Дарданели
| Дарданели Писац: Бранислав Нушић |
Кафана "Дарданели" су постојали све до 1901. године на месту где је затим дигнута палата Управе фондова, данашња Хипотекарна банка. Хватајући исти простор између Чика-Љубине и Васине улице, окренут фронтом Кнез Михаиловом споменику, дизао се ту читав низ једноспратних и једноликих дућана, који се завршавао на углу Васине улице кафаном која је ширином гледала на Обилићев венац, а ужим фронтом на Васину улицу. Данашња Хипотекарна банка је, потчињавајући се регулационом плану, из Васине улице увучена неколико метара, док је кафана "Дарданели" била у истом реду са оним дуцанчићима који и данас још ломе Васину улицу, очекујуци сваког дана секиру регулације која је већ замахнута над њима.
На Обилићевом венцу кафана је имала широк и простран простор, где је несметано лети намештано четири реда столова под хладовином младих и лиснатих багремова.
У оним дућанима од "Дарданела" до Чика-Љубине улице биле су радње: Луја Капелана, старога београдског позлатара, ту је била прва штампарија Бркина; било је дуже времена уредништво Ћурчићевих "Београдских новина", а било је једно време и уредништво Јанкове "Звезде".
Зграда у којој је била кафана "Дарданели" била је својина Косте Ивковића, оца др Момчила Ивковића, познатога београдског лекара и политичара. Кафану је дуго, врло дуго, држао под закуп неки Коста, бивши фурунџија из Палилуле. Кафана је обновљена око 1869. или 1870. године и обновљену је узео под закуп кафеџија Мита Ристић, звани "Ћира", под којим су "Дарданели" постали оно што их карактерише кроз све време постојања.
До кафеџије Мите Ристића, "Дарданели" су били обична и врло проста кафаница где су увраћале патролџије, мали трговчићи и пиљари. На средини кафане била је велика плехана пећ, крај које је увек лежао велики стог дрва те су сами гости ложили пећ. Чунак од пећи пролазио је под таваницом целом ширином кафане и избијао негде у авлију. По кафани су били размештени столови без чаршава, излаковани трљањем лактова кафанских гостију, а око столова зелене столице од рогоза, подрпане и расклиматаних ногу. У ћошку једном било је огњиште за печење кафе, и орман (бифе) претрпан чашама, чашицама и шољицама. Иза ормана, на поцепаној столици, рантљика у којој се перу чаше, а о зиду прљава крпа којом се бришу. Била је на зиду и погдекоја слика и урамљено "еснафско писмо", и право за точење пића.
Када је Мита Ристић узео кафану, он ју је нешто обновио. Прво је измоловао, поправио патос, купио нове столице од жутог дрвета, лаке и спретне, метнуо и два огледала на зид, а столове застро чаршавима. Тада су глумци београдског Народног позоришта, који су и раније ту залазили, почели све чешће и више да се збирају код "Дарданела", проводећи ту време пре и после пробе, пре и после представе, па чак и паузе између чинова. Друштво глумаца почело је привлачити и сав остали свет који се радо хоће да види и састане са глумцима, те кафана "Дарданели" на тај начин поче увелико да мења своју физиономију и да постаје састајалиште интелектуалнога Београда. То је утицало да се препороди и њен општи изглед. Када је познати кафеџија Љуба предузео радњу од газда Мите, он је кафану чак и проширио, те набавио и билијар, па чак и Тонетове столице од савијеног дрвета, те су тада почели у ову кафану да залазе и многи из чаршије, као и чиновници.
"Дарданели" су, у доба од осамдесетих, па све док су постојале, биле средиште духа, боема, веселога и ведрога Београда, састајалиште глумаца и књижевника. Све што је представљало Народно позориште, тих година било је дарданелски гост. Ређе је можда свраћао Цветић и Марко Станишић. Цветић је најрадије ишао код "Коларца", а Станишић, увек избријан, испеглан, бренован и напудрован, ретко је друговао са "неотменим" светом. Иначе су увек пред "Дарданелима" били: Тоша Јовановић, Пелеш, Сава Рајковић, Ружић, Ђура Рајковић, Племенчић, Лаза Поповић, Динуловић, Лугумерски, и сви остали млађи. Ту су глумци критиковали позоришне управе, критиковали комаде и сами себе; ту се ковали планови о летњим турнејама па ту боме, врло често, читали и роле пред пробе.
