Dardaneli
| Dardaneli Pisac: Branislav Nušić |
Kafana "Dardaneli" su postojali sve do 1901. godine na mestu gde je zatim dignuta palata Uprave fondova, današnja Hipotekarna banka. Hvatajući isti prostor između Čika-Ljubine i Vasine ulice, okrenut frontom Knez Mihailovom spomeniku, dizao se tu čitav niz jednospratnih i jednolikih dućana, koji se završavao na uglu Vasine ulice kafanom koja je širinom gledala na Obilićev venac, a užim frontom na Vasinu ulicu. Današnja Hipotekarna banka je, potčinjavajući se regulacionom planu, iz Vasine ulice uvučena nekoliko metara, dok je kafana "Dardaneli" bila u istom redu sa onim ducančićima koji i danas još lome Vasinu ulicu, očekujuci svakog dana sekiru regulacije koja je već zamahnuta nad njima.
Na Obilićevom vencu kafana je imala širok i prostran prostor, gde je nesmetano leti nameštano četiri reda stolova pod hladovinom mladih i lisnatih bagremova.
U onim dućanima od "Dardanela" do Čika-Ljubine ulice bile su radnje: Luja Kapelana, staroga beogradskog pozlatara, tu je bila prva štamparija Brkina; bilo je duže vremena uredništvo Ćurčićevih "Beogradskih novina", a bilo je jedno vreme i uredništvo Jankove "Zvezde".
Zgrada u kojoj je bila kafana "Dardaneli" bila je svojina Koste Ivkovića, oca dr Momčila Ivkovića, poznatoga beogradskog lekara i političara. Kafanu je dugo, vrlo dugo, držao pod zakup neki Kosta, bivši furundžija iz Palilule. Kafana je obnovljena oko 1869. ili 1870. godine i obnovljenu je uzeo pod zakup kafedžija Mita Ristić, zvani "Ćira", pod kojim su "Dardaneli" postali ono što ih karakteriše kroz sve vreme postojanja.
Do kafedžije Mite Ristića, "Dardaneli" su bili obična i vrlo prosta kafanica gde su uvraćale patroldžije, mali trgovčići i piljari. Na sredini kafane bila je velika plehana peć, kraj koje je uvek ležao veliki stog drva te su sami gosti ložili peć. Čunak od peći prolazio je pod tavanicom celom širinom kafane i izbijao negde u avliju. Po kafani su bili razmešteni stolovi bez čaršava, izlakovani trljanjem laktova kafanskih gostiju, a oko stolova zelene stolice od rogoza, podrpane i rasklimatanih nogu. U ćošku jednom bilo je ognjište za pečenje kafe, i orman (bife) pretrpan čašama, čašicama i šoljicama. Iza ormana, na pocepanoj stolici, rantljika u kojoj se peru čaše, a o zidu prljava krpa kojom se brišu. Bila je na zidu i pogdekoja slika i uramljeno "esnafsko pismo", i pravo za točenje pića.
Kada je Mita Ristić uzeo kafanu, on ju je nešto obnovio. Prvo je izmolovao, popravio patos, kupio nove stolice od žutog drveta, lake i spretne, metnuo i dva ogledala na zid, a stolove zastro čaršavima. Tada su glumci beogradskog Narodnog pozorišta, koji su i ranije tu zalazili, počeli sve češće i više da se zbiraju kod "Dardanela", provodeći tu vreme pre i posle probe, pre i posle predstave, pa čak i pauze između činova. Društvo glumaca počelo je privlačiti i sav ostali svet koji se rado hoće da vidi i sastane sa glumcima, te kafana "Dardaneli" na taj način poče uveliko da menja svoju fizionomiju i da postaje sastajalište intelektualnoga Beograda. To je uticalo da se preporodi i njen opšti izgled. Kada je poznati kafedžija Ljuba preduzeo radnju od gazda Mite, on je kafanu čak i proširio, te nabavio i bilijar, pa čak i Tonetove stolice od savijenog drveta, te su tada počeli u ovu kafanu da zalaze i mnogi iz čaršije, kao i činovnici.
