Даша

Даша Писац: Светозар Ћоровић

1901.

Даша

     Не знам по којој крви, мушкој или женској, али смо били као неки род. Она је мене звала рођаком, ја њу родицом. И било ми драго, поносио сам се што сам био некако зближенији с њом него други... Било то чудно дјевојче!... Није какве особите љепоте: нити бијела као снијег, ни румена попут руже. Напротив, била је сличнија Циганчету: црномањаста, са трњинастим очима, дугом, бујном косом и коврџавим чупима око очију. Око усана јој је увијек треперио ђаволаст осмијех, дајући јој необичну драж, а и говор јој некако сладак, па ти пријатно кад га слушаш, као да слушаш жуберкање поточића ...
     Свакога свеца ишао сам јој на врата. Ишао сам са другом Пером, нешто млађим, много љепшим и наочитијим момком од мене, који ме редовно пратио, никада се не приближујући ни вратима ни њој. Он је волио стајати у страни, наслоњен на чист, обијељен зид и, звиждучући, бленути унаоколо, правећи се да не прислушкује нашега разговора.
     А она је, баш ради тога, говорила гласније. Смијала се, шалила, стријељајући га иза сваке шале погледима и тресући чупавом главом према њему.
     — Стијена божија!... Нијемац!... Ледењак!... шаптала је полугласно, мргодећи се помало и, намигнувши, указујући како је крут и неотесан. — Рђа ... Не зна ни живити!...
     Љутња би је за час прошла. Након неколико ријечи лице би јој се и опет разведрило, онај ђаволасти осмијех затреперио би опет око усана, а шале се сипале прегрштима.
     — Никад никакве девојке предобити нећеш — говорио сам Пери послије растанка с њоме. — Види како те назива ледењаком и нијемцем! Ти си сметењак један!... Ништа, него да ти је стати и бленути некуда ... А мени те жао, жао да те мрзи...
     — Ја не могу бити друкчији — одговори он, мирно отпухујући пепео са цигаре. — Ја кад сам близу женска, не могу ријечи проговорит'.. . Сплете ми се, брате, језик ...
    — Мрзиш женскадију? — запитам.
    — Не мрзим, ама баш и не волим!... Ја не би' ни жене мог'о волити... Само сам волио матер између женскадије и то ти је све.
     Наравно да сам тај разговор испричао Даши и тако је засмијао да задуго није могла ријечи проговорити. Прислоњена уз дирек, тресла се и превијала, те јој плетенице преко рамена падале низ прса, а испод бисерлидизе под грлом пуца кошуљина се откопчала и лијепо открила мали црнкаст младеж, готово изнад самих дојка.
     — Рђа! — рече, брже закопчавајући пуцу. — Неће таки остат'... Промијениће се он!...
     И доцније, кад смо долазили, поче га редовно и као из шале запрткивати о дјевојкарма и пецкати, необично уживајући у томе што се он црвенио и муцао нешто што ни сам није разумијевао.


     Једнога дана отпутова Перо некуда и ја се самац упутим Даши.
     — А де ти је ледењак? — запита она, направивши лице озбиљно, готово мргодно, као кад се љути.
     — Отпутовао — одговорим.
     Она узви главом и забаци чупе унатраг; прсте десне руке помијеша са прстима лијеве и поче их ломити.
     — А што ће! — запитам је. — Он и тако ништа не говори...
     Она ме погледа некако оштро, као хотећи ми забранити да даље говорира. Затим обори главу и, гледајући у праг од врата, смишљаше нешто.
     — Хоћеш ли ми обећат' да ником нећеш казат' што ћу ти сађд рећи? — запита након краће почивке.
     — Хоћу — одговорим.
     — Закуни се!
     — Среће ми!
     Она застаде мало. Погледа ми у очи, као да би да се увјери хоћу ли одржати заклетву? ... Кад јој издржах поглед, окрену се на све стране да види гледа ли нас ко и примаче ми се ближе, лице у лице.
     — Он ми је драг — изговори тихо, шапатом, да сам једва чуо.
     Ја стукнем натраг, као да ми је пљунула у лице, и забленуто је погледам, чекајући да понови те ријечи.
     — Салиш ли се? — запитам, примакнувши јој се толико да сам осјећао како ме њезини чупи шкакље по челу.
     — Не шалим се — одговори, па се уозбиљи и погледа ми право у лице да то и докаже.
     — И он ти драг?
     — Драг.
     — Рашта?
     Она слегну раменима, не одговоривши ништа. Куцну два-три пута папучом о праг и опет слегну раменима.
     — А не смијем му то казати? — запитам, стојећи укочен као кип, не могавши се њикако прибраити.
     — Јок!... Заклео си се! — хитно упаде она и стиште ме за руку. — Ја ово теби кажем, а нећу да и он зна. То би било к'о да се ја њему 'намећем, а ја то нећу ... Хоћу да ми он сам дође ...
     Ја прснух у смијех.
     — Никад ти неће доћи!
. Чекаћу! — одговори, сијевнувши очима и поносито уздиже главу, пркосно ме гледајући.
     Ја се постидих. Оставих је.