Од књижевника ја сам запазио још Ђуру Јакшића код "Дарданела". Иначе, Глишић би врло често прелазио из своје мале драматурске ћелије, те пио кафу овде. Тако исто ту су стални гости били Брзак, Влада Јовановић, Сремац, Драгутин Илић, а Јанко и Војислав, као и доцније Митровић и Домановић, као да нису никад ни мицали одатле. Могао си их ту у свако доба дана и ноћи наћи.
Крај књижевника и глумаца, код "Дарданела" је било збориште и свих осталих боема, каквих је био пун Београд тога доба. То су били ведри, весели и духовити људи, који су претпостављали "друштво" свакој другој дужности у животу. Нико од њих није био високи чиновник државни, велики представник чаршије. Били су то већином људи "понесени па пуштени", људи који су догурали до пола пута па их мрзело даље да се море, те угазили зарана у живот као практиканти разних надлештава или чланови певачких друштава или мали трговчићи, посредници или, најзад, људи који стално живе у очекивању нечег, тетурајући из дана у дан.
Све су то иначе људи добра срца, дружељубиви, увек спремни за шалу и непоправиви љубитељи уметности и уметника. Тих људи било је увек пуно код "Дарданела", и они су се са свима познавали, сваком прилазили, уз сваки сто седали и на све пристајали.
"Дарданели" су били уједно једна врста народнога универзитета за "одгој омладине". Није било гимназисте старијега разреда који, и поред свих строгих наредаба школских власти, не би завирио мало у "Дарданеле". Ту би те гимназисте, у каквоме скровитоме углу, наручиле себи "чај с румом", уживали у томе да упале рум који би пливао по површини чаја и савијајући на колену цигарету, прождрљиво слушали духовите досетке и добацивања са других столова. Ту би се те гимназисте училе и да играју санса, и да таком ћушкају куглу од слонове кости на билијару. А када би се једног дана дочепали матурантске сведоџбе, онда би већ јавно и слободно трескали песницом о сто играјући санса, и не би се задржавали само на "чају с румом", већ би се пред њима нашао и чокањчић "меке".
Колико је и колико данашњих глумаца који су управо одатле, од "Дарданела" загазили на "трновиту стазу". Ту су они уживали гледајући из ћошка Тошу, Лугумерца, Ружића, Лазу; ту су се они код "Дарданела" упознали са Рисантијевићем који их је сугерирао узвишеношћу статискога позива; ту су они пожелели да омиришу кулисе и - као прва последица те њихове племените амбиције - почеле су да се нижу двојке у гимназији и одсуства у гимназијском прозивнику. То је, уосталом, почетак биографија мање-више свих глумаца.
"Дарданели" су били и нека врста литерарнога форума. Многи млади почетник ту би ухватио Јанка, Драгутина или Војислава да му прочита песму. Многи будући драмски писац (тада је нарочито завладала манија писања драма), враћајући се из позоришта са одбијеним рукописом под мишком, свратио би ту да потражи утехе. И налазио ју је само ако је имао бар толико у џепу да нам плати кафе. Тада би ми сви углас тврдили како "данашња позоришна управа намерно гуши домаћу драму".
Код "Дарданела" се и рађала литература. Ту је Војислав Илић за једну банку написао Михаилу Јовићу, уреднику једног дечјег листа, ону познату светосавску песму: "Ко удара тако позно у дубини ноћног мира?" Ту је Влада Јовановић написао ону своју познату: "Хоћу, браћо, да се женим, хоћу живот да променим!" Ту је, код "Дарданела" познати новинар Стева Видаковић писао врло често уводне чланке и ту је Жарко Илић писао позоришне критике.
