Daša

Daša Pisac: Svetozar Ćorović

1901.

Daša

     Ne znam po kojoj krvi, muškoj ili ženskoj, ali smo bili kao neki rod. Ona je mene zvala rođakom, ja nju rodicom. I bilo mi drago, ponosio sam se što sam bio nekako zbliženiji s njom nego drugi... Bilo to čudno djevojče!... Nije kakve osobite ljepote: niti bijela kao snijeg, ni rumena poput ruže. Naprotiv, bila je sličnija Cigančetu: crnomanjasta, sa trnjinastim očima, dugom, bujnom kosom i kovrdžavim čupima oko očiju. Oko usana joj je uvijek treperio đavolast osmijeh, dajući joj neobičnu draž, a i govor joj nekako sladak, pa ti prijatno kad ga slušaš, kao da slušaš žuberkanje potočića ...
     Svakoga sveca išao sam joj na vrata. Išao sam sa drugom Perom, nešto mlađim, mnogo ljepšim i naočitijim momkom od mene, koji me redovno pratio, nikada se ne približujući ni vratima ni njoj. On je volio stajati u strani, naslonjen na čist, obijeljen zid i, zviždučući, blenuti unaokolo, praveći se da ne prisluškuje našega razgovora.
     A ona je, baš radi toga, govorila glasnije. Smijala se, šalila, strijeljajući ga iza svake šale pogledima i tresući čupavom glavom prema njemu.
     — Stijena božija!... Nijemac!... Ledenjak!... šaptala je poluglasno, mrgodeći se pomalo i, namignuvši, ukazujući kako je krut i neotesan. — Rđa ... Ne zna ni živiti!...
     Ljutnja bi je za čas prošla. Nakon nekoliko riječi lice bi joj se i opet razvedrilo, onaj đavolasti osmijeh zatreperio bi opet oko usana, a šale se sipale pregrštima.
     — Nikad nikakve devojke predobiti nećeš — govorio sam Peri poslije rastanka s njome. — Vidi kako te naziva ledenjakom i nijemcem! Ti si smetenjak jedan!... Ništa, nego da ti je stati i blenuti nekuda ... A meni te žao, žao da te mrzi...
     — Ja ne mogu biti drukčiji — odgovori on, mirno otpuhujući pepeo sa cigare. — Ja kad sam blizu ženska, ne mogu riječi progovorit'.. . Splete mi se, brate, jezik ...
    — Mrziš ženskadiju? — zapitam.
    — Ne mrzim, ama baš i ne volim!... Ja ne bi' ni žene mog'o voliti... Samo sam volio mater između ženskadije i to ti je sve.
     Naravno da sam taj razgovor ispričao Daši i tako je zasmijao da zadugo nije mogla riječi progovoriti. Prislonjena uz direk, tresla se i previjala, te joj pletenice preko ramena padale niz prsa, a ispod biserlidize pod grlom puca košuljina se otkopčala i lijepo otkrila mali crnkast mladež, gotovo iznad samih dojka.
     — Rđa! — reče, brže zakopčavajući pucu. — Neće taki ostat'... Promijeniće se on!...
     I docnije, kad smo dolazili, poče ga redovno i kao iz šale zaprtkivati o djevojkarma i peckati, neobično uživajući u tome što se on crvenio i mucao nešto što ni sam nije razumijevao.


     Jednoga dana otputova Pero nekuda i ja se samac uputim Daši.
     — A de ti je ledenjak? — zapita ona, napravivši lice ozbiljno, gotovo mrgodno, kao kad se ljuti.
     — Otputovao — odgovorim.
     Ona uzvi glavom i zabaci čupe unatrag; prste desne ruke pomiješa sa prstima lijeve i poče ih lomiti.
     — A što će! — zapitam je. — On i tako ništa ne govori...
     Ona me pogleda nekako oštro, kao hoteći mi zabraniti da dalje govorira. Zatim obori glavu i, gledajući u prag od vrata, smišljaše nešto.
     — Hoćeš li mi obećat' da nikom nećeš kazat' što ću ti sađd reći? — zapita nakon kraće počivke.
     — Hoću — odgovorim.
     — Zakuni se!
     — Sreće mi!
     Ona zastade malo. Pogleda mi u oči, kao da bi da se uvjeri hoću li održati zakletvu? ... Kad joj izdržah pogled, okrenu se na sve strane da vidi gleda li nas ko i primače mi se bliže, lice u lice.
     — On mi je drag — izgovori tiho, šapatom, da sam jedva čuo.
     Ja stuknem natrag, kao da mi je pljunula u lice, i zablenuto je pogledam, čekajući da ponovi te riječi.
     — Sališ li se? — zapitam, primaknuvši joj se toliko da sam osjećao kako me njezini čupi škaklje po čelu.
     — Ne šalim se — odgovori, pa se uozbilji i pogleda mi pravo u lice da to i dokaže.
     — I on ti drag?
     — Drag.
     — Rašta?
     Ona slegnu ramenima, ne odgovorivši ništa. Kucnu dva-tri puta papučom o prag i opet slegnu ramenima.
     — A ne smijem mu to kazati? — zapitam, stojeći ukočen kao kip, ne mogavši se njikako pribraiti.
     — Jok!... Zakleo si se! — hitno upade ona i stište me za ruku. — Ja ovo tebi kažem, a neću da i on zna. To bi bilo k'o da se ja njemu 'namećem, a ja to neću ... Hoću da mi on sam dođe ...
     Ja prsnuh u smijeh.
     — Nikad ti neće doći!
. Čekaću! — odgovori, sijevnuvši očima i ponosito uzdiže glavu, prkosno me gledajući.
     Ja se postidih. Ostavih je.


