Дванаести час/4

Четврта појава

Четврта појава

МАРКО, ЈЕЛЕНА, ЈЕЛАЧА

МАРКО
(који се осмехну на Јеленин узвик, званично Јелачи)
Госпођа Мара писмо вам шаље.
ЈЕЛЕНА
Шта? Мара? Да ли весник још чека?
МАРКО
То мора да је будала нека:
Даде ми писмо и оде даље.
ЈЕЛЕНА
Куд оде?
МАРКО
Не знам.
ЈЕЛЕНА
Па шта значи то?
То је увреда; нисам ја ма ко.
ЈЕЛАЧА
Дај писмо.
МАРКО
(Полази к њој.)
ЈЕЛЕНА
Мени, старија сам ја.
(Узима му писмо нагло из руке.)
ЈЕЛАЧА
(устаје)
Мајко?
(Хоће да јој одузме писмо.)
ЈЕЛЕНА
(с пуно ауторитета)
Реч моју слуша и стар и млад!
(Отвара писмо.)
ЈЕЛАЧА
Али ја боље њен разумем рад.
ЈЕЛЕНА
(погледа је званично)
Кћи мајку нечим поучити зна?
Њен рад! Заслепљен народ да лаже
Благотворне му иконе даје
— Дрво по коме наказе маже,
Голубе, мазге и папагаје —
А народ плаћа.
(Смеје се.)
ЈЕЛАЧА
Мајко?
ЈЕЛЕНА
Не знам ја?
Ти тек у живот сад ступаш, кћери,
Где злато златом и блато прави,
Где се поштење са златом мери,
Па што претегне. — Човеку само
Природа даде страсти и вољу.
Људи људима све друго дају,
Да око тога после се кољу.
(Чита писмо, нагло прелеће редове. Бесна цепа га на парампарчад.)
ЈЕЛАЧА
(зачуђено)
Шта беше?
ЈЕЛЕНА
Доста! Војводо, иди.
(Марко шлази.)