Међу редовне госте "Дарданела" спадали су и чланови певачких друштава. Тадања певачка друштва, или бар поједини њихови чланови, живели су од погреба. Чим би који грађанин умро, стекло би му се у дому по два-три представника певачких друштава те су се отимали за погреб. Стога су се такви чланови ревносно распитивали о билтену свакога болесника. Свако такво певачко друштво имало је свој штаб у којој кафани, одакле су се растрчавали у лов на мртваце, где се "хор" збирао за одлазак на погреб, и где се хор после погреба враћао да подели зараду и попије што је зарадио. Код "Дарданела" је био штаб певачког друштва "Корнелије" са хороводјом чика Пером Димићем. Најпознатији ловац мртваца и најјевтинији из тога друштва био је тенор Тадија Кекић. А ваља знати да је тај лов био рентабилна ствар јер је онај ко погоди погреб имао сем процената за певање још и посебан проценат за погођену пратњу. А имао је тај позив и својих непријатности. Тако је, на пример, највештији медју њима, Тадија Кекић, једанпут упао у кућу где је болесник био још жив и понудио хор за пратњу. Разуме се да су га избацили из куће, а судбина је пошла и корак даље те је тај исти болесник, неколико година доцније, присуствовао погребу Тадије Кекића.
У томе погребном хору друштва "Корнелије" - сећам их се као данас - били су први тенори: Ика Милосављевић и Тадија Кекић; други је тенор Андра Вукашиновић; баритони: Мита Ђорђевић-Цврца, Коста Стефановић, практикант и Свет. Стајевић; а басови Љуба Бошковић и Љуба Савић. Сви су ови одавно већ покојници, једино су живи још: Мита Ђорђевић (Цврца), који је и данас вредан сарадник "Политике", и Све. Стајевић, данас артиљеријски пуковник у пензији.
Певачи су се делили при деоби на три класе; прва је класа добијала 3, друга 2,50, а трећа два динара. Сви горе наведени припадали су првој класи, изузимајући Косте Стефановића, практиканта, који је био у другој класи (и примао два и по динара) и увек се при томе бунио:
- Ја све два и по; вечито два и по!
Због тога му је и остао надимак "два и по", те га нико није ни звао по имену већ: "Коста два и по!"
Када би овај хор после пратње свратио код "Дарданела" и поделио зараду, доносио би се литрењак вина на сто и тада би се почело са: "Подајте, браћо!" а завршавало са: "Звонови, звоните!"
И док би се за једним столом певало, за другим би се столовима тресло песницом о сто у партији жандара, санса или клабријаса, што се играло обично за кафу а гдекад и за литар вина.
Најзанимљивија је партија жандара била она свакодневна коју су уз чашу пива играли Мита Ристић, кафеџија "Дарданела" (Македонац) и Риста Тодоровић (чика Риле), наредник из окружне команде. Толико ларме и толико дерњаве не би нико направио у кафани као та двојица. У њиховој би партији учествовала цела кафана и гости би се поделили на две партије, једна уз газду, а друга уз чика-Рила. Кад би неко од њих однео "малу" ил "велику" или би жандарисао и скупио сон, настала би паклена дрека и узвици.
- Није за свакога карта! - узвикује чика Риле.
- Асуру на леђа па на таван или на Јалију, и тамо прво научи да играш карте, па тек онда дођи да играш са мном! - одговара му газда Мита, Цинцарин.
И тако, док се Ужичанин и Цинцарин носе, цела кафана пристаје уз њих и допуњава узвике и доскочице. А већ, кад неко добије партију, настане таква паклена дрека, смејурија, лупање у сто, звоњење чашама да је то прави пакао. А све то допуњава погребни хор Корнелијев који из једнога ћошка запева тихо: "Вјечнаја памјат!" на рачун онога који је изгубио партију.
Још једна дарданелска партија жандара позната је. Одиграли су је Војислав Илић и Јанко Веселиновић. Дошли су обојица у кафану без пребијене мангуре у џепу, што није био тако редак случај. Паде им на памет срећна мисао да на картама зараде кафу и понудише једно другом партију жандара, с тим да плати кафе онај ко изгуби. Свако је од њих веровао да онај други има бар толико пара колико је потребно за две кафе и свако је од њих веровао да зна боље да игра жандара. Војислав се поуздавао у своје палилулско искуство, које је стекао играјући од прве младости жандара испред кафане "Седам Шваба", а Јанко Веселиновић је веровао у своје учитељско искуство, када је по Мачви, по механама, по цео дан чешљао карте.
