више у обзир реалност живота радничке класе. Такве ствари су се радиле и раније, али не у Енглеској. Последњих година шпанске монархије у Шпанији се појавио велики број левичарских романа, од којих су неке очигледно анархистичког порекла. Нажалост, у време када су се појављивали нисам видео њихов друштвени значај и изгубио сам збирку коју сам имао, али би се копије и даље могле набавити. По изгледу и стилу приче били су веома слични енглеској фоурпцнни новели, само што им је инспирација била „лева“. Ако би, на пример, прича описала полицију која прогања анархисте кроз планине, то би било са становишта анархисте, а не из угла полиције. Ближи пример је совјетски филм Чапајев, који је више пута приказан у Лондону. Технички, по стандардима времена када је сниман, Чапајев је прворазредни филм, али ментално, упркос непознатој руској позадини, није толико удаљен од Холивуда. Једина ствар која га издиже из уобичајеног је изванредна изведба глумца који преузима улогу Белог официра (дебелог) — перформанс који веома личи на надахнуто зачепљење. Иначе је атмосфера позната. Сви уобичајени реквизити су ту — херојска борба против шанси, бекство у последњем тренутку, снимци коња у галопу, љубавна интересовања, комично олакшање. Филм је у ствари прилично обичан, само што је његова тенденција 'лево'. У холивудском филму о руском грађанском рату, белци би вероватно били анђели, а црвени демони. У руској верзији Црвени су анђели, а бели демони. То је такође лаж, али, гледајући далеко, то је мање погубна лаж од друге.

Овде се појављује неколико тешких проблема. Њихова општа природа је довољно очигледна и не желим да о њима расправљам. Ја само указујем на чињеницу да је у Енглеској популарна имагинативна књижевност поље у које левичарска мисао никада није почела да улази. Сва фикција од романа у библиотекама печурака наниже је цензурисана у интересу владајуће класе. А дечачка белетристика изнад свега, ствари о крви и грмљавини које скоро сваки дечак понекад прождире, натопљене су најгорим илузијама из 1910. Чињеница је само неважна ако се верује да оно што се чита у детињству не оставља ништа. утисак иза. Лорд Камроуз и његове колеге очигледно не верују у ништа слично, а на крају крајева, Лорд Камроуз би требало да зна.

1940. године

_____

1) Ово је прилично нетачно. Ове приче су током читавог периода писали 'Френк Ричардс' и 'Мартин Клифорд', који су једна те иста особа! Погледајте чланке у Хоризонту, мај 1940. и Летњој пити, лето 1944.

2) Постоји неколико одговарајућих девојачких радова. Сцхослгирл је пратилац Магнета и има приче 'Хилде Ричардс'. Ликови су у извесној мери заменљиви. Беси Бунтер, сестра Билија Бунтера, фигурира у Ученици.

3) Ово је написано неколико месеци пре избијања рата. До краја септембра 1939. године ни у једном листу није било помена о рату.

КРАЈ

George Orwell: ‘Boys' weeklies’ Прво издање: Horizon, No. 3. — GB, London. — March 1940.

Каснија издања: — ‘Inside the Whale and Other Essays’. — 1940. — ‘Critical Essays’. — 1946. — ‘Shooting an Elephant and Other Essays’. — 1950. — ‘A Collection of Essays’. — 1954. — ‘Collected Essays’. — 1961.