"Dardaneli" su, u doba od osamdesetih, pa sve dok su postojale, bile središte duha, boema, veseloga i vedroga Beograda, sastajalište glumaca i književnika. Sve što je predstavljalo Narodno pozorište, tih godina bilo je dardanelski gost. Ređe je možda svraćao Cvetić i Marko Stanišić. Cvetić je najradije išao kod "Kolarca", a Stanišić, uvek izbrijan, ispeglan, brenovan i napudrovan, retko je drugovao sa "neotmenim" svetom. Inače su uvek pred "Dardanelima" bili: Toša Jovanović, Peleš, Sava Rajković, Ružić, Đura Rajković, Plemenčić, Laza Popović, Dinulović, Lugumerski, i svi ostali mlađi. Tu su glumci kritikovali pozorišne uprave, kritikovali komade i sami sebe; tu se kovali planovi o letnjim turnejama pa tu bome, vrlo često, čitali i role pred probe.
Od književnika ja sam zapazio još Đuru Jakšića kod "Dardanela". Inače, Glišić bi vrlo često prelazio iz svoje male dramaturske ćelije, te pio kafu ovde. Tako isto tu su stalni gosti bili Brzak, Vlada Jovanović, Sremac, Dragutin Ilić, a Janko i Vojislav, kao i docnije Mitrović i Domanović, kao da nisu nikad ni micali odatle. Mogao si ih tu u svako doba dana i noći naći.
Kraj književnika i glumaca, kod "Dardanela" je bilo zborište i svih ostalih boema, kakvih je bio pun Beograd toga doba. To su bili vedri, veseli i duhoviti ljudi, koji su pretpostavljali "društvo" svakoj drugoj dužnosti u životu. Niko od njih nije bio visoki činovnik državni, veliki predstavnik čaršije. Bili su to većinom ljudi "poneseni pa pušteni", ljudi koji su dogurali do pola puta pa ih mrzelo dalje da se more, te ugazili zarana u život kao praktikanti raznih nadleštava ili članovi pevačkih društava ili mali trgovčići, posrednici ili, najzad, ljudi koji stalno žive u očekivanju nečeg, teturajući iz dana u dan.
Sve su to inače ljudi dobra srca, druželjubivi, uvek spremni za šalu i nepopravivi ljubitelji umetnosti i umetnika. Tih ljudi bilo je uvek puno kod "Dardanela", i oni su se sa svima poznavali, svakom prilazili, uz svaki sto sedali i na sve pristajali.
"Dardaneli" su bili ujedno jedna vrsta narodnoga univerziteta za "odgoj omladine". Nije bilo gimnaziste starijega razreda koji, i pored svih strogih naredaba školskih vlasti, ne bi zavirio malo u "Dardanele". Tu bi te gimnaziste, u kakvome skrovitome uglu, naručile sebi "čaj s rumom", uživali u tome da upale rum koji bi plivao po površini čaja i savijajući na kolenu cigaretu, proždrljivo slušali duhovite dosetke i dobacivanja sa drugih stolova. Tu bi se te gimnaziste učile i da igraju sansa, i da takom ćuškaju kuglu od slonove kosti na bilijaru. A kada bi se jednog dana dočepali maturantske svedodžbe, onda bi već javno i slobodno treskali pesnicom o sto igrajući sansa, i ne bi se zadržavali samo na "čaju s rumom", već bi se pred njima našao i čokanjčić "meke".
Koliko je i koliko današnjih glumaca koji su upravo odatle, od "Dardanela" zagazili na "trnovitu stazu". Tu su oni uživali gledajući iz ćoška Tošu, Lugumerca, Ružića, Lazu; tu su se oni kod "Dardanela" upoznali sa Risantijevićem koji ih je sugerirao uzvišenošću statiskoga poziva; tu su oni poželeli da omirišu kulise i - kao prva posledica te njihove plemenite ambicije - počele su da se nižu dvojke u gimnaziji i odsustva u gimnazijskom prozivniku. To je, uostalom, početak biografija manje-više svih glumaca.
"Dardaneli" su bili i neka vrsta literarnoga foruma. Mnogi mladi početnik tu bi uhvatio Janka, Dragutina ili Vojislava da mu pročita pesmu. Mnogi budući dramski pisac (tada je naročito zavladala manija pisanja drama), vraćajući se iz pozorišta sa odbijenim rukopisom pod miškom, svratio bi tu da potraži utehe. I nalazio ju je samo ako je imao bar toliko u džepu da nam plati kafe. Tada bi mi svi uglas tvrdili kako "današnja pozorišna uprava namerno guši domaću dramu".