- Е, кардо - вели Јанко мешајући карте - бери сад кожу на шиљак!
- А ти би као сотим хтео да кажеш - вели Војислав секући карте - да си уверен да ћеш данас муфте попити кафу. Обраћам ти пажњу да је карта непоштена те се на њу не можеш поуздати.
- Ма не брини! - одговара Јанко и жандарише. - Не поуздајем се ја у поштење него у жандаре. Овако на пример!
И разговарајући у томе стилу за време целе игре и срчући већ наручену кафу, на велико изненађење свих кибицера, Јанко изгуби партију.
- Е, кардо брате, признајем ти вештину, искуство и таленат, само те молим плати ти ове две кафе, остајем ти дужан.
- Ко? Ја да платим? - изненађује се Војислав. - Па ја да сам имао паре да платим кафу, не би играо карте.
И оба се противника очајно погледаше нашав се пред тешким проблемом: како да се откупе? Наишао је срећом Брзак, који ни сам није имао пуне џепове али је ипак имао толико. Откупио их је уз овај пријатељски савет:
- Упамтите ове моје речи, требаће вам који пут у животу: не играјте никад карте кад немате пара!
А играло се код "Дарданела" и у новац, а не само у кафу. Постојала је за то чак и засебна собица из авлије у коју се пело на један степеник. У тој се собици играо фарбл и шлаге. Банку је најчешће држао Ика Милосављевић тенор, а од глумаца су најрадије у ту собицу залазили Лугумерски и Дунуловић. Лугумерски је боловао од астме која га је страховито гушила и лечио се ревносно, али то му не би сметало да по целу ноћ проведе уз шлаге у овој собици пуној дима. Додуше, он би и у таквој прилици остао доследно савестан, донео би од куће флашицу са леком на којој пише "свака два сата једну кашику", па би тај лек, једну кашику и сат метнуо крај себе на сто, и гушећи се у диму, до шест ујутру крај фарбла, узимао би ревносно лек против астме.
Од фигура које су се нарочито запажале код "Дарданела" и биле редовни гости био је на првом месту Стеван Сремац. Стеван је Сремац имао свој нарочити сто и увек исто друштво. Сто му је био крај прозора који је гледао у Васину улицу, а за тим столом са њим седели су редовно: Драгутин Илић, Божа Гавриловић, Драган Николић-Багља и Милутин Божић, великошколци четврте године. Сремац је затим постао предавац у гимназији и ужасно га је нервирало што су почели и ђаци његове гимназије да долазе код "Дарданела". Једном је пришао једноме своме ђаку, који се вежбао на билијару, и рекао му:
- Слушај, Јовановићу, мораћемо или ја или ти да променимо локал!
Други маркантан и свакидањи гост "Дарданела" био је Жарко Илић, који је имао једну нарочиту филозофију живота. Он је много више пио па чак и чашћавао онда кад није имао ни десет пара у џепу но кад је имао. Он нам је овако ту појаву објашњавао:
- Ако се нађе мецена да ме искупи, за њега је свеједно грош и два више или мање, а ако се не нађе, већ мора доћи до скандала са кафеџијом, онда је много пробитачније поднети тај скандал за већу но за мању суму!
Жарко Ј. Илић, као што је то већ познато, био је најмлађи син Јове Илића а брат Драгутина, Милутина и Војислава Илића. Жарко је био усмени приповедач особитога и реткога талента али није успевао, кад год је то покушао, да те своје приче стави на хартију. Његове усмене приче нису никад биле ни баналне ни намештене и бриљирале су ванредним опажањем, ретко лепим описом и необично духовитим упоређењима. Петао, средњовековни ритер са шпанским пуфхознама и мамузама на ногама, у својој перверзности заљубљује се у пловку кривих ногу - Цинцарку по пореклу. То је сав сиже Жаркове приче коју он прича убедљиво, сугестивно и као догађај чији је он сведок јер се у његовој авлији дешава. Та прича кипти од детаља, од срећних опазака, од духовитих упоређења, тако да се цело друштво код "Дарданела", сакупљено око стола Жарка Илића, тресе од смеха и тај смех прелази и на целу кафану.