     Нијесам могао, а да чешће не размишљам о своме разговору с њоме. Зашто јој се допао Перо? Чиме је могао задобити? Зар само љепотом? ... Или ...
Почнем сумњати да се није иза мојих леђа састајао с њоме и тако је освојио ...
     Наумим да га кушам.
     — Збиља, како ти се свиђа Даша? — запитам га при првоме сусрету.
     — Тхе — одговори он и развуче лице на смијех. — Добра је девојка.
     — Ама свиђа ли ти се више, онако, мимо друге?...
     Он поче звиждукати, као да ме није чуо.
     — Свиђа ли? — запитам опет, гледајући му право у очи.
     Он настави звиждање, нити ријечи одговори.
     Уловљен је! — помислих у себи.


     Било је мирисно, прољетно вече. Стојећи крај отворенога прозора, гледао сам преко читава реда комшијских, помрчином засутих башта, окићених раецвјетаним, високим воћкама, што се црне као пожаром опаљене и пружају се право до Неретве, чије потмуло хучање наличаше хучању удаљенога вихора. Слушао сам треперави, звонки глас младога мујезина са оближње мунаре, пјевање сакривенога бумбула и куцање ситне тамбурице, праћено пјесмом некаква севдалије:
               Моја драга, не срди се на ме ...
     Док на авлијским вратима зазвеча алка, лагано, тихо, као бојећи се да их не повриједи.
     Пренем се.
     — Отвори! — рекох момчету, које је куњало управо пред собом.
     Момче, као поплашено, скочи, удари се главом о зид и потрча према вратима.
     Затим одјекнуше кораци уза степенице и у собу ми уљезе Даша. Обучена је била у свечано рухо: у финој кошуљи, кроз чије танке рукаве провидиле се младе мишице, у свиленој јечерми и димијама, са фесом, бисером окићеним, на глави, а заогрнута овећам бошчом.
     — Ста је по богу? — запитам изненађен, приступивши јој ближе.
     Она не одговори. Збуњено се осврћући затвори врата сједе на столицу и баци бошчу поред себе.
     — Ста је?
     — Дошла сам теби — рече, гледајући ме са страхом, као бојећи се да ћу је изгрдити или отјерати.
     — Ста ћу ти ја?
     Она набра обрве и напући усне.
     — Данас ме испросио Јово газде Милинка — избаци.
     — Кршан момак!...
     Она затресе главом и сви јој чупи падоше по очима.
     — А ја га нећу! — осијече оштро.
     — Рашта?
    — Није ми драг. Лијеп је, богат је, ама ми не може у срце!... Отац ме дао, ама ја нећу.
     И подиже главу и сијевну очима, као да би хтјела рећи како је вољна пркосити читаву свијету.
     — Па шта ћеш сад? — запитам збуњен, не знајући шта да радим.
     — Дошла сам теби — рече, опет понизивши глас и оборивши главу.
     — Мени? ...
     — Дошла сам да ми помогнеш — настави. — Хајде ономе ледењаику и кажи му да нећу никога осим њега ... И ако хоће. одма' ћу бјежат' с њиме .. .
     Био сам ван себе од чуда.
     — С Пером? ...
     — Ја ... Ево сам готова за бијега ...
     — А како ћеш? — запитам. — Јеси ли ти њему икада рекла да га волиш?
     Она ме зачуђено погледа.
     — Нијесам — прошапта готово кроз плач.
     — А он теби?
     — Није.
     Ја подигох глас, покушавши да будем строг, жесток.
     — Па како ћеш сада? ... Јеси ли при себи? ... Нудити се момку за кога не знаш ни воли ли те.