Kod "Dardanela" se i rađala literatura. Tu je Vojislav Ilić za jednu banku napisao Mihailu Joviću, uredniku jednog dečjeg lista, onu poznatu svetosavsku pesmu: "Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira?" Tu je Vlada Jovanović napisao onu svoju poznatu: "Hoću, braćo, da se ženim, hoću život da promenim!" Tu je, kod "Dardanela" poznati novinar Steva Vidaković pisao vrlo često uvodne članke i tu je Žarko Ilić pisao pozorišne kritike.
Među redovne goste "Dardanela" spadali su i članovi pevačkih društava. Tadanja pevačka društva, ili bar pojedini njihovi članovi, živeli su od pogreba. Čim bi koji građanin umro, steklo bi mu se u domu po dva-tri predstavnika pevačkih društava te su se otimali za pogreb. Stoga su se takvi članovi revnosno raspitivali o biltenu svakoga bolesnika. Svako takvo pevačko društvo imalo je svoj štab u kojoj kafani, odakle su se rastrčavali u lov na mrtvace, gde se "hor" zbirao za odlazak na pogreb, i gde se hor posle pogreba vraćao da podeli zaradu i popije što je zaradio. Kod "Dardanela" je bio štab pevačkog društva "Kornelije" sa horovodjom čika Perom Dimićem. Najpoznatiji lovac mrtvaca i najjevtiniji iz toga društva bio je tenor Tadija Kekić. A valja znati da je taj lov bio rentabilna stvar jer je onaj ko pogodi pogreb imao sem procenata za pevanje još i poseban procenat za pogođenu pratnju. A imao je taj poziv i svojih neprijatnosti. Tako je, na primer, najveštiji medju njima, Tadija Kekić, jedanput upao u kuću gde je bolesnik bio još živ i ponudio hor za pratnju. Razume se da su ga izbacili iz kuće, a sudbina je pošla i korak dalje te je taj isti bolesnik, nekoliko godina docnije, prisustvovao pogrebu Tadije Kekića.
U tome pogrebnom horu društva "Kornelije" - sećam ih se kao danas - bili su prvi tenori: Ika Milosavljević i Tadija Kekić; drugi je tenor Andra Vukašinović; baritoni: Mita Đorđević-Cvrca, Kosta Stefanović, praktikant i Svet. Stajević; a basovi Ljuba Bošković i Ljuba Savić. Svi su ovi odavno već pokojnici, jedino su živi još: Mita Đorđević (Cvrca), koji je i danas vredan saradnik "Politike", i Sve. Stajević, danas artiljerijski pukovnik u penziji.
Pevači su se delili pri deobi na tri klase; prva je klasa dobijala 3, druga 2,50, a treća dva dinara. Svi gore navedeni pripadali su prvoj klasi, izuzimajući Koste Stefanovića, praktikanta, koji je bio u drugoj klasi (i primao dva i po dinara) i uvek se pri tome bunio:
- Ja sve dva i po; večito dva i po!
Zbog toga mu je i ostao nadimak "dva i po", te ga niko nije ni zvao po imenu već: "Kosta dva i po!"
Kada bi ovaj hor posle pratnje svratio kod "Dardanela" i podelio zaradu, donosio bi se litrenjak vina na sto i tada bi se počelo sa: "Podajte, braćo!" a završavalo sa: "Zvonovi, zvonite!"
I dok bi se za jednim stolom pevalo, za drugim bi se stolovima treslo pesnicom o sto u partiji žandara, sansa ili klabrijasa, što se igralo obično za kafu a gdekad i za litar vina.
Najzanimljivija je partija žandara bila ona svakodnevna koju su uz čašu piva igrali Mita Ristić, kafedžija "Dardanela" (Makedonac) i Rista Todorović (čika Rile), narednik iz okružne komande. Toliko larme i toliko dernjave ne bi niko napravio u kafani kao ta dvojica. U njihovoj bi partiji učestvovala cela kafana i gosti bi se podelili na dve partije, jedna uz gazdu, a druga uz čika-Rila. Kad bi neko od njih odneo "malu" il "veliku" ili bi žandarisao i skupio son, nastala bi paklena dreka i uzvici.