У типове дарданелске спадао је и Милан Зрак. То је неки бивши полицијски чиновник Милан Павловић, који је, по отпуштању из службе, покренуо политички лист "Зрак", те га тим именом и прозвали. Тај лист, његова редакција и уредник, представљају једну од најинтересантнијих појава у историји наше журналистике по својој комичној страни. Уредник Милан Зрак нити је имао пара нити редакцију нити сараднике. Он је сматрао да је главна и основна ствар за кретање једног политичког листа: изабрати име листу и купити цилиндер, јер као уредник политичкога листа дужан је ради угледа самога листа, бар недељом и о празницима да носи цилиндер. Име је нашшао лако, лист це се звати "Зрак", да купи цилиндер ишло је већ мало теже, али га је најзад ипак купио, и тако је постигао да постави основе листу.
Лист "Зрак" излазио је једанпут недељно у неодређени дан; зависило је од тога када би уредник успео да скупи новац да плати број и извади га из штампарије.
Лист се уређивао код "Дарданела", и био му је сарадник ко је стигао и писао је шта је хтео. Уредник сам није писао ништа; он је само недељом и празником носио цилиндер и скупљао паре да плати штампу. Нама, сарадницима, није плаћао, или смо му отимали по грош и сто пара. Ко је успео да му искамчи динар могао се срећним сматрати.
Милан Ђорђевић звани "Цоцин", каснији познати политички полемичар "Самоуправин", успео је на један оригиналан начин да наплати своју сарадњу на "Зраку". Није имао пара да руча, и од ране зоре молио је без успеха Зрака да му да динар. Када то није успео, он је пред подне смислио да упути Милана Зрака у Министарство финансија да се тамо распита о неком државном зајму који ће се тих дана закључити, те да лист "Зрак" први објави ту сензациону вест.
- Ишао бих ја - убеђивао га је Милан Цоцин - али немам ја тога угледа као што га можеш имати ти као уредник једног политичког листа, те не могу успети да продрем до оних од којих се то да сазнати.
Милан "Зрак" је отишао и ради "угледа" метнуо је цилиндер на главу, а Милан Цоцин, кад је Зрак већ доста измакао, обрати се Љуби кафеџији:
- Газда Љубо, Милан Зрак је позван код једнога министра на ручак, па је казао да ја поједем његов абонман!
Милан Зрак је био "абонирац" код "Дарданела", а плаћао је унапред 30 динара месечно за ручак и вечеру, и Љуба кафеџија није имао ништа против да Цоцин руча место њега. Милан се, разуме се, наклопио и слатко појео све што Зраку припада, а чим је свршио, изгубио се из кафане.
После пола сата наиђе Милан Зрак, љутит што је насамарен јер су му се у Министарству финансија, где нико ни о каквом зајму није имао ни појма, слатко и од срца смејали. Љутит и изгладнео, пењући се уз Балканску улицу, Зрак седе на своје место, разви салвету и утури њен врх у крагну па онда чукну ножем у тањир да му се донесе ручак.
- Па ручао место тебе онај... - вели газда Љуба.
- Ко онај? - зграну се Милан Зрак.
- Па Милан Цоцин. Ти си га послао да једе место тебе!
- Ама кој' га послао, оца му његовог! - прашти гладан Милан Зрак који нема ни један грош у џепу да би бар могао две-три кифле појести.
- Па је л' ниси ти данас код министра на ручак? - Милану Зраку се смучи које од глади а које од једа а, да комплицира ситуацију, донесе му келнер, који служи те столове, једно цедуљче на коме је писало:
"Драги Уредниче. Урачунај ми данашњи ручак у хонорар. Твој Милан Ђорђевић."
Још један случај, који је управо класичан, из историје овога листа који се уређивао код "Дарданела" - треба забележити. Лист није једне недеље изашао из простог разлога што уредник није могао да скупи новац да искупи број из штампарије. Када је то идуће недеље постигао, изменисмо стари слог утолико што смо унели две-три свежије дневне вести и спремисмо нов број. Г. уредник се сети још, и рече нам:
- Добро би било донети на челу листа из крупних слова извињење што прошли број није изашао. Треба измислити какав разлог!