     Nijesam mogao, a da češće ne razmišljam o svome razgovoru s njome. Zašto joj se dopao Pero? Čime je mogao zadobiti? Zar samo ljepotom? ... Ili ...
Počnem sumnjati da se nije iza mojih leđa sastajao s njome i tako je osvojio ...
     Naumim da ga kušam.
     — Zbilja, kako ti se sviđa Daša? — zapitam ga pri prvome susretu.
     — The — odgovori on i razvuče lice na smijeh. — Dobra je devojka.
     — Ama sviđa li ti se više, onako, mimo druge?...
     On poče zviždukati, kao da me nije čuo.
     — Sviđa li? — zapitam opet, gledajući mu pravo u oči.
     On nastavi zviždanje, niti riječi odgovori.
     Ulovljen je! — pomislih u sebi.


     Bilo je mirisno, proljetno veče. Stojeći kraj otvorenoga prozora, gledao sam preko čitava reda komšijskih, pomrčinom zasutih bašta, okićenih raecvjetanim, visokim voćkama, što se crne kao požarom opaljene i pružaju se pravo do Neretve, čije potmulo hučanje naličaše hučanju udaljenoga vihora. Slušao sam treperavi, zvonki glas mladoga mujezina sa obližnje munare, pjevanje sakrivenoga bumbula i kucanje sitne tamburice, praćeno pjesmom nekakva sevdalije:
               Moja draga, ne srdi se na me ...
     Dok na avlijskim vratima zazveča alka, lagano, tiho, kao bojeći se da ih ne povrijedi.
     Prenem se.
     — Otvori! — rekoh momčetu, koje je kunjalo upravo pred sobom.
     Momče, kao poplašeno, skoči, udari se glavom o zid i potrča prema vratima.
     Zatim odjeknuše koraci uza stepenice i u sobu mi uljeze Daša. Obučena je bila u svečano ruho: u finoj košulji, kroz čije tanke rukave providile se mlade mišice, u svilenoj ječermi i dimijama, sa fesom, biserom okićenim, na glavi, a zaogrnuta ovećam boščom.
     — Sta je po bogu? — zapitam iznenađen, pristupivši joj bliže.
     Ona ne odgovori. Zbunjeno se osvrćući zatvori vrata sjede na stolicu i baci bošču pored sebe.
     — Sta je?
     — Došla sam tebi — reče, gledajući me sa strahom, kao bojeći se da ću je izgrditi ili otjerati.
     — Sta ću ti ja?
     Ona nabra obrve i napući usne.
     — Danas me isprosio Jovo gazde Milinka — izbaci.
     — Kršan momak!...
     Ona zatrese glavom i svi joj čupi padoše po očima.
     — A ja ga neću! — osiječe oštro.
     — Rašta?
    — Nije mi drag. Lijep je, bogat je, ama mi ne može u srce!... Otac me dao, ama ja neću.
     I podiže glavu i sijevnu očima, kao da bi htjela reći kako je voljna prkositi čitavu svijetu.
     — Pa šta ćeš sad? — zapitam zbunjen, ne znajući šta da radim.
     — Došla sam tebi — reče, opet ponizivši glas i oborivši glavu.
     — Meni? ...
     — Došla sam da mi pomogneš — nastavi. — Hajde onome ledenjaiku i kaži mu da neću nikoga osim njega ... I ako hoće. odma' ću bježat' s njime .. .
     Bio sam van sebe od čuda.
     — S Perom? ...
     — Ja ... Evo sam gotova za bijega ...
     — A kako ćeš? — zapitam. — Jesi li ti njemu ikada rekla da ga voliš?
     Ona me začuđeno pogleda.
     — Nijesam — prošapta gotovo kroz plač.
     — A on tebi?
     — Nije.
     Ja podigoh glas, pokušavši da budem strog, žestok.
     — Pa kako ćeš sada? ... Jesi li pri sebi? ... Nuditi se momku za koga ne znaš ni voli li te.