- Nije za svakoga karta! - uzvikuje čika Rile.
- Asuru na leđa pa na tavan ili na Jaliju, i tamo prvo nauči da igraš karte, pa tek onda dođi da igraš sa mnom! - odgovara mu gazda Mita, Cincarin.
I tako, dok se Užičanin i Cincarin nose, cela kafana pristaje uz njih i dopunjava uzvike i doskočice. A već, kad neko dobije partiju, nastane takva paklena dreka, smejurija, lupanje u sto, zvonjenje čašama da je to pravi pakao. A sve to dopunjava pogrebni hor Kornelijev koji iz jednoga ćoška zapeva tiho: "Vječnaja pamjat!" na račun onoga koji je izgubio partiju.
Još jedna dardanelska partija žandara poznata je. Odigrali su je Vojislav Ilić i Janko Veselinović. Došli su obojica u kafanu bez prebijene mangure u džepu, što nije bio tako redak slučaj. Pade im na pamet srećna misao da na kartama zarade kafu i ponudiše jedno drugom partiju žandara, s tim da plati kafe onaj ko izgubi. Svako je od njih verovao da onaj drugi ima bar toliko para koliko je potrebno za dve kafe i svako je od njih verovao da zna bolje da igra žandara. Vojislav se pouzdavao u svoje palilulsko iskustvo, koje je stekao igrajući od prve mladosti žandara ispred kafane "Sedam Švaba", a Janko Veselinović je verovao u svoje učiteljsko iskustvo, kada je po Mačvi, po mehanama, po ceo dan češljao karte.
- E, kardo - veli Janko mešajući karte - beri sad kožu na šiljak!
- A ti bi kao sotim hteo da kažeš - veli Vojislav sekući karte - da si uveren da ćeš danas mufte popiti kafu. Obraćam ti pažnju da je karta nepoštena te se na nju ne možeš pouzdati.
- Ma ne brini! - odgovara Janko i žandariše. - Ne pouzdajem se ja u poštenje nego u žandare. Ovako na primer!
I razgovarajući u tome stilu za vreme cele igre i srčući već naručenu kafu, na veliko iznenađenje svih kibicera, Janko izgubi partiju.
- E, kardo brate, priznajem ti veštinu, iskustvo i talenat, samo te molim plati ti ove dve kafe, ostajem ti dužan.
- Ko? Ja da platim? - iznenađuje se Vojislav. - Pa ja da sam imao pare da platim kafu, ne bi igrao karte.
I oba se protivnika očajno pogledaše našav se pred teškim problemom: kako da se otkupe? Naišao je srećom Brzak, koji ni sam nije imao pune džepove ali je ipak imao toliko. Otkupio ih je uz ovaj prijateljski savet:
- Upamtite ove moje reči, trebaće vam koji put u životu: ne igrajte nikad karte kad nemate para!
A igralo se kod "Dardanela" i u novac, a ne samo u kafu. Postojala je za to čak i zasebna sobica iz avlije u koju se pelo na jedan stepenik. U toj se sobici igrao farbl i šlage. Banku je najčešće držao Ika Milosavljević tenor, a od glumaca su najradije u tu sobicu zalazili Lugumerski i Dunulović. Lugumerski je bolovao od astme koja ga je strahovito gušila i lečio se revnosno, ali to mu ne bi smetalo da po celu noć provede uz šlage u ovoj sobici punoj dima. Doduše, on bi i u takvoj prilici ostao dosledno savestan, doneo bi od kuće flašicu sa lekom na kojoj piše "svaka dva sata jednu kašiku", pa bi taj lek, jednu kašiku i sat metnuo kraj sebe na sto, i gušeći se u dimu, do šest ujutru kraj farbla, uzimao bi revnosno lek protiv astme.