Ми примисмо то к знању и, како смо били кивни на уредника што пуне три недеље никоме није дао ни пет пара, одосмо у штампарију, избацимо један опширан "телеграм са стране" и на челу листа, из масних терција, донесемо ову белешку коју је Милан Цоцин својеручно написао:
"Прошли број нашега листа није могао изаћи из разлога што је наш главни уредник био пијан као свиња."
Лист је изашао и распродао се по вароши и експедиран је на пошту, и цео га свет прочитао и тресао се од смеха, само га још главни уредник није прочитао, јер Милан Зрак обично није ни читао свој лист.
Шетајући поносно чаршијом, као што је то обично чинио, Милан је Зрак приметио да се људи, чим га спазе, церекају и, не знајући чему, сваки час се пипао за панталоне да види није ли му које дугме откопчано. Најзад ће га један пријатељ ословити:
- А шта ти, баш као свиња?
- Каква свиња?
- Па прошле недеље.
- Ама шта прошле недеље?
- Е па зашто ти прошле недеље није број изашао?
- Због техничких тешкоћа.
- Море иди до ђавола, шта ту сад, кад сам у новинама прочитао да си био пијан као свиња.
- У којим новинама? - задрхта Милан Зрак целим бићем својим.
- У твојим, брате!
И може се мислити шта је затим било. Милан Зрак се заклео да ће нас све поубијати, набавио је однекуд и некакав револвер, и недељу дана јурио нас кроз све кафане.
Међутим, цела ствар је имала и својих добрих последица. Листу је "скочила" продаја, а прочуо се и у иностранству. Ствар је прештампао најпре један наш новосадски лист: из њега један суботички мађарски лист, а из овога пештански листови. Из пештанских листова отишла је ствар у бечке листове под насловом:
"Балкански новинарски куриозитет!"
а из ових листова ствар је препливала чак и Атлантски океан и појавила се у американским листовима са овим коментаром:
- И Европа још увек пребацује нама Американцима американизам!
Кафана "Дарданели" је порушена с пролећа 1901. године, под последњим кафеџијом Драгом, који је затим предузео "Грчку краљицу". Рушење "Дарданела" је била скоро "општа народна жалост". Неколико генерација сакупљало се око рушевина са саучешћем посматрајући како гомила камена, цигле и праха претрпава њихове најраније и најмилије успомене. И новине су тадање забележиле рушење "Дарданела", као један од догађаја из живота наше престонице. На дан-два пре но што ће се порушити, гости су довели фотографа да слика "Дарданеле". На слици тој нису сви гости који су редовно посећивали ову кафану.
Од глумаца на тој слици могу се јасно запазити Милорад Гавриловић и чика Илија Станојевић, затим Милорад Петровић и Коста Делини. Ту је и глумац Чеда Кундовић, један духовити боем, који је био готово један од стубова дарданелских. Затим Сувајџић и Мита Биџа, глумац који кроз дугу свој каријеру, мада је допро до врло значајних рола, мада је играо чак и љубавнике, није могао никако да се опрости свога надимка "Биџа", који је тако неуметнички, тако неестетски да му је био прави терет у уметничкој каријери.
На слици се може разазнати још и Александар Милојевић-Леца, познији управник нишког позоришта "Синђелић", као и познати глумац чика Фила.
На овој слици нарочито се добро запажа Стева Петровић звани Рута. То је такође један од дарданелских типова, који је тако рећи био прикован за столицу код "Дарданела" и увек у друштву књижевника и глумаца. Стева Рута је отпочео каријеру као глумац београдског Народног позоришта и то са доста изгледа на лепу будућност. Доцније га је војска отргла од позорнице, а кад је војску одслужио, није јој се ни враћао, већ је отишао у чиновнике, иако је цео живот провео ту око позоришта и са људима из позоришта, а да одоли жељи, јављао се који пут и на позорници. Он је био у своје доба најбољи интерпретатор Сремчевога "Неко" у "Ивковој слави", те је у тој роли врло често гостовао на београдској позорници, па га је и сам Сремац врло радо гледао у тој роли. Отуда ваљда и фама да је Стева Рута био модел Сремчев кад је писао "Ивкову славу". Сремчев модел је био глумац Рајчевић, а Стева Рута, који је добро познавао Рајчевића, унео је у ролу све његове манире, те отуда фама да је Рута оригинал. Стева Рута, који је и сад жив и још увек боем, бавио се и то врло успешно и журналистиком, а однеговао је красну децу: један му је син професор, други вицеконзул, а кћер му је даровита глумица.