     — Svedno — odgovori ona i opet me prkosno pogleda. — Ti otiđi i kaži mu... Ili stoj!... Zovni ga ovde, pa da mu ja kažem.
Ja je uhvatim za ruku koja je drhtala i zagledam joj dobro u oči. Mislio sam e je zbilja šenula.
     — Dašo, okani se mahnitluka — prošaptah meko.
     — Nemoj da se o tebi priča svašta ... Nemoj biti mimo druge.
     — Ja sam u svemu mimo druge — upade ona.
     — I ako ćeš mi učiniti ljubav, poslji po njega...
     Šta sam mogao činiti? ... Slegnem ramenima i zapovijed'im momčetu da zovne Peru ... Daša se nasloni laktom na sto i zamisli se. Disanje joj je bilo nešto pravilnije, ali je đečerma na lijevoj strani prsiju i sad odskakala... Kosa joj se zamrsila i čupi joj se spustili ne samo po očima, nego i po mrkim obrazima, koji su se plamili i gorili kao žeravica.
     Po sata proveli smo ćuteći, dok je i Pero došao. Oznojio se, pocrvenio i napravio začuđeno lice prije nego je i stupio u sobu. Kad opazi Dašu, skameni se. Zabezeknuto pogleda u me, kao pitajući: »šta je ovo«?
     — Uljezi, uljezi, Pero! — reknem ja mirno, a došlo mi da prsnem u smijeh gledajući ga.
     On uljeze. Prekorači prag i stade kod vrata, nekako bojažljivo, kao očekujući da će ga neko iza leđa udariti.
     — Sjedi! — ponudim ga.
     On sjede. Pogleda po sobi, nehotice pogleda na Dašu, zbuni se i obori oči. Oboje su bili u nezgodi. On ne zna šta da radi, a ona ne zna kako da počne.
     — Govori Dašo! — počeh je ja sokoliti. — Zašto si zvala Peru?
     Ona me pogleda ispod oka.
     — Ti znaš — odgovori.
     — Znam — rekoh, okrenuvši se Peri. — Daša je danas isprošena, a ona ne voli nikog nego tebe i hoće samo za te ... Ako hoćeš bježaće s tobom...
     Pero skoči sa stolice i prihvati se za zid.
     Šta? ... Ja? I pocrveni opet.
     Skoči i Daša. Drhćući cijelim tijelom od uzbuđenja, stade pred njega.
     — Istina je — reče, zabacivši i opet kosu unatrag. Samo si mi ti drag i, ako hoćeš, s tobom ću preko bijela svijeta!...
     Pero se izmače na leđa i poplašeno gledaše i nju i mene.
     — Nemojte se tako šaliti — reče nekako mekim, molećim glasom.
     — Ne šalim se — dočeka Daša, približivši mu se opet. — Ovo je ozbiljno!... Sad ti ako hoćeš, pa da odma' bježimo ...
     Pero se kao zamisli.
     — Ja ... ne znam — zamuca i slegnu ramenima.
     Mene naljuti toliko otezanje.
     — Nemoj se izmotavati, nego reci: hoćes ili nećeš? — osijekoh.
     — Tebi fala koja ti tako hoćeš — poče Pero i ne osvrćući se na me — ama ja... neću žene... Nije to još za me...
     Daša zadrhta još jače nego prije i ugrize se za donju usnicu. Nozdrve joj se raširiše, oči užagriše, brada zaigra.
     — Dobro ... Onda mi i ne trebaš!


     Do godinu dana rodila je Jovi sina. Ja je zatekoh jedanput kako ga drži na rukama i igra se s njime, sva srećna.
     — Kako mu je ime? — zapitam.
     — Pero — odgovori.
     I, osmjehnuvši se, poljubi dijete u oba obraza.

Izvori

• Svetozar Ćorović: Sabrana djela, knjiga 1, strana 21-27 , "Svjetlost", izdavačko preduzeće Sarajevo, 1967.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetozar Ćorović, umro 1919, pre 105 godina.