Od figura koje su se naročito zapažale kod "Dardanela" i bile redovni gosti bio je na prvom mestu Stevan Sremac. Stevan je Sremac imao svoj naročiti sto i uvek isto društvo. Sto mu je bio kraj prozora koji je gledao u Vasinu ulicu, a za tim stolom sa njim sedeli su redovno: Dragutin Ilić, Boža Gavrilović, Dragan Nikolić-Baglja i Milutin Božić, velikoškolci četvrte godine. Sremac je zatim postao predavac u gimnaziji i užasno ga je nerviralo što su počeli i đaci njegove gimnazije da dolaze kod "Dardanela". Jednom je prišao jednome svome đaku, koji se vežbao na bilijaru, i rekao mu:
- Slušaj, Jovanoviću, moraćemo ili ja ili ti da promenimo lokal!
Drugi markantan i svakidanji gost "Dardanela" bio je Žarko Ilić, koji je imao jednu naročitu filozofiju života. On je mnogo više pio pa čak i čašćavao onda kad nije imao ni deset para u džepu no kad je imao. On nam je ovako tu pojavu objašnjavao:
- Ako se nađe mecena da me iskupi, za njega je svejedno groš i dva više ili manje, a ako se ne nađe, već mora doći do skandala sa kafedžijom, onda je mnogo probitačnije podneti taj skandal za veću no za manju sumu!
Žarko J. Ilić, kao što je to već poznato, bio je najmlađi sin Jove Ilića a brat Dragutina, Milutina i Vojislava Ilića. Žarko je bio usmeni pripovedač osobitoga i retkoga talenta ali nije uspevao, kad god je to pokušao, da te svoje priče stavi na hartiju. Njegove usmene priče nisu nikad bile ni banalne ni nameštene i briljirale su vanrednim opažanjem, retko lepim opisom i neobično duhovitim upoređenjima. Petao, srednjovekovni riter sa španskim pufhoznama i mamuzama na nogama, u svojoj perverznosti zaljubljuje se u plovku krivih nogu - Cincarku po poreklu. To je sav siže Žarkove priče koju on priča ubedljivo, sugestivno i kao događaj čiji je on svedok jer se u njegovoj avliji dešava. Ta priča kipti od detalja, od srećnih opazaka, od duhovitih upoređenja, tako da se celo društvo kod "Dardanela", sakupljeno oko stola Žarka Ilića, trese od smeha i taj smeh prelazi i na celu kafanu.
U tipove dardanelske spadao je i Milan Zrak. To je neki bivši policijski činovnik Milan Pavlović, koji je, po otpuštanju iz službe, pokrenuo politički list "Zrak", te ga tim imenom i prozvali. Taj list, njegova redakcija i urednik, predstavljaju jednu od najinteresantnijih pojava u istoriji naše žurnalistike po svojoj komičnoj strani. Urednik Milan Zrak niti je imao para niti redakciju niti saradnike. On je smatrao da je glavna i osnovna stvar za kretanje jednog političkog lista: izabrati ime listu i kupiti cilinder, jer kao urednik političkoga lista dužan je radi ugleda samoga lista, bar nedeljom i o praznicima da nosi cilinder. Ime je naššao lako, list ce se zvati "Zrak", da kupi cilinder išlo je već malo teže, ali ga je najzad ipak kupio, i tako je postigao da postavi osnove listu.
List "Zrak" izlazio je jedanput nedeljno u neodređeni dan; zavisilo je od toga kada bi urednik uspeo da skupi novac da plati broj i izvadi ga iz štamparije.
List se uređivao kod "Dardanela", i bio mu je saradnik ko je stigao i pisao je šta je hteo. Urednik sam nije pisao ništa; on je samo nedeljom i praznikom nosio cilinder i skupljao pare da plati štampu. Nama, saradnicima, nije plaćao, ili smo mu otimali po groš i sto para. Ko je uspeo da mu iskamči dinar mogao se srećnim smatrati.
Milan Đorđević zvani "Cocin", kasniji poznati politički polemičar "Samoupravin", uspeo je na jedan originalan način da naplati svoju saradnju na "Zraku". Nije imao para da ruča, i od rane zore molio je bez uspeha Zraka da mu da dinar. Kada to nije uspeo, on je pred podne smislio da uputi Milana Zraka u Ministarstvo finansija da se tamo raspita o nekom državnom zajmu koji će se tih dana zaključiti, te da list "Zrak" prvi objavi tu senzacionu vest.