     — Сведно — одговори она и опет ме пркосно погледа. — Ти отиђи и кажи му... Или стој!... Зовни га овде, па да му ја кажем.
Ја је ухватим за руку која је дрхтала и загледам јој добро у очи. Мислио сам е је збиља шенула.
     — Дашо, окани се махнитлука — прошаптах меко.
     — Немој да се о теби прича свашта ... Немој бити мимо друге.
     — Ја сам у свему мимо друге — упаде она.
     — И ако ћеш ми учинити љубав, посљи по њега...
     Шта сам могао чинити? ... Слегнем раменима и заповијед'им момчету да зовне Перу ... Даша се наслони лактом на сто и замисли се. Дисање јој је било нешто правилније, али је ђечерма на лијевој страни прсију и сад одскакала... Коса јој се замрсила и чупи јој се спустили не само по очима, него и по мрким образима, који су се пламили и горили као жеравица.
     По сата провели смо ћутећи, док је и Перо дошао. Ознојио се, поцрвенио и направио зачуђено лице прије него је и ступио у собу. Кад опази Дашу, скамени се. Забезекнуто погледа у ме, као питајући: »шта је ово«?
     — Уљези, уљези, Перо! — рекнем ја мирно, а дошло ми да прснем у смијех гледајући га.
     Он уљезе. Прекорачи праг и стаде код врата, некако бојажљиво, као очекујући да ће га неко иза леђа ударити.
     — Сједи! — понудим га.
     Он сједе. Погледа по соби, нехотице погледа на Дашу, збуни се и обори очи. Обоје су били у незгоди. Он не зна шта да ради, а она не зна како да почне.
     — Говори Дашо! — почех је ја соколити. — Зашто си звала Перу?
     Она ме погледа испод ока.
     — Ти знаш — одговори.
     — Знам — рекох, окренувши се Пери. — Даша је данас испрошена, а она не воли никог него тебе и хоће само за те ... Ако хоћеш бјежаће с тобом...
     Перо скочи са столице и прихвати се за зид.
     Шта? ... Ја? И поцрвени опет.
     Скочи и Даша. Дрхћући цијелим тијелом од узбуђења, стаде пред њега.
     — Истина је — рече, забацивши и опет косу унатраг. Само си ми ти драг и, ако хоћеш, с тобом ћу преко бијела свијета!...
     Перо се измаче на леђа и поплашено гледаше и њу и мене.
     — Немојте се тако шалити — рече некако меким, молећим гласом.
     — Не шалим се — дочека Даша, приближивши му се опет. — Ово је озбиљно!... Сад ти ако хоћеш, па да одма' бјежимо ...
     Перо се као замисли.
     — Ја ... не знам — замуца и слегну раменима.
     Мене наљути толико отезање.
     — Немој се измотавати, него реци: хоћес или нећеш? — осијекох.
     — Теби фала која ти тако хоћеш — поче Перо и не осврћући се на ме — ама ја... нећу жене... Није то још за ме...
     Даша задрхта још јаче него прије и угризе се за доњу усницу. Ноздрве јој се раширише, очи ужагрише, брада заигра.
     — Добро ... Онда ми и не требаш!


     До годину дана родила је Јови сина. Ја је затекох једанпут како га држи на рукама и игра се с њиме, сва срећна.
     — Како му је име? — запитам.
     — Перо — одговори.
     И, осмјехнувши се, пољуби дијете у оба образа.

Извори

• Светозар Ћоровић: Сабрана дјела, књига 1, страна 21-27 , "Свјетлост", издавачко предузеће Сарајево, 1967.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 105 година.