На слици је, разуме се, и Мика Рисантијевић, глумац и шеф статиста у Народноме позоришту. Рисантијевић је био огромна људескара са двема особинама: никад није могао да изговори страну реч и никад није успео да савлада српски језик. То му ипак није сметало да у млађим годинама игра у путујућим трупама и знатније роле. Тако, например, он би у улози Хајдук-Вељка у паланкама изазивао огромно одушевљење, кад би онакав горостас почео по позорници вијати грешне статисте (Турке) те се ови ваљали по позорници као лубенице. На београдској позорници најзначајније су му роле биле џелата и играо их је врло успешно, јер у тим ролама обично нема шта да се говори. Иначе је био шеф статиста: он их је набављао, он дресирао, он маскирао и облачио, он и исплаћивао. Штаб му је за ту организацију био код "Дарданела".
На слици је, разуме се, Жарко Илић јер како би се дало и замислити "Дарданели" без њега. На слици се још виде: Драги Димић, кафеџија, Моша Давичо, агент, Цветковић, зубни лекар, Драг. Караулић, трговац, Велимир Табаковић, бас певачког друштва "Корнелије" и Мил. Николајевић-Скандал. Разуме се да је ту и Милош Шлосер, "луфтаџија" Народнога позоришта, тј. онај који је у старој џамији под позориштем управљао луфтгасом, којим се тада позориште осветљавало. Милош Шлосер је знаменита личност осамдесетих година: не толико као стручњак за "луфтгас", колико по томе што је он био вођа Палилулаца у оним очајним биткама каменицама, које су се тих година развиле између завађених племена: Дорћолаца, Палилулаца, Савамалаца и Врачараца. Милош Шлосер је био страх и трепет Дорћолаца и, кад би се он са каменицом појавио на шанчевима испод Народног позоришта, ми смо сви у неописаној паници одступали.
На слици се може добро видети и Влајко Богдановић, вечити љубитељ Народног позоришта и народне песме. Он је увек био чиновник и добар, исправан чиновник, али се од ране младости, као певач и члан позоришног хора, толико прилепио за позориште а нарочито за позоришну музику да је постао страстан сабирач народних песама. Он и данас има у кући читаве архиве и слагалиште народних песама и данас још, оно што се не би могло наћи у позоришној архиви, код њега ће се извесно наћи. Добар певач често је, а нарочито у цркви, замењивао и хоровођу а није се никад одвајао од "Дарданела" тако да би се могло рећи да тај човек и није знао у животу за другу кафану сем за "Дарданеле".
Један од редовних посетилаца "Дарданела", који се такође види на слици а који је био у најинтимнијој вези са позоришним светом, био је тада врло познати Мика Мејухас или, како га је покојни Руцовић обично називао, Мика Мехујас. Мика је имао малу ситничарску радњу у низу оних дућанчића који су уз Управу фондова доскора постојали у Васиној улици и био је мала, ручна банка свих глумаца, од првог до последњег. Кад год је коме затребала мања позајмица од 50 и 60 динара, ту се код Мике спомагао. Ту су глумци залагали златне сатове и табакере које су о јубилејима добијали, ту су продавали признанице на плату за идући месец, ту писали признанице са јамством и све могуће начине употребљавали да дођу до мало новца. Када би дошао последњи у месецу (дан примања плате), тада би се пред благајничким вратима тискао међу глумцима Мика Мејухас са масом признаница у руци да наплати своје. Разуме се, бивало је да му је погдеко и подвалио али је Мика то стрпљиво подносио и опет и даље чинио услуге глумцима.
Цео тај добри, питоми и весели свет, растурио се заједно са "Дарданелима". Као што је "Дарданеле" после рушења покрио заборав, тако је и сав тај свет, после рушења "Дарданела", покрио тежак заборав. Многи су поумирали, многи отишли на другу страну и одвојили се од своје средине а они су тек само сабрани чинили једну нарочиту средину, једну карактеристичну целину, коју су "Дарданели" собом изражавали за време свога постојања.