- Išao bih ja - ubeđivao ga je Milan Cocin - ali nemam ja toga ugleda kao što ga možeš imati ti kao urednik jednog političkog lista, te ne mogu uspeti da prodrem do onih od kojih se to da saznati.
Milan "Zrak" je otišao i radi "ugleda" metnuo je cilinder na glavu, a Milan Cocin, kad je Zrak već dosta izmakao, obrati se Ljubi kafedžiji:
- Gazda Ljubo, Milan Zrak je pozvan kod jednoga ministra na ručak, pa je kazao da ja pojedem njegov abonman!
Milan Zrak je bio "abonirac" kod "Dardanela", a plaćao je unapred 30 dinara mesečno za ručak i večeru, i Ljuba kafedžija nije imao ništa protiv da Cocin ruča mesto njega. Milan se, razume se, naklopio i slatko pojeo sve što Zraku pripada, a čim je svršio, izgubio se iz kafane.
Posle pola sata naiđe Milan Zrak, ljutit što je nasamaren jer su mu se u Ministarstvu finansija, gde niko ni o kakvom zajmu nije imao ni pojma, slatko i od srca smejali. Ljutit i izgladneo, penjući se uz Balkansku ulicu, Zrak sede na svoje mesto, razvi salvetu i uturi njen vrh u kragnu pa onda čuknu nožem u tanjir da mu se donese ručak.
- Pa ručao mesto tebe onaj... - veli gazda Ljuba.
- Ko onaj? - zgranu se Milan Zrak.
- Pa Milan Cocin. Ti si ga poslao da jede mesto tebe!
- Ama koj' ga poslao, oca mu njegovog! - prašti gladan Milan Zrak koji nema ni jedan groš u džepu da bi bar mogao dve-tri kifle pojesti.
- Pa je l' nisi ti danas kod ministra na ručak? - Milanu Zraku se smuči koje od gladi a koje od jeda a, da komplicira situaciju, donese mu kelner, koji služi te stolove, jedno ceduljče na kome je pisalo:
"Dragi Uredniče. Uračunaj mi današnji ručak u honorar. Tvoj Milan Đorđević."
Još jedan slučaj, koji je upravo klasičan, iz istorije ovoga lista koji se uređivao kod "Dardanela" - treba zabeležiti. List nije jedne nedelje izašao iz prostog razloga što urednik nije mogao da skupi novac da iskupi broj iz štamparije. Kada je to iduće nedelje postigao, izmenismo stari slog utoliko što smo uneli dve-tri svežije dnevne vesti i spremismo nov broj. G. urednik se seti još, i reče nam:
- Dobro bi bilo doneti na čelu lista iz krupnih slova izvinjenje što prošli broj nije izašao. Treba izmisliti kakav razlog!
Mi primismo to k znanju i, kako smo bili kivni na urednika što pune tri nedelje nikome nije dao ni pet para, odosmo u štampariju, izbacimo jedan opširan "telegram sa strane" i na čelu lista, iz masnih tercija, donesemo ovu belešku koju je Milan Cocin svojeručno napisao:
"Prošli broj našega lista nije mogao izaći iz razloga što je naš glavni urednik bio pijan kao svinja."
List je izašao i rasprodao se po varoši i ekspediran je na poštu, i ceo ga svet pročitao i tresao se od smeha, samo ga još glavni urednik nije pročitao, jer Milan Zrak obično nije ni čitao svoj list.
Šetajući ponosno čaršijom, kao što je to obično činio, Milan je Zrak primetio da se ljudi, čim ga spaze, cerekaju i, ne znajući čemu, svaki čas se pipao za pantalone da vidi nije li mu koje dugme otkopčano. Najzad će ga jedan prijatelj osloviti:
- A šta ti, baš kao svinja?
- Kakva svinja?
- Pa prošle nedelje.
- Ama šta prošle nedelje?
- E pa zašto ti prošle nedelje nije broj izašao?
- Zbog tehničkih teškoća.
- More idi do đavola, šta tu sad, kad sam u novinama pročitao da si bio pijan kao svinja.
- U kojim novinama? - zadrhta Milan Zrak celim bićem svojim.
- U tvojim, brate!
I može se misliti šta je zatim bilo. Milan Zrak se zakleo da će nas sve poubijati, nabavio je odnekud i nekakav revolver, i nedelju dana jurio nas kroz sve kafane.
Međutim, cela stvar je imala i svojih dobrih posledica. Listu je "skočila" prodaja, a pročuo se i u inostranstvu. Stvar je preštampao najpre jedan naš novosadski list: iz njega jedan subotički mađarski list, a iz ovoga peštanski listovi. Iz peštanskih listova otišla je stvar u bečke listove pod naslovom:
"Balkanski novinarski kuriozitet!"
a iz ovih listova stvar je preplivala čak i Atlantski okean i pojavila se u amerikanskim listovima sa ovim komentarom:
- I Evropa još uvek prebacuje nama Amerikancima amerikanizam!
Kafana "Dardaneli" je porušena s proleća 1901. godine, pod poslednjim kafedžijom Dragom, koji je zatim preduzeo "Grčku kraljicu". Rušenje "Dardanela" je bila skoro "opšta narodna žalost". Nekoliko generacija sakupljalo se oko ruševina sa saučešćem posmatrajući kako gomila kamena, cigle i praha pretrpava njihove najranije i najmilije uspomene. I novine su tadanje zabeležile rušenje "Dardanela", kao jedan od događaja iz života naše prestonice. Na dan-dva pre no što će se porušiti, gosti su doveli fotografa da slika "Dardanele". Na slici toj nisu svi gosti koji su redovno posećivali ovu kafanu.
Od glumaca na toj slici mogu se jasno zapaziti Milorad Gavrilović i čika Ilija Stanojević, zatim Milorad Petrović i Kosta Delini. Tu je i glumac Čeda Kundović, jedan duhoviti boem, koji je bio gotovo jedan od stubova dardanelskih. Zatim Suvajdžić i Mita Bidža, glumac koji kroz dugu svoj karijeru, mada je dopro do vrlo značajnih rola, mada je igrao čak i ljubavnike, nije mogao nikako da se oprosti svoga nadimka "Bidža", koji je tako neumetnički, tako neestetski da mu je bio pravi teret u umetničkoj karijeri.
Na slici se može razaznati još i Aleksandar Milojević-Leca, pozniji upravnik niškog pozorišta "Sinđelić", kao i poznati glumac čika Fila.
Na ovoj slici naročito se dobro zapaža Steva Petrović zvani Ruta. To je takođe jedan od dardanelskih tipova, koji je tako reći bio prikovan za stolicu kod "Dardanela" i uvek u društvu književnika i glumaca. Steva Ruta je otpočeo karijeru kao glumac beogradskog Narodnog pozorišta i to sa dosta izgleda na lepu budućnost. Docnije ga je vojska otrgla od pozornice, a kad je vojsku odslužio, nije joj se ni vraćao, već je otišao u činovnike, iako je ceo život proveo tu oko pozorišta i sa ljudima iz pozorišta, a da odoli želji, javljao se koji put i na pozornici. On je bio u svoje doba najbolji interpretator Sremčevoga "Neko" u "Ivkovoj slavi", te je u toj roli vrlo često gostovao na beogradskoj pozornici, pa ga je i sam Sremac vrlo rado gledao u toj roli. Otuda valjda i fama da je Steva Ruta bio model Sremčev kad je pisao "Ivkovu slavu". Sremčev model je bio glumac Rajčević, a Steva Ruta, koji je dobro poznavao Rajčevića, uneo je u rolu sve njegove manire, te otuda fama da je Ruta original. Steva Ruta, koji je i sad živ i još uvek boem, bavio se i to vrlo uspešno i žurnalistikom, a odnegovao je krasnu decu: jedan mu je sin profesor, drugi vicekonzul, a kćer mu je darovita glumica.
Na slici je, razume se, i Mika Risantijević, glumac i šef statista u Narodnome pozorištu. Risantijević je bio ogromna ljudeskara sa dvema osobinama: nikad nije mogao da izgovori stranu reč i nikad nije uspeo da savlada srpski jezik. To mu ipak nije smetalo da u mlađim godinama igra u putujućim trupama i znatnije role. Tako, naprimer, on bi u ulozi Hajduk-Veljka u palankama izazivao ogromno oduševljenje, kad bi onakav gorostas počeo po pozornici vijati grešne statiste (Turke) te se ovi valjali po pozornici kao lubenice. Na beogradskoj pozornici najznačajnije su mu role bile dželata i igrao ih je vrlo uspešno, jer u tim rolama obično nema šta da se govori. Inače je bio šef statista: on ih je nabavljao, on dresirao, on maskirao i oblačio, on i isplaćivao. Štab mu je za tu organizaciju bio kod "Dardanela".
Na slici je, razume se, Žarko Ilić jer kako bi se dalo i zamisliti "Dardaneli" bez njega. Na slici se još vide: Dragi Dimić, kafedžija, Moša Davičo, agent, Cvetković, zubni lekar, Drag. Karaulić, trgovac, Velimir Tabaković, bas pevačkog društva "Kornelije" i Mil. Nikolajević-Skandal. Razume se da je tu i Miloš Šloser, "luftadžija" Narodnoga pozorišta, tj. onaj koji je u staroj džamiji pod pozorištem upravljao luftgasom, kojim se tada pozorište osvetljavalo. Miloš Šloser je znamenita ličnost osamdesetih godina: ne toliko kao stručnjak za "luftgas", koliko po tome što je on bio vođa Palilulaca u onim očajnim bitkama kamenicama, koje su se tih godina razvile između zavađenih plemena: Dorćolaca, Palilulaca, Savamalaca i Vračaraca. Miloš Šloser je bio strah i trepet Dorćolaca i, kad bi se on sa kamenicom pojavio na šančevima ispod Narodnog pozorišta, mi smo svi u neopisanoj panici odstupali.
Na slici se može dobro videti i Vlajko Bogdanović, večiti ljubitelj Narodnog pozorišta i narodne pesme. On je uvek bio činovnik i dobar, ispravan činovnik, ali se od rane mladosti, kao pevač i član pozorišnog hora, toliko prilepio za pozorište a naročito za pozorišnu muziku da je postao strastan sabirač narodnih pesama. On i danas ima u kući čitave arhive i slagalište narodnih pesama i danas još, ono što se ne bi moglo naći u pozorišnoj arhivi, kod njega će se izvesno naći. Dobar pevač često je, a naročito u crkvi, zamenjivao i horovođu a nije se nikad odvajao od "Dardanela" tako da bi se moglo reći da taj čovek i nije znao u životu za drugu kafanu sem za "Dardanele".
Jedan od redovnih posetilaca "Dardanela", koji se takođe vidi na slici a koji je bio u najintimnijoj vezi sa pozorišnim svetom, bio je tada vrlo poznati Mika Mejuhas ili, kako ga je pokojni Rucović obično nazivao, Mika Mehujas. Mika je imao malu sitničarsku radnju u nizu onih dućančića koji su uz Upravu fondova doskora postojali u Vasinoj ulici i bio je mala, ručna banka svih glumaca, od prvog do poslednjeg. Kad god je kome zatrebala manja pozajmica od 50 i 60 dinara, tu se kod Mike spomagao. Tu su glumci zalagali zlatne satove i tabakere koje su o jubilejima dobijali, tu su prodavali priznanice na platu za idući mesec, tu pisali priznanice sa jamstvom i sve moguće načine upotrebljavali da dođu do malo novca. Kada bi došao poslednji u mesecu (dan primanja plate), tada bi se pred blagajničkim vratima tiskao među glumcima Mika Mejuhas sa masom priznanica u ruci da naplati svoje. Razume se, bivalo je da mu je pogdeko i podvalio ali je Mika to strpljivo podnosio i opet i dalje činio usluge glumcima.
Ceo taj dobri, pitomi i veseli svet, rasturio se zajedno sa "Dardanelima". Kao što je "Dardanele" posle rušenja pokrio zaborav, tako je i sav taj svet, posle rušenja "Dardanela", pokrio težak zaborav. Mnogi su poumirali, mnogi otišli na drugu stranu i odvojili se od svoje sredine a oni su tek samo sabrani činili jednu naročitu sredinu, jednu karakterističnu celinu, koju su "Dardaneli" sobom izražavali za vreme svoga